Посљедњи (такав) Херцеговац

Вријеме пролази. Четврта година је начета. Не вјерујем да сам једини мимо његове породице који често мисли на њега. Не вјерујем да сам и једини, коме осим њих, недостаје. Не толико, ни да се чујемо, ни да се видимо, ни да по нашем добром обичају размијенимо поруку или email, колико због тога само да знам да је ту. Да постоји. Да дише. Да значи… Да битише! Недостаје и мени као некоме ко га је лично познавао, али и мени као једној патријархално настројеној индивидуи којој је стало до свог поријекла, народа и нације… Недостаје ваљда и свима којима је стало до неке националне правде, шта год она данас подразумијевала…

Тај човјек је значио многима и много чему. И дубоко вјерујем да знам коме је највише значио! И да управо њима највише и недостаје – својој породици, његовој Херцеговини и њеном духу овдје у мајци Србији. Ако се питате зашто, па зато што је управо он, Светозар Свето Црногорац њима давао и пружао више од других. Што им је значио више од многих. Што су се ослањали на њега више него на неке друге. Што су очекивали од њега више него од било ког другог Херцеговца ван ње. Па ако ћемо поштено – можда чак и у њој самој, нарочито у његовом Гацку. И очекивали и добијали. Што га је рањена увијек тражила и собом читав живот хранила… Што се ослањала на њега. И кад је лако и кад је тешко… А он, Светозар Свето Црногорац се обично појављивао кад је тешко, док га у „лаку“ нисмо могли нигдје пронаћи. И тада се, чини ми се, припремао за тешка времена за којa је, онако увијек виспрен и мудар визионарски знао да нас не могу мимоићи.

Дакле, само када је бивало тешко, када су многи други велесрби и у њима Херцеговци “тамнили” своје рупе у које су се повлачили, он се попут феникса издизао из пепела и горио опет изнова – увијек први, а често, нажалост, и ЈЕДИНИ! Као посљедњи херцеговачки борац, разјарен, изгребан, раскрварен и уморан искакао је из свог камењара попут вука, спреман и да режи и да уједе. И режао је и уједао на све лоше, негативно, неморално и нелогично што се и само намјером примакло Херцеговини, Косову, српству, огњишту и ђедовини… А “завијао” је надуго и нашироко, да се види и да се чује. На опомену, упозорење и наук.

Светозар Свето Црногорац. Велики човјек, великих намјера и још већег трага… Кад сам себе још не убиједих да почнем да тугујем што је отишао, колико се још увијек поносно радујем што је такав човјек уопште постојао, а поготово што је био дио свих нас. Нисам ни на његовој поносној сахрани размишљао толико о његовој смрти и големој тузи која је задесила све оне који су га познавали, него сам бистрио мисли о његовом животу, дјелима, радости и тим ријетким заједничким тренуцима… Туга ја навирала само оног тренутка сопствене спознаје да тај човјек више неће радити шта је радио… Причати како је мислио, писати како је морао, дјеловати како је умио. И све то на такав начин како би неки устав патриотизма, морала, чојства, јунаштва и људскости налагао и проповиједао да којим случајем негдје постоји.

Туга ће увијек навирати и оним тренуцима личне боли и мог горког пораза да том човјеку нећу више онако чврсто стиснути руку и чути му глас. Или добити и прочитати беспријекорно редован email од њега, а послије сваког новообјављеног текста на мом блогу. Свето је, могу то сада јавно рећи, и поред своје велике заузетости био један од најредовнијих, најактивнијих читалаца и поборника сваког мог написаног слова. А, туга ће, чини ми се, највише бјешњети због тога што сада можемо само претпоставити, али не и знати шта би он у датом тренутку или ситуацији мислио, рекао, написао, урадио… Поступио. Све друго ће и даље да живи са нама, па чак и његов живот којег више нема. Јер, неки ријетки људи својим животом и примјером попуњавају албум своје бесмртности међ` својим окружењем, а наш Свето је био вриједан изданак српског рода, а херцеговачког поријекла који се у посљедњих 30 година непоколебљиво уписао на ту вјечну листу.

Није овај текст нека „хвала“ и хвалисање да неко сада разумије да сам ја био претјерано близак са њим. Све и да претпоставим нечију замјерку по том питању, ја бих најсрећнији био да се сада том нашом близином могу и доста убједљивије похвалити. Она је била редовна и цијењена, пажљива и скромна, али најискренија могућа. Човјек толике висине, калибра и дубине, људскости и свестране пословне, породичне и патријархалне обузетости и успјешности. A, готово увијек је налазио тренутак времена да се јави свом брату (тако ме је увијек ословљавао) Божу који је претходно написао тамо нешто на свом блогу. Човјек, брат и пријатељ који је на готово сваки мој објављен текст узвратно слао email са његовим утиском. Човјек чија је ријеч за мене имала и тежину и дубину. И цијену! Човјек који је редовно својим узвишеним ријечима давао крила мом писању и слао повољан вјетар на ту, често уморну и примирену перушку мог пенкала која је у посљедње вријеме, усљед све жешћег притиска пословне свакодневнице, често тајила…

Надам се да са овим словима која тек слиједе, нећу прећи ту границу Светове и моје интиме. Нећу чак ни да је повриједим па да саопштим који се његов коментар односио на који мој текст, иако знам и сасвим сам сигуран да ми мој добри Свето ништа замјерио не би. Нећу чак ни да објавим све његове поруке, јер знам да би неке од њих и сада добро усталасале неке немирне духове… Прегршт тих његових порука за ових 7-8 година имам у архиви, а поједине ће остати вјечна тајна између нас двојице, а знамо то и Свето и ја због чега… Но, није он био лицемјер да мени нешто прича или напише, а да то јавно кроз свој живот и своја дјела не пропагира. Није био човјек који је знао ћутати, нарочито на нешто што је било против нашег рода и порода. А да је знао, хтио и умио, можда би и сада био са нама, јер га је засигурно свака та ријеч или слово коштало здравља. Не ријеч као ријеч, него онај вулкан боли и бијеса у њему који је снагом ужарене лаве гурао те ријечи из њега.

Свето је био инспирација многима. Једна од оних персона због којих је и труд сваког слова на мом блогу налазио своје оправдање и своју смисао. Један баш од оних карактера и духова због којих сам и почео писати овај блог. Због којих сам писао и кад ми се није писало. Због којих још пишем иако ми тренутне околоности живота не дозвољавају да то радим као што сам радио. Али, ако због свега другог, ево сада, баш због Света нема посустајања. Дао ми је снаге и подршке за још пуно потрошеног мастила и утрошених ситних ноћних сати. Хвала ти, мој брате Свето, на овим дивним ријечима које ће ми значити док ме буде било:

“О мој Божо, немогућ си! Унапред потписујем сваку реч. Ти си млад, а ово за мене важи деценијама. Братски поздрав.”

„Брате Божо, слатко си ме насмејао. Уствари, улепшао си ми петак! И ја сам срећан, нешто ми ова седмица бијаше много напорна. Само да брзо не дође субота.“

„Брате Божо, ти си баш неуморан. Свака част за идеје и размишљање. Ко зна шта ће све од овог да испадне? Најважније је да увек будеш позитиван.“

„Брате Божо, изабрао си праву тему, можда данас најважнију. На жалост ништа не можеш променити, али пиши. Божо, скупи све и објави књигу.“

“Божо, слатко си ме насмејао. Чувај се лепше половине, оне у ситницама виде проблем. А још ако има нешто, Боже те сачувај. Искрене честитке за избор тема и братски поздрав, Светозар!”

“Божо, вазда смо пуцали кад смо се веселили, кад смо славили или пркосили. Данас се не подносе Срби и успешни, а Ноле је и једно и друго. Ово је био пуцањ у неправду и неслободу.”

“Брате Божо, баш је лијепо што си се сјетио да ово напишеш о својој фирми. Нека ти се посрећи да једног дана преузмеш одговорност за њен развој, ето то би ти пожелео! Знам, рећи ћеш да претјерујем али ти си здрав, млад, паметан и којешта још и вјеруј ми да ни други нису бољи. Како стојиш са енглеским језиком? Рећи ћу ти још нешто, мораш, да имаш високо постављену лествицу циљева. То је једини услов успјеха. Желим ти да буде тако! Ако је то могао мој Ковачевић Дејан, можеш и ти. Пријатељски поздрав, уз све честитке за текст и најбоље жеље за успјех!”

“Драги мој земљаче, Био сам заузет око Ћоровићевих сусрета у Гацку и Билећи па нисам стигао да пратим сва дешавања овде. Још једном свака част како за избор тема тако и за садржајност и писменост. Само тако настави, мислим да већ можеш да објавиш књигу. Гледаћу да ове седмице попијемо кафу ако будемо могли да ускладимо вријеме. Братски поздрав теби и твојој фамилији!”

“Брате Божо, у свему си у праву изузев у једном. Ради се о крупном, а не о благом поремећају. Настави само тако и разгаљуј нам чешће душу. Пријатељски поздрав!”

“Божо, после читања твог текста, мање ће се људи свађати са својим женама.”

“Божидаре, ти си заиста неисцрпан са својим темама! При том мораш да имаш у виду да си ти од оних расних, паметних и пожељних Херцеговаца од којих се свашта очекује, па често и немогуће. Поготову лепша страна света. Ко зна шта се кува у њиховим лијепим главама. Ако већ то нећеш да искористиш, из наших патријархалних разлога, онда им опрости. Опрост и извињење и за питања којa ниси урадио су јако крупне ствари. Људи од каријере никад не могу свима одговорити, а то наше госпођице никад не могу ни схватити ни разумети. Њихов мозак је избаждарен неким другим децибелима, па ти је најлакше да се извиниш и затражиш опроштај без образложења, јер га ионако оне неће разумети. Знам да си у пуној снази и мој једини ти је савет нађи времена за лепшу страну живота. Ја то нисам знао или нисам умео, па ми то и данас деца приговарају, па бих волео да ти успеш и у каријери и на другим плановима. Настави да пишеш, сјајан си!“

“Браво, Божо царе! Искрено од тебе сам ово и очекивао. Било би невјероватно, да није стварно. Постали смо робови неких будалетина. Највише ме брине та херцеговачка индолентност. Постали смо робови партија, јебале нас партије. Како је могуће да су се тако здушно сложили општинска власт и директорица? А очигледно је да ова гимназија изграђује савршене кадрове. Бојим се да ће ово проћи, данас пролази свашта захваљујући партијским заврзламама. Свака част и само напред. Пријатељски поздрав.”

“Божо Вукоје, вазда ме обрадујеш са новим текстовима. Неисцрпан си извор здравог разума и духа и ниси оптерећен јебеним партијама које нас завадише. Шта да ти кажем, само напред! Нешто се дешава са нама Херцеговцима. Да ли смо огуглали на све, да ли заиста немамо снаге или смо постали инертни на све. Постали смо заморчићи којекаквих бараба и ћутимо к’о заливени. То некад није било тако. Понекад помислим да нешто није у реду са мном па се преиспитујем. Ипак то тамо није нормално стање. Како то покренути, Бог сами зна.”

“А сад ћу да те обрадујем. Негде сам нашао да је Божо Вукоје, који је био иначе у партизанима одбио да изврши наредбу и стреља неке Билећане. Претпостављам да ти је можда био ђед или неки близак род. Ко је да је скидам му капу и честитам на том храбром и честитом дјелу. Са тим се издигао изнад осталих Херцеговаца. Колико сам могао да нађем то је урадио само још Вуле Скоко, отац историчара Сава, који је одмах убијен с леђа у првој акцији, иако је био командир једне групе и један Бјелогрлић. Вјероватно је било још таквих људи, али ја знам за њих тројицу. За то се тада губила глава. Волим људе који терају истину и правду и који имају петљу. То о њима тројици сам написао у једном тексту, вероватно ћу објавити књигу. Још нешто, жао ми је Енергопројекта, на жалост сада су на сцени тужна времена. Ето, шаљем ти у ове ситне сате пуно пријатељских и земљачких поздрава са Бежанијске косе и пуно лијепих жеља да те Бог чува у овом чудном времену. Светозар”

“Божо, свака част за избор теме а и свих осталих. Данима тражим време да за викенд попијемо негде на Коси кафу али ми се не да. Стигла унучад, а викендом су код мене. Сад у четвртак Мала Госпојина, Госпојина моја крсна слава. Али чим прође договорићемо се. Импонује твој здрав разум и не дозволи да те нешто поремети у овом блесавом свијету.”

“Божо, ти си цар! Светозар Црногорац Manager Global Product Export d.o.o.”

“Божо, свака част и на тексту и на бирању тема. Тијана ово заиста заслужује и заиста је невероватно шта је постигла и докле је догурала а сигуран сам да је дуго тренирала у поцепаним патикама.”

“Драги брате и земљаче, како те је само Бог надарио неким лијепим особинама, да све видиш и примијетиш, а онда још љепше опишеш. Једини мој савет је немој да посустанеш. Воли те твој брат. Светозар Црногорац”

“Е мој Божо сваку бих ти реч потписао. Било неко лудо време. Кад боље размислим, није било љепших предела од потопљених. У економском погледу има милион нелогичности и будалаштина, потписаних Бога питај кад. Живо ме занима како се Дубровник снабдева водом и шта се ту дешава, покушавао сам да отворим то питање, али без успеха. А и ови наши мутави.”

“Добри мој Божо, свака ти је златна годинама. Увијек се питам одакле ти инспирација за толики број разноврсних тема. А тек ово са ПРАВОСЛАВЉЕМ, па то је савршено. Људи су нормално препознали љепоту, богатство и чистоћу твојих мисли. Наравно да сам се обрадовао, а вјерујем и сви наши добронамјерни људи. Једина молба је немој посустати или ако се мало умориш, одмори се, па настави. Воли те твој старији брат, таман толико колико и Трифка.”

Mar 2, 2018, 10:39 PM “Исхвали нас ти брате Божо, нас маторце. Али ако, време нас гази, ко зна колико ћемо још гурати у условима ових лабораторијских вируса, који нас чекају иза сваког ћошка. Вама младима од Бога добро здравље и сваку срећу од нас маторих. Чувајте ваше фамилије и ваше ближе, јер вријеме вртоглаво лети и неће се вратити.“

Рече човјек који ће 3 године касније испустити своју племениту душу управо од посљедица једног лабораторијског вируса. Нажалост, наш Свето је наишао на тај његов кобни и судбоносни ћошак. Предосјетио је одакла вреба опасност… Проћи ће и свијета и вијека да се роди такав и да преузме ту тешку и незахвалну улогу коју је наш Свето, у име свих нас Херцеговаца, несебично прикамчио на своја часна и племенита плећа. Тешка је ова празнина послије њега. Ужасно тешка!

Завршићу овај текст једним мојим emailom својевремено упућеним тој громади од човјека:
“Поносан на земљу која те дала, мајку која те родила и околности да се упознамо и знамо! Свака част брате и оче мој! Остај ми у здрављу!”

За здраље је, нажалост, касно, али за бесмртност није! Хвала ти за све!