Лако је оспоравати нешто што је у друштву већ толико оспорено. Нешто што гаји сумњу према моралу, нешто одавно поздрављено од части, светлосну годину далеко од културе, хируршки одстрањено од васпитања и бачено у медицинску корпу са отпадом на којој пише „опасан духовни канцер“… Лако је од црне правити сиву боју и бојити нешто што ће пре или касније завршити на сметлишту народног суда. А, надам се, и у архиви оног законодавног под печатом „занавек решен предмет“. Лако је критиковати нешто, само по себи, без циља, сврхе и користи, осим по оне који га у виду циркуса са сапиенсима (без „хомо“) организују и спроводе у мозгове оних који то прате. То јест оних од којих зависи сваки наредни секунд емитовања тих тзв. „ријалитија“. Истих оних од којих, знали то они или не, зависи даље постојање тог умног понора оних који у њему учествују. Али, и одређеног понора оних који такве бедастоће активно прате… Све је то лако, а ђаво и даље постоји и шенлучи. Ко и шта чини да се победи, да га не буде, да га нестане?

PostExpanded-No-Reality-Shows

Прво и основно, сви ти што активно прате те ријалити мајмунлуке, нека знају да то није само пуко праћење и неки лични дневни предах, већ продужавање живота једној повампиреној сотони која трује крв души једног чистог и здравог народа. Сваки секунд више, сваки помен више, свака порука више, све то иде на дебели конто организатора и власника који задовољно трљају руке и коментаришу, увече са женама у својим вилама, а преко дана у хотелима са љубавницама: „Каква глупост ми доноси богатство!“ „Који су идиоти ови што учествују, а још већи ови што гледају и гласају…“ Све у свему, неки јако исплатив идиотлук! С тим, што се тим власницима нема шта, а нема ни ко замерити – за њих је то још само један бизнис, у низу других.

reality1

Никад нећу бити сигуран да ли су ти верни гледаоци, жељни туђег живота, уопште свесни несавршености оног свог који и временом и акцијом вапи за уздизањем? Да ли су свесни шта заправо чине својим активним гледањем ријалитија? Себи, па свима другима, укључујући и мене, тебе… Па нико данас није луд да уложи новац у нешто што није исплативо и профитабилно. Нити је луд да то зло поклања бесплатно народу на тацни. Од нечега се тај пројекат мора издржавати да би опстао, а издржава се и ОПСТАЈЕ од своје популарности коју им, управо, ти бројни појединци својом непромишљеном пажњом дарују. Исти они, који можда једва „крпе крај са крајем“ и који сутрадан, уз осмех, унаоколо „жигошу“ синоћ виђено. Они, којима тај ријалити свесно скреће мозак од онога за шта треба да им служи у овим, ионако, мождано захтевнијим временима.

Тај пројекат издржава се и оним, мени нејасним, гласањем за што већег морона међу идиотима. Издржава се и оним рекламама које су најскупље баш у тим најнеморалнијим тренуцима. Издржава се и од спонзора који се утркују да обуку (разголите), понапијају (напоје), обују (поткују), наждеру (намире) и удобно сместе тај „скуп“ тренутно највеће групе јавних будала у држави. Скуп тзв. „посрнулих безнадежника“ који у својим изгубљеним годинама трагају за својим идентитетом. Али хајде, није што се тако он „издржава“, него што на тај начин уопште живи и опстаје, са свим својим последицама које оставља, нарочито по наше млађе нараштаје…

Савремени циркус сапиенса (наравно, опет без оног „хомо“) који се разликује од животињског у многоме! Животиње су ипак некако мирније, послушније, уредније, природније, чистије, не ричу, не кољу се, не „опште“ пред публиком! Дресиране од малена па знају како требају и морају.  „Само“ 83% испитаних у једном истраживању је изјавило своју љубав ка учешћу у неком од српских ријалитија. Мало ли је – браво „вредна“ Србијо! Никако не могу допрети у те и толике главе. Но, да мало смирим страсти узавреле овом цифром. То истраживање је под термином „ријалити“ ваљда имало у виду не само оне најболесније (сами се издвајају), већ и неке уметничке, музичке, кулинарске ријалитије које и не трују нашу душу. Али, такви су свакако и по свему подређени оним канцерогеним и сигуран сам да их људи уопште и не сврставају у ријалитије. То нам говори и ова слика.

Rijaliti-grafikon-prva (1)Можда је мало и за разумети те анонимне омладинце који, жељни „кригле славе“, а без капи зноја, улазе у авантуру те врсте. А ови „анонимусни маторци“ што се називају „познатима“, ни сами не знају, ни ко су, ни шта су, ни чији су? Да им сав тај новац који им давају за то јавно тровање нације понуде пре почетка емитовања, али само ако тачно одговоре на питање: „Шта си ти?“, верујем да би 90% њих пало на том „тешком“ тесту. Тесту који се сам по себи решава већ у позној адолесценцији… У том поменутом скупу, занимања мењају своје намене, мозак свој волумен, језик своју дужину, гузица – белину, она ствар – средину, али и морал своје име па се и курва назива уметницом илити старлетом, дроља – певачицом, музикант – легендом, никоговић – некоговићем…

Да се разумемо, ти „манити ријалити“ сигурно нису настали на овим просторима. Нису намењени нашем јединственом и препознатљивом менталитету, нашем одгоју, ни васпитању. Нашој богатој историји и традицији. Нашој генетици, уосталом. Нашој, релативно малој земљи у односу на земље по 50 пута веће од наше које су и створиле ту отелотворену савремену сотону која је, најзад, после толико векова на велика врата изашла из Библије и постала видљива голим оком. Не само изашла, већ је привукла многе светске очи жељне којекаквог труња и прљавштине у њима. Намамила многе светске уши жељне најокорелијег простаклука. Затровала многе светске мозгове савремним дрогама које се шмрчу не преко носа већ преко телевизора. Једина похвална ствар је што верни гледаоци не могу никако да осете њен смрад. Ако се дише на уста, нос комотно може на спавање у тим „нетрептајућим тренуцима“. Телевизори још увек немају ту могућност да се додворавају и чулу мириса, а да, не дај Боже, у овом случају имају, смрад тог зла би био неиздржив! Услови боравка тим савременим и слабо плаћеним заморцима су пропорционално једнаки вредностима њиховог здравог разума и осећаја за хигијену. Јер, да нису, не би им нога тамо никада крочити могла. Као што не би моја, а надам се, и твоја. Али, још увек постоји проблем са „очима“ који их гледају, а оне се морају спутати како знају и умеју, ако се мисли добро себи, својој деци, друштву, народу, држави…

Ок. Зло је настало тамо где треба да „злује“. Па и логично је да у земљи од 50  и више милиона становника има бар 5-10 милиона „навучених“ са „таквим“ очима, ушима и мозговима… Није то за не схватити. Али, откуд то да скоро 40% Србије гледа такве глупости. Откуд да 20% њих из те групе, има и расипа паре на активно гласање, а њих 27% за повремено? Дакле, скоро је 50% гледалаца који одвајају од уста и гласају – не би да само Швајцарска! Откуд да 47% Србије има позитиван и допадљив став о ријалитијима, наспрам усамљене трећине огорчених којој поносно припадам?! Откуд то да се 60% Србије противи њиховом укидању?  Значи ли то да је овај мој блог унапред осуђен на већинску пропаст? Да га бришем? Не објављујем? А, на другој, много битнијој страни по све нас,  истраживања показују статистички значајну повезаност између гледања ријалити програма и веровања о људским понашањима и везама у стварном животу. Наука социологија доказано тврди да такве врсте емисија привлаче људе ниског образовања или доколичаре. Значи ли то да толико има доконих међу нама? Образовање је небитно, не могу сви бити образовани, али ту доколицу морамо убијати на друге начине!

С друге стране, маме и тате не дају своју децу, али обожавају туђу да гледају у свом њиховом понижавању – 70% родитеља нипошто не би волело да види своју децу у том скупу. Само 7% је оних који своју рођену децу нису упознали у сопственој кући, па би желели да то доживе у некој туђој, преко ТВ-а. Свестан сам ја да људи скрећу мисли од својих проблема и све тежег живота, али зар не постоје неки други начини. Неки кориснији који би те исте животе дигли на мало већи ниво… Наравно, нисам ја збрајао ове цифре по Србији, само сам се на тренутак ослонио на званично истраживање наше цењење „Политике“.

Држава, која би једино могла нешто учинити по овом тешком и национално опасном питању преко свог изметнутог неубојитог оруђа – Радиодифузне агенције, тренутно је на одмору. Летује, зимује, „јесени“ и „пролеће“, ево сад ће, скоро равно 10 година по неким егзотичним дестинацијама, оставивши ове наметнуте јаде свом народу на цедилу и грбачи! Наиме, наше друштво је први пут инфицирано тим вирусом септембра 2006-те који је врло брзо контаминирао целу државу и регион у „великим братским“ размерама. Испоставило се – дугорочно! Све док нам се не врати наша држава, одморна, чила, ведра, препланула и спремна за обрачун са свим оним што јој душу сатире… Па да то зло „мршне“ и врати њиховом „Уједињеном Краљевству“ одакле је кренуло и цели свет напало давне 1974. године.  Није можда случајно што је баш тамо рођено и баш за британске мозгове предвиђено?! Наши се, хвала милом Богу, разликују.

Државо бона, чекамо те жељни! На којој си адреси тренутно, да ти шибнемо које слово по туру?

П.С. Док се она не јави, људи моји, боримо се сами против ове сотоне! Уберимо бар ломачу за почетак па ће је већ нешто запалити ако „сунца“ нема. Шаљите, делите, шерујте ова слова неће ли она „српска трећина“ мрднути с места?! А, ко зна, можда и државу нашу лоцирамо баш негде на Малдивима и дозовемо је.  И нама и памети!

Related Posts

One thought on “АКО СУ ОНИ, НЕ БУДИМО МИ – РИЈАЛИТИ ИДИОТИ

  1. Natasa каже:

    ja gledam paklenu kuhinju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *