Nema šta. Moj, tj. naš blog je dobio izvanredan komentar na poslednji objavljeni tekst „Svako ima srce, ali nema svako herca…“ Takvim komentarima i diskusijama ovaj blog i dobija svoj puni smisao. Postaje i biva bogatiji, zanimljiviji i korisniji. Od samog početka pisanja bloga čekam ovako nešto. Komentar koji je u mojoj glavi momentalno postao prvi gostujući blog na www.vukoje.rs .

Imamo priliku da vidimo jedan sasvim iskren, mudar i realan pogled “sa one druge strane“… Tačnije, on i nije sa bilo kakve strane već iz epicentra obrađene teme prethodnog bloga. Jedno, po nas Hercegovce, dirljivo i ne baš prijatno razmišljanje i suočavanje sa istinom. Ja samo mogu da se zahvalim na rečenom, uz konstataciju da se skoro u potpunosti slažem s takvim razmišljanjem. Ono što je u njemu napisano, ja ne smatram ni replikom ni opovrgavanjem onoga što sam ja izneo, već jednom sasvim drugom, novom temom sa “lica mesta”. Temom o kojoj mnogi Hercegovci, a među njima i moja „ćela“ razmišlja već godinama unazad. Temom koju razglabam sa svojim Hercegovcima u svakoj pruženoj prilici. Temom, koja bi jednog dana i sama, mrtva umorna, došla pred moja vrata, moleći za svoj naslov. Temom, koja preti našoj Hercegovini po svim egzistencijalnim pitanjima. Temom, koju ćemo zajedno vremenom nastaviti pisati, upravo da bi je pokušali sprečiti i što više sprečavali.

Herzegovina

Nije baš da o Hercegovini zanimljivo pišem samo iz Beograda i da je lako biti Hercegovac u Beogradu. Hercegovac si se rodio da se nisi ni pitao, a gde god ko ide, nije lako. Ona čuvena „svoj na svome“ nema cenu i ovde ništa nikome s neba ne pada, niti mu je šta obećano. Sve se krvavo odrađuje i zarađuje. Neki od ovih blogova su fizički nastali baš u mojoj Bileći kojoj se vraćam koliko i kad god mogu. Ali i da nisu, ja sam toliko upućen u Hercegovinu, informisan, družim se i bavim se njom i njenim ljudima možda i više od mnogih Hercegovaca u njoj samoj. Ja uostalom živim sa njom. Hvala Bogu, u neupitnoj, bezuslovnoj i obostranoj ljubavi. Prijavljena ja na moju adresu sa stalnim prebivalištem. Ide sa mnom i na posao, pomaže mi na sastancima, ispija sa mnom kafe, smeje se i izaziva smeh, zeza i mudruje zajedno sa mnom. Nije loša ni na fudbalu, a na putovanjima je moj verni i neizostavni saputnik. Pasoš nema, pa je preko granica krijem u srcu. Svi je slute u meni, ali niko nema dokaza da je krijumčarim sa sobom. Bar, do onog momenta dok mi ne vide Bileću u mestu rođenja ili dok ne progovorim. Jedino odmara od mene kada idem baš u to mesto rođenja, kući kod svojih. Nestane, tako tiho i neprimetno, u sred puta i pojma ne znam gde je sve do povratka i do, otprilike, tog istog mesta nestanka. Kažu ljudi da su tuda nekuda i njene granice, kako mlađe tako i one starije. Nestane, jer dve ne postoje, samo je jedna Hercegovina! Pominjem je svakodnevno u raznim jezičkim oblicima da sam i mom kumu Ćanetu, inače Fočaku, dojadio s njom. Toliko često da sam ga skoro „oterao“ s njenih rubova, preselivši ga iz Hercegovca u Bosance ili na ono slovo „I“ koje ih veže: „Ima li dana, kume, a da je ti ne pomeneš bar 20 puta?“ Kaže on meni, ni sam ne znajući pita li to „Herceg“ ili Bosanac iz njega?!

Nije baš ni da se Hercegovini ne može nikako pomoći izvan nje, a ko će joj pomoći ako mi Hercegovci nećemo. Tu smo da vidimo koji i kakvi su to načini… Tolika zavičajna udruženja, maltene, svih hercegovačkih opština postoje u Beogradu i čine zaista humane akcije i dela za svoju Hercegovinu i njene ljude.  A mogu, hoće i nameravaju još više! Deo sam jednog, pa znam. No, da ne dužim. Ovo je bilo samo hladno vukojsko predjelo, a kao glavno jelo sledi vam, upravo skinuto s vatre, ono grahovsko.

Izvolite i prijatno:

„Ovo meni, gospodine Vukoje, liči na ono kada učiteljica da djeci pismeni zadatak da opišu proljeće, pa oni počnu: Sunce svaki dan grije sve jače, dani su duži, a noći sve kraće. Priroda se budi. Prve se laste vraćaju sa juga. Livade se zelene, po kojima veselo skakuću mladi jaganjci…

Zanimljivo je pisati o Hercegovini iz Beograda, ona se sa te strane vidi kao bajkovita zemlja, a sa ove strane se vidi kao jadna i čemerna zemlja, raseljena zemlja. (Lako je biti Hercegovac u Beogradu, ali nije lako bit Hercegovac u Bileći) Najmlađa generacija koja živi u Hercegovini i u njoj planira da ostavi kosti je generacija koja je rođena 1969. godine, sve ostale generacije ili su odselile ili misle da sele. Već više od dvadeset godina omladina se ne vraća u Hercegovinu. Ruku na srce ili na “herc,” kako Vi kažete, nema se kud ni vraćati. (svi koji su otišli da studiraju tamo su i ostali, oni koji ne studiraju kopaju i nogama i rukama da odu nekud daleko i da se nikad ne vrate.) Istina je da je Hercegovina lijepa zemlja, ali se od ljepote ne živi. Narodu treba hljeba, a njega u Hercegovini nema. Pardon, ima za određen broj ljudi i njihove porodice, koji su zaposleni u elitnim firmama, a to je maksimalan broj 10.000 duša na svu Hercegovinu, na sedam opština. Toliko može živjet i to je za elitu dovoljno. Šta će im iko više? Samo da im smeta. Ko je god od elite stekao, na bilo koji način, (uglavnom su svi stekli) bar 50.000 evra kupio je stan ili kuću u Novom Sadu ili Beogradu (neka se nađe, da im se đeca ne potucaju po “neuslovnim” studentskim domovima, ako slučajno budu studirala). Dakle, moglo bi se očekivati da uskoro ostanemo i bez elite, koja je na privremenom radu u Hercegovini, pošto svi imaju državljanstvo Srbije. Ko će onada ovdje ostati? Ostaće jad i bijeda. Ostaće penzioneri da čekaju sudnji dan. Poslednji će morati sam otići na groblje, jer ga neće imati ko odnijeti ni sahraniti.

Tako je to moj dobri, pošteni i čestiti Vukoje. U Hercegovini postoje dvije vrste ljudi. Oni koji su otišli i oni koji žele da odu. Oni koji su otišli čitav život žale za Hercegovinom, stalno se zaklinju da će se kad-tad vratiti. U stvari, to se nikada ne desi i bude im žao na umrlom času što će biti sahranjeni u tuđoj zemlji. Oni koji ostanu čitav se život zaklinju da će kad-tad odseliti. U stvari, to se nikada ne desi i bude im žao na umrlom času što će biti sahranjeni u tvrdoj i kamenitoj zemlji od koje su čitav život bježali, ali joj pobjeći nisu mogli. Poslednjih decenija tas vage se poremetio, prevagnuo je na stranu onih koji odlaze. Poslednja mladost Hercegovine polako curi kroz čemerski tunel, kao zrnca pijeska u pješčanom satu. Tužno.“

B. Grahovac