„Rekli bi blog k’o blog, ali ovaj je ipak nešto posebno, možda zbog toga što ga vodi baš Hercegovac ili što ima najzanimljivije teme, možda oboje – procijenite sami!!!“ Tako o meni i mom blogu, javno, pred celim svojim auditorijumom napisa urednik fejsbuk stranice sa najlepšim imenom na svetu „HERCEGOVINA U SRCU“.
Kao što i jeste ona svima nama HERCegovcima – baš tamo u HERCU! Onima koji nisu fizički stalno u njoj, možda i negde dublje u njemu, verovatno zbog boli ili preteranog straha da je daljinom slučajno ne ispustimo. Ili da nas ona, zbog iste te daljine, ne odbaci ili ne daj Bože odrekne… Mada, mi izmešteni Hercegovci, možemo odahnuti po tom pitanju. Ona, ne samo da nas se ne odriče (bez velika jada), nego ne da živa samoj sebi iz nas. Uz to, uporno nas vukući sebi, gde god da smo, kao da tu „pupčano-kamenu vrpcu“ niko nikad prekinuo nije pa i dan-danas preko nje crpimo ono što je u nama navrednije. Dok nam je kod onih pitanja – kakvi smo, jesmo li je svesni u nama i činimo li šta za nju i njene ljude, već raspisan neobjavljeni konkurs za što veću „titulu Hercegovu“. U tome i leži njena snaga koja vekovima „snaži“ kako u njoj tako i po celom svetu. Shodno onoj staroj izreci koja se prenosi s koljena na koljeno: „Hercegovina čitav svijet naseli, a sebe ne raseli!” Tako i jeste, nema gde nas nema, a u njoj nas još uvek ima. Ta “prozvodnja”, hvala Bogu, ne posustaje iako, zaista, veliki broj ljudi odlazi iz nje. Ogromna disproporcija predodređenih kvaliteta (ambicije, vrednoće, sposobnosti) većine njenih ljudi i ograničenih mogućnosti koje im njihov „kamen“ pruža i obećeva, uzimaju svoj danak. No, ona i dalje u sebi ima tih 11 slova i u svakom od njih mnogo toga… U svakom srcu svog čoveka urođeni zavet o bezuslovnoj ljubavi dve majke, jednu koja ga rodila i mlekom podojila, i onu drugu što ga je kamenom odgojila. Ljubav, koja daljinom ne jenjava, a smrću ne umire. Ljubav, čije srce večno kuca u pokoljenjima koja dolaze i svetu, kao i nebu odlaze…
Uz svu zahvalnost na onim, tako lepim, rečima iz uvoda, nadovezaću se na ocenu izbora mojih tema i date im „najzanimljivije“ ocene. Ako su, drago mi je što jesu. Ponekad se za trenutak osetim Japancem ili Švajcarcem, pa i sam sebe pitam: „Koja je, Vukoje, naredna tema, ima li je?“ „Prođe deset dana, a novog bloga ni na vidiku? Misliš da će te neko pitati kako nisi stigao slova otkucati? Kako umor ili nesanica nadvladavaju bilo kakvu volju i insipraciju?“ Kontam, da živim u pomenutim zemljama, ovaj blog ne bi imao takvog razloga da postoji. Verovatno bi pričao neke druge priče, malo bezbrižnije i uređenije. Ovako, pod našim nebom i među nama pod njim, mnogo štošta ne štima i boli pa nije toliko teško pronaći narednu temu kojoj želimo „lepše dane“ i nas vedrije, mudrije i nasmejanije u njima. Nekada je jednostavno ne treba ni tražiti, ona sama dođe. Evo, imam utisak da sada ustanem i otvorim „vanjska“ vrata da bi bar 3-4 navrle unutra i spopale me. Ne daj Bože da znaju zvoniti na vrata, mira ne bih imao i oka ne bih sklapao od nestrpljivih tema.
Nije to baš tako ni prosto sa izborom tema. Nije dovoljno da ona samo pokuca, dođe i zatraži svoje slovo. Svoj naslov. Od bloga sa tom temom nema ništa dok ista dobro ne odleži i ne sazre u mojoj glavi. A to ponekad traje danima, mesecima, a neke i godinama. Moram ja biti načisto sa njima da bi se usudio preneti ih na ekransku predstavu pohvala, diskusija i kritika. A Bože zdravlja, možda jednog dana i na hartiju, jer dobijam sve više sugestija te vrste. Kažu ljudi, naročito oni malo stariji: „Muka više čitati s ove tehnike“. Knjiga kao knjiga ima više praktičnih prednosti. Kao što i ima! Ali, o tom-potom…
Neke teme su mi se već potkrale kroz pomenuta vrata i evo ih po kući sazrevaju. Bore se za svoj minut, mašu mi, sapliću me, dozivaju moje misli, neke me i mole, jer same sebe toliko bole da je bol više neizdrživ. Kažu mi: „Blog bi mi došao kao morfijum!“ Za neke od njih nisam dovoljno zreo, za neke nisam dovoljno hrabar, za neke pametan, za neke otvoren. Za neke ni kompetentan. Za neke sam još uvek kukavica, a itekako žalim što jesam! Neke od takvih bi bile blogčine, a ne blogovi te ih „pišem“ u sebi i za sebe iz obzira prema nekome i nečemu… Neke sam krenuo, neke stao pisati, s nekima se mučim, a s nekima pevam… Jedna od prethodnih tema o ženskoj lepoti me je bukvalno molila da bude napisana. Bar je tračak njene svetlosti pao na nezasluženi mrak one iskrene prosečne ženske lepote koju smo zapostavili onom lažnom i veštačkom. Tema o veri i verovanju mi je s neba poslata bez informacija o pošiljaocu. Blog „Ljudi moji, pa dan traje 24h” je zavrnuo neke, meni znane, rukave i probudio veru u naše lične, mnogo veće, mogućnosti. Jedan blog, veoma čitan i isto toliko dirljiv, „napisao je” plač jedne ukradene bebe…. Po reakcijama čitalaca, bilo je tu još zaista zanimljivih, korisnih i veoma čitanih tema. Ona o Novaku Đokoviću je učinila nemoguće. O svetom roditelju je mnoge od nas duboko zamislila… Nema potrebe da ih sada sve nabrajamo, iako sigurno nisu sve pročitane od svih onih koji su posećivali blog. Ne bi ni valjalo da jesu. Kako bi onda oni koji retko pronađu onih dragocenih i slobodnih 5 minuta raspoloženih za „šetnju po internetu”, rekli sebi: „Odoh malo do Vukoja da vidim ima li šta zanimljivo, a što mi je promaklo? Šta je sada smislio, o čemu sada razglaba i hoće li me nasmejati ponovo?“
Ono što mi je posebno drago jeste da ovaj blog posećuju i ljudi koji, osim njega samog, nemaju nikakve dodirne tačke sa Hercegovinom. Kao i ljudi drugačije vere od moje, znatno „šarenije“ geografske širine i dužine od moje. Nije ni bila namera da on postoji samo za Hercegovce i ljude jedne vere. Nema ovde podela, dodela ni privilegija. Život o kome se piše nema adresirano ni ime ni prezime. Ima samo svoj damar. Svako svoju muku muči i sa njom se bori, a ta je borba znatno lakša ako udružimo snage i pomognemo jedni drugima, a nema te osobe koja danas ne može naći bar jednu osobu kojoj može, uz manje ili više truda, pomoći ili, bar, nasmejati je. Pa i onaj mali ciga na semaforu zna oprostiti pranje šoferšajbne kad mu kažeš da nemaš sitno. Ne pljune na nju i ne zaprlja je onim omalenim i obično uprljanim rukama. A zna čak i nasmejati kada kaže: „Pa brate, primam ja i krupno.“ Ja se samo plašim da smo mi umislili da je sve manje smisla i vremena za udruživanje snaga onim tradicionalnim putevima koji karakterišu jedan zdrav ljudski odnos… Onim stazama koje su tabali naši preci. Da je sve manje vere u Boga, u državu, dobre ljude i njihove iskrene namere. Pružanje, ali i dobijanje razumevanja i pomoći. Sa ili bez razloga, nebitno je. Plašim se. Iz tog straha i pišem ovaj blog koji je samo jedan od manje bitnijih načina da povremeno budemo zajedno i da se takvi borimo i pomažemo… Svako ima srce, ali nema svako herca. A sve se vrti oko HERCA!
Pre 15 godina pobegao sam iz rodnog velegrada u Majku Prirodu! Danas, u 58-oj godini životne škole, još više sam uveren koliko mladi ljudi greše kada pobegnu iz rodnog sela, tragajući za BOLJIM (?) i LAKŠIM (?) životom u velikom gradu….A tamo, u velikom gradu, pregršt životnih zamki, iskušenja, trke, saobraćajnog kolapsa…
U jednom trenutku, pišući godinama svoj dnevnik, pokušao sam u par reči da definišem život u gradskoj sredini, pa zapisah: „NEMA VEZE ŠTO JE BUKA, BAR JE ZAGAĐENO“!
Od rane mladosti slušao sam veliki broj ljudi koji je, za razliku od mene, imao tu sreću da se rodi i odrasta u Prirodi, kako sa puno nostalgije pričaju o lepotama rodnog kraja… I tada, a pogotovu sada, pitam njih i sebe: „KOJI JE TO PORIV U NAMA LJUDIMA, TE NAS TERA TAMO GDE NAM NIJE MESTO“?
I ja sam jedan od mnogobrojnih koji su otišli. Samo u suprotnom smeru!
U malom banatskom selu, pronađoh svoj mir, sreću i zadovoljstvo! Naravno, zajedno sa svojom boljom polovinom…
Uostalom, kao anacionalni pacifista, ateista i kosmopolita, smatram da naš život ima dvojaki smisao: PRODUŽETAK VRSTE i DIREKTAN KONTAKT S MAJKOM PRIRODOM !!! Ko ostvari ta dva cilja, mislim se ja, dotakao je Nirvanu! Negde daleko u svetu, rodila se mala Emili a njen deda uživa družeći se sa pticama i biljkama… u „manastirskom“ miru, na čistom vazduhu!
Ово мени господине Вукоје личи на оно када учитељица да дјеци писмени задатак да опишу прољеће, па они почну: Сунце сваки дан грије све јаче, дани су дужи, а ноћи све краће. Природа се буди. Прве се ласте враћају са југа. Ливаде се зелене, по којима весело скакућу млади јагањци…
Занимљиво је писати о Херцеговини из Београда, она се са те стране види као бајковита земља, а са ове стране се види као јадна и чемерна земља, расељена земља.(Лако је бити Херцеговац у Београду, али није лако бит Херцеговац у Билећи) Најмлађа генерација која живи у Херцеговини и у њој планира да остави кости је генерација која је рођена 1969. године, све остале генерације или су одселиле или мисле да селе. Већ више од двадесет година омладина се не враћа у Херцеговину. Руку на срце или на „херц,“ како Ви кажете, нема се куд ни враћати. (сви који су отишли да студирају тамо су и остали, они који не студирају копају и ногама и рукама да оду некуд далеко и да се никад не врате.) Истина је да је Херцеговина лијепа земља, али се од љепоте не живи. Народу треба хљеба, а њега у Херцеговини нема. Пардон, има за одређен број људи и њихове породице, који су запослени у елитним фирмама, а то је максималан број 10.000 душа на сву Херцеговину, на седам општина. Толико може живјет и то је за елиту довољно. Шта ће им ико више? Само да им смета. Ко је год од елите стекао, на било који начин, (углавном су сви стекли) бар 50.000 евра купио је стан или кућу у Новом Саду или Београду,(нека се нађе, да им се ђеца не потуцају по „неусловним“ студентским домовима, ако случајно буду студирала). Дакле, могло би се очекивати да ускоро останемо и без елите, која је на привременом раду у Херцеговини, пошто сви имају држављанство Србије. Ко ће онада овдје остати? Остаће јад и биједа. Остаће пензионери да чекају судњи дан. Последњи ће морати сам отићи на гробље, јер га неће имати ко однијети ни сахранити.
Тако је то мој добри, поштени и честити Вукоје. У Херцеговини постоје двије врсте људи. Они који су отишли и они који желе да оду. Они који су отишли читав живот жале за Херцеговином, стално се заклињу да ће се кад-тад вратити. У ствари, то се никада не деси и буде им жао на умрлом часу што ће бити сахрањени у туђој земљи. Они који остану читав се живот заклињу да ће кад-тад одселити. У ствари, то се никада не деси и буде им жао на умрлом часу што ће бити сахрањени у тврдој и каменитој земљи од које су читав живот бјежали, али јој побјећи нису могли. Последњих деценија тас ваге се пореметио, превагнуо је на страну оних који одлазе. Последња младост Херцеговине полако цури кроз чемерски тунел, као зрнца пијеска у пјешчаном сату. Тужно.
Нема шта. Мој, тј. наш блог са овим и оваквим коментаром добија пуни смисао. Постаје и бива богатији и кориснији. Искрено сам одушевљен с оним што сам у њему прочитао. Од самог почетка писања блога чекам овако нешто. Коментар који комотно може, а и надам се томе, постати први гостујући блог на овом блогу. Договорићемо се то већ са његовим аутором.
Имамо прилику да видимо један сасвим искрени и реални поглед „са оне друге стране“… Тачније, он и није са било какве стране већ из епицентра обрађене теме. Једно, по нас Херцеговце, дирљиво и не баш пријатно размишљање и суочавање са… Ја само могу да се захвалим на реченом, уз констатацију да се већински слажем с Вашим размишљањем. Ово што сте написали, ја не сматрам репликом и оповргавањем онога што сам ја изнео, већ једном сасвим другом новом темом са „лица места“. Темом која пријети нашој Херцегговини по свим егзистенцијалним питањима. Темом коју ћемо заједно наставити, управо да би је покушали спријечити и што више спријечавали. Није баш да се Херцеговини не може никако помоћи изван ње, а ту смо да видимо који и какви су то начини…
Срдачан поздрав уз моју искрену захвалност на одвојеном времену и труду да доприносете садржајности овог блога.
Све најбоље,
Б.Вукоје
Svakako da dugujem i zahvalnost i gospodinu Đuru na njegovim, sada već, prepoznatljivo interesanstnim komentarima punim nekog duha koji nadahnjuje njegovu retrospektivu i taj presjek iz prošlosti u budućnost…
Čika Đuro, mogu samo reči da Vam zavidim na tolikom i takvom druženju s majkom prirodom. To je nešto što mi veoma nedostaje iz moje Hercegovine u čijoj sam prirodi maltene odrastao.
Srdačan pozdrav i hvala na druženju.
B.Vukoje
Svakako da dugujem i zahvalnost i gospodinu Đuru na njegovim, sada već, prepoznatljivo interesanstnim komentarima punim nekog duha koji nadahnjuje njegovu retrospektivu i taj presjek iz prošlosti u budućnost…
Čika Đuro, mogu samo reči da Vam zavidim na tolikom i takvom druženju s majkom prirodom. To je nešto što mi veoma nedostaje iz moje Hercegovine u čijoj sam prirodi maltene odrastao.
Srdačan pozdrav i hvala na druženju.
B.Vukoje
Наравно, драга господо Херцеговини могу помоћи (ако јој помоћи и спаса има) паметни, школовани, свестрано образовани, не искварени, млади људи, који се углавном налазе вен Херцеговине (највише у Србији) Како? Е, то је већ друга тема која захтијева свестрано сагледавање начина и могућности. И овај портал и овај блог, које пратим већ дуже вријеме, схватио сам да постоје искључиво ради Херцеговине. Искрено Хвала!
Ми, који пишемо, можемо искрено и поштено указати на проблеме, којих има на претек. Ми их не можемо ријешити, јер то и није наш задатак. То је задатак оних који су бирани и изабрани у већину или у мањину. Срдачан поздрав из врелог каменог гнијезда.