Блог је пуштен у „јавни мисаони етар“ децембра 2014. године. Како, зашто, коме, због чега и ради чега, прочитајте у тих неколико наслова у овом истом подменију. Блог нема апсолутно никакве намере, нити материјалне претензије, пише се срцем једне „камене оловке“ која жели мало бољи, уређенији, успешнији и моралнији свет око нас… Пут до тог света је трновит, као и сваки који води до неког успеха на поштен и моралан начин. Сваки „пуштени“ текст на њему крчи тај пут, педаљ по педаљ, па колико далеко стигнемо.

Овим „бложним“ путем идем први, свестан сваке бодље тог животног трња гладног свеже крви и распаране коже нас обичних „локал-бунтовника“, уједно и подстрекивача који покушавамо нешто поправити и унапредити у морално посрнулом и разумом све одсутнијем друштву… Колико ће та стаза бити утабана не зависи од мене, већ од вас. Тј. од свих нас који ћемо се полако и необавезно окупљати на овом месту, правећи тако један круг људи који гаји и вреднује, те неке, истинске животне вредности којих је све мање међу нама. И који ће, надам се, што уздигнутијег чела и подигнутијих рука размењивати своја искуства, своје мисли и ставове… Који ће заразно, једни друге, терати на доброчинство дела, здравље мисли и богатство духа…

Volunteers_Of_America1_Lg

Број лајкова, чланова, коментара и критика на блогу и ФБ страници јесу мерило популарности реченог, али не и мерило вредног и ефективног у том реченом. Данас се новцем може купити све, па и ти „весели лајкови“. А, текстовима се може и подилазити аудиторијуму, што мени неће бити циљ. Мој циљ је да нема циља са овом блогом осим онога који осетите у вама након неке прочитане мисли. Никоме не дугујем ни једну реч, а нико ме не може ни присилити на њу. Крчим неки бољи пут тим „речним мислима“ па до чијег „мора разума“ стигнем, ничим оптерећен, ни забринут… Сам, само са својом „оловком и пернатим једром“ на њој.

Нико не жели да мења постојећи свет, ни људе око себе. Немам ја  на то право, јер ко сам вам ја  да бих икога мењао? А, и да имам, немам моћи, шта сам то па ја н`о само један од вас и поред вас. Могу само да успут мењам себе, јер нисам онолико „добар“ колико данашњи живот и живљење траже доброте, организације и ефикасности. И колико мислим да могу бити. А простора увек има, знамо то сви… Само је питање: „Хоћемо ли, бар, покушати, или нећемо?“ „Јесмо ли се предали и препустили животу да он нас живи, уместо ми њега?“ А, убеђен сам, да га нико од нас није добио на реверс , да му га може и треба живети ико друго но он сам… Зато, за сами почетак, узмимо или вратимо свој живот у наше руке!

За популарност немам времена, нити ме занима па она сама по себи није ни циљ, ни намера. Она и узима човеку оно што му никад нико вратити не може, а даје и нуди много тога беспотребног и „о главу обијајућег“. Зато, моје име и презиме слободно заборавите, не помињите и не преносите. Јер оно ништа није битније од ваших имена и презимена. Довољно је само рећи „Херцеговац у Београду“. То је у овом случају моје име и презиме. „Презиме“ можда и променим, али име сигурно никада нећу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *