Зашто баш да пишеш о животу и свакодневници, па то сви имају, сви га знају живети, знају како треба а како не, ту ће ти свако моћи наћи замерку, ту ће те свако моћи искритиковати, оспорити…?! Ту су сви доктори животних наука, а кризе, нерасположења, безнађа, свађе, депресије и песимизма никад више… Мешаш се и упадаш на свачију територију, а то је код балканаца опасна работа. Територију коју познају боље него ико јер је живе, а ти хоћеш да некоме паметујеш о њој а ни сам не знаш нит`си начисто где ћеш и како ћеш даље… Истина! Све осим да хоћу некоме да паметујем а први пристајем и вапим свакодневно за тим да мени неко у правом смислу те речи – паметује о том чуду које се зове живот, како рече наша српска, билећка, херцеговачка и планетарна легенда – Емир Кустурица.

Знам да сам кренуо „голих рука у рат“, наоружан само с 10 прстију и оним што они могу набости од 30 слова наше азбуке. Не може то вала никога убити иако, један од највећих српских песника прошлог века, Бранко Миљковић није мислио тако док је писао његов чувени епитаф „Уби ме прејака реч“, који је ће касније, испоставило се, постати најцитиранији стих у историји српског песништва. Али да не би више помињали ту, на овим просторима, већ огавну реч „рат“, и с обзиром да већ увелико машем белим заставицама, ту смо не да речима ратујемо него да се уз њих опустимо, разонодимо, прочитамо нешто можда занимљиво (свима не може бити све занимљиво), смешно и тужно, корисно, поучно, паметно, а некоме сигурно и глупо, бескорисно… „Само сви све знају“, ево прилике, не да сви сазнају све, него да понеко сазна више – први ја, јер не знам довољно…

Дакле, пишем о борби званој „живот“, али првенствено оним саборцима који се боре „с њим“ на овим нашим просторима. Ђаво ће га више знати који су наши и шта је чије (тако нас сада дресирају), али с једним оправданим разлогом ту, пре свих, мислим на људе из овог нашег “ратног” региона који исту или сличну муку муче. Не треба бити много ни паметан ни далековид да би се знало и видело колико је та мука одмах и све мање приметнија што се више удаљава од граница тог региона… А ми били паметни па насели на рат, као деца кад се лате оних, обично поломљених пиштоља и бритвом наоштрених лукова и стрела у свима нама омиљеној дечјој игри “кауобоја и индијанаца”. Па кад се жељно заиграју све док велики тата или велика мама негде пред сумрак не кажу: “Е сада је доста децо, улазите у кућу, сада ћете ово или оно…!”

У преводу – само они који живе овај живот “овуда” могу у потпуности разумети језик и смисао овог блога који ће разабирати овдашње животне теме и дилеме! Ово наглашавам јер знам да ће се и по које “3xw па .вукоје..” лупити и у иностранству где има оних, такође наших који су коцком (не)срећне судбине њихове већ поодавно одјахали свога белог, или црног коња који је у међувремену, с дебелим разлогом, сигурно побелео… Али нека такви унапред опросте што ме/нас овде понекад неће моћи разумети баш до краја… За потпуно разумевање и смисао овде написаног, треба ипак гутати, с уранијумским примесама, овај ваздух региона… Значи, унапред предвиђам врлу честу “инострану мисао” – “О чему овај човек пише, ја га ништа не разумем…”