Један кратак, али врло вредан и поучан разговор између два врсна, цењена и успешна београдска доктора који имају укупно осморо (5+3) младе деце ме је нагнао да ова тема убрза своје „виђење“. Тај разговор ју је силом и преко реда гурнуо испред неких других, умно тињајућих, тема… Пријатно сам изненађен таквим размишљањем већ остварених родитеља, а свестан чињенице да је много лакше тако и на тај начин размишљати као неки будући родитељ. Тема које сам одавно свестан и као њен ватрени присталица често је износим и помињем у свом друштву. Насупрот нашој честој животној пракси која се манифестује, не баш у складу са њом и оним што она заговара…

Син или кћерка са својих 25-26 и више година, а још увек у кући са родитељима – гарантовано нечија грешка. Без њиховог високошколског образовања та граница стрмоглаво пада за још коју годину доле. Да, баш грешка, па или њихова или њихових родитеља, а плашим се да је у овом случају некако већа на тој родитељској страни која потајно настоји да држи децу што дуже, а што ближе себи и уз себе… Што свесно, што несвесно, а не схватајући да им тим приступом само одмажу и краду драгоцено време. Осамостаљивање и формирање њихове будућности кроз што бржи развој сопствених снага личности и улога које треба што спремнији да дочекају, тражи своје време. С друге стране, и нека деца упадају у ту безбрижну „готованску” колотечину којом сами себи „јаму копају“. Додуше полако, али сигурно. А, што спорије – то сигурније и дубље. У оба случаја, част и извињење оним ретким реалним и разумним или оним крајње оправданим ситуацијама које могу да се вежу за болест или потешкоће неке друге или сличне врсте…

Doviđenja roditeljiДа, баш грешка која оставља последице првенствено по ту децу и њихову бржу и успешнију будућност. Та деца у већини случајева нема шта да траже, ни раде у родитељској кући тих година. Нити родитељи имају право да их у њој под сваку цену задржавају. Напротив, треба да врше благ и константан притисак да „вихор осамостаљивања” ускоро наилази или да је већ одавно прохујао. Љубав која се у тим односима манифестује, на крају, не испада пријатељска љубав, већ напротив, она шкоди и има контраефекат на свеукупни след будућих догађаја и ситуација у којима ће се та деца недовољно спремна наћи. Једноставно, није ни природно. Репер по том питању не треба да нам буде запад и његова сурова одгојна политика већ само здрава логика којој на тренутак треба замрзнути емоције. Сурова или не, она је реална и показало се, за појединце далеко успешнија и за друштво крајње кориснија. Што се пре почне живети свој живот, брже ће се лакше и спремније живети, осим тих првих неколико месеци прилагођавања када заиста може бити и теже, а не мора, чак, ни то да значи…

Napustanje porodičnog doma

Толике појаве дугорочног породичног заједништва у пракси се не смеју правдати никаквом кризом, нити лошом економском ситуацијом те породице. Као ни лошом економском ситуацијом земље или града у које се живи. То треба да буде друштвена пракса раног осамостаљивања, а не традиција заједништва, избор или лична воља појединаца. Деца треба да „дижу сидра” из породичне куће што пре је то могуће, колико год то изгледало сумануто и без основа у датом моменту. А дижући сидра, никако не значи да дижу сидра и од својих родитеља, љубави, пажње и бриге према њима. Напротив, тако изабраним путем ће бити далеко свеснији те љубави и израженијих осећања пажње и бриге за њих. А, тврдим, тако ће брже „пронаћи себе“ и тиме усрећити родитеље, као и адекватније узвратити заслужену пажњу.

Уосталом, и родитељима треба неки свој мир. И они треба да наставе тамо где су стали пре рођења њихове деце. Зашто би им читав или пола живота прошло у “жртви” за њихову децу? Зар је мало 20 и која година одрицања и заједништва? Па и наш породични закон је на страни родитеља, а он “вели” да су родитељи дужни да брину о својој деци до 18. године, односно до 26, уколико су на редовном школовању. Но, шта то беше “закон” на овим нашим просторима? Да, луди су Американци што наплаћују кирију својој старијој деци под истим кровом. Не верујем да је та одлука проистекла из неких материјалних пожуда. Ја је схватам само као неку постваспитну „пацку” усмерену ка “старијој и уљуљканој” деци. Не само Американци, него и најразвијеније европске земље су увеле или уводе ту праксу… Финци сада предњаче. Можда јесу сви луди и охоли, али добро знамо како сада живе и они и њихова деца. Онако како наша на овим просторима неће ни за 50 година.

После „одслуженог” факултета, дете нема шта дуго да тражи у родитељској кући. Па ваљда је ишло на факултет да се оспособи да што пре из ње изађе и удари темеље, какве-такве, али своје. Имала она ускоро 15, 30 или 60 квадрата. Достојевски је фино рекао: „Онај ко нема стан нема свој идентитет, нема своју психологију.” Није то тек онако речено да би се неко увредио и пао у тему претходног блога (кликни) већ да да гас и, с већом вером у себе, заврне рукаве… Нема те породичне хармоније која ће спречити повремена лична незадовољства и фрустрације које настају постадолесцентним заједништвом са родитељима. Настају, и из повремених прерастају у оне сталне, које, опет времено доводе до бројних неспоразума и конфликата… Плашим се рећи, али и честе агресије.

Нарочито је дискутабилан тај однос очева према ћеркама које се чувају „у кући” као очи у глави. До задњег просца, малтене. А на крају често испадне и да су се “пречувале”, када (позне) тридесете почну шамарати „ону другу страну образа”… За синове, бар у Херцеговини, се много мање и брине и хаје. И када оду, могу се вратити, њихове грешке изгледа и нису грешке, док су “ћерине” потенцијалан удар на фамилију, породицу, част и поштење. Стрепња је велика, настала још у киселој фаци одмах по њиховом рођењу. Зато се и чувају под стакленим звоном, одгајајући по строгим патријархалним принципима у којима и најобичнија средњошколска веза представља њен „кастиг” и породичне „јаде”. Нигде се та слабост, сујета, кукавичлук, страх и стрепња код Херцеговаца не одражава као у односу очева према њиховим ћеркама. То често прелази све границе здравог разума и оне искрене родитељске љубави која се нужном логиком, како-тако, мора наћи за своје дете.

Имам утисак да је ту у питању велики лични себичлук и робовање поносу и некој традицији фамилијарног угледа које мора бити одржано, па чак и по цену дугорочне среће рођеног детета! Битније је када ће се удати него за кога ће се удати. А, не дај Боже да се уда пре него што је „тата” у својој глави зацртао, а зацртао је тако што је повадио просек година удаја кћери из ближе и шире фамилије, све са обавезним комшилуком. Јер, много је више на цени како и шта комшилук мисли и прича од тога како се, можда заљубљено и спутано дете код куће осећа. А, тек, „не” дај мили Боже, да рано затрудни, па то је равно некој породичној трагедији. „Рано”, у смислу да нису испуњени бројни умишљени услови који владају у њиховом превазиђеном и скученом „умном атару“. Уместо евентуалног весеља, здравог рођења и логичног „продужетка крви фамилије“, више се размишља и претећи прича о издаји, бруци, срамоти која никада замрети неће…

Заиста чудно. Мада, животна мода и друштвени трендови полако газе ту врсту морала и традиције… Можда је тако боље, и треба да се девојке здраво удају и рађају што пре. То је потврда нечије самосталности и осамостављивања. Потврда новог живота у сваком смислу, а шта је друго и смисао „старог”?! Зато, не мешајте се, не осуђујте и не спречавајте нечију љубав, срећу и нове животе, осим у изнимно екстремним случајевима који обавезују на родитељску реакцију. Знате и сами колико сте срећни са унучићима и поред њих… За њих такве не може никада бити рано, може само касно, у смислу да их, не дај Боже, никад не доживите или баш, баш стари доживите…

Шта рећи него својом, не најискренијом, него најоштровиднијом могућом љубави, на време причајте са децом и на време их гурајте да живе своје животе. Колико год то у тренутку изгледало сурово. Ваше ће имати ко живети и без њих, а то сте ви, чији су животи у доброј мери „стали“ због њих. Нема онога који се покајао, а ко је тако поступио, ни на једној ни на другој страни. Учинио је велику услугу и себи и својој деци. Знају то њихова деца, а многа ће се препознати у овим словима, као што се и ја препознајем, јер сам свој породични „куфер” спаковао са 18 пуних лета. Колеге децо, лето мање или више од тога, мој топли савет је да се прашина на те ваше не `вата … Свети родитељ (кликни) у здравом породичном односу и да хоће, не може се заборавити. Нарочито онда када смо им најпотребнији – за њихова живота! Јер касније, њима сигурно неће бити битно ко ће им споменик чистити. Били то ви или неки чистач гробља…

Препоручени блогови

3 Коментара на тему “ГУРАЈТЕ ДЕЦУ ДА ЖИВЕ СВОЈЕ ЖИВОТЕ

  1. sinisa каже:

    Obicni komformizam je cest izgovor za sve sto si gore opisao, i mnogo puta ta indolentnost ce se prije usmjeriti ka nalazenju izgovora zasto se nesto ne (u)radi nego da se ulozi truda da se nesto (u)radi. Nekako sam uvijek mislio ko smije taj i moze, ali nema previse takvih. Uglavnom, ko je htio, nasao je nacina (ne govorim o materijalnom sticanju, da se razumijemo) da se samostali i dalje nastavi sam. Individualizam se dijelom rodi ali se prilicno uzgaja, kako mi se cini …..

    O pogledima na musko i zensko kod nas u Hercegovini ne bih zelio duze da raspravljam, osim komentara da smo prilicno zaostali i da jos uvijek razmisljamo tako,zaostalo. Nikada nisam mogao to sebi da objasnim: odlazili smo i obrazovali se, vidjeli sta valja a sta ne, medjutim takve stvari nikad nismo mogli prevazici. Neko bi rekao: moze on iz sela, ai selo iz njega ne moze, sto je vjerovatno tacno ali i tuzno. Toliko imamo drugih kvaliteta, ali ruralno je ruralno …..

    Sve ovo kazem uz ogradu da zivim na Zapadu vec skoro 20 godina pa je moja percepcija mozda malo drugacija, ali ja ovako mislim …..

  2. Boban каже:

    Poštovani,

    Na fejsbuk stranici bloga https://www.facebook.com/pages/Blog-jednog-Hercegovca-u-Beogradu/578982972210582?ref=hl možete pročitati zaista dosta zanimljivih komentara, misli i razmišljanja iznešenih na ovu, izgleda, osjetljivu temu. Vredi odvojiti koji minut…

    Komentari se nalaze na postu objave ovog bloga, od 30.07.

    Srdačan pozdrav svima,

    B.Vukoje

  3. Drago каже:

    U Bileći se cure u proseku baš mlade udaju. Niko im ne brani da se druže, a kamo sreće da brani s nekim pijanicama, drogerašima i nečasnim ljudima. Nevolja je upravo u tome što devojke masovno dižu ta sidra.

    Dizanje sidra asocira na otiskivanje na dalek put, poput prekookeanskih brodova, dakle u neke udaljene veće centre. Tamo mladi nisu poželjni, iz najmanje dva razloga: jedno, što remete tamošnju harmoniju, a drugo, što se stvara pustoš u našim, južnim krajevima.

    Jedino pozitivno dizanje sidra bi bilo kad bi se vraćalo selima, a to bežanje u Beograd od nevolje i pravdanje rečima da je to dobro i za roditelje, stvarno je besmisleno. Svakoga od nas boli duša kad vidimo da im komšija, drug, sapatnik odlazi negde daleko u potrazi za boljim životom. Sa njim odlazi i nešto naše – uspomene koje polako umiru i mi polako postajemo stranci koji se ne prepoznaju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *