Треба ли? Не треба ли? Је ли заслужио? Није заслужила. Колико? Је ли пуно? Је ли мало? Потрудио се. Није се потрудио. Чекао сам је пет минута да ме услужи. Добра је риба, морам. Е, нећу јој вала динара оставити! Мало сам му оставио и обруках се. Зашто си јој толико оставио? Е, неће вала ђавоље марке/динара.
Е, нема тога дана који некоме од нас не прође са овим дилемама. Бакшиш, источњачка ријеч персијског поријекла (bakhshesh) стара ко зна колико, а коју смо ми као много штошта идентификовали са западњачким појмом напојнице. Да, истина је да је давање, даривање и остављање смисао оба појма, али са неком великом дубинском разликом коју мало нас зна. Изворно, када неко неком оставља бакшиш он треба бити и бива дубоко захвалан што је уопште био у прилици да том некоме дарује. Са овог нашег аспекта звучи сулудо, али тако је некад бивало. Код напојнице, захвалност је на страни која прима част, нама доста реалнијој. Па ви видите хоћете ли више остављати бакшиш или напојницу:-) Било како било, хајмо ми мало о њему или њој.
Углавном, када га помињемо, првенствено мислимо на конобаре који нас услужују по кафићима и ресторанима. И ту се малтене врти 80% помена бакшиша. Међутим, он је могућ, али свакако слабије присутан и у другим браншама гдје год неко бива неком услугом услужен. Па зашто не би оставили напојницу и зубару који је пажљив, касирки која је пријатна, брицу који зна да ради свој посао, фризерки која ти је прије третмана масирала главу под водом 20 минута, баштовану који покоси све како треба, апотекарки која је згодна (шалим се, жено, мислио сам на то ако је фино објаснила све око лијека, за шта је и како се користи)… Свима њима понеко некад и остави који динар, али се не подразумијева да мора и треба. Док је код конобара то више постало стопроцентно очекивање и неписана обавеза да му се нешто остави и да. Дотле да сасвим сигурно има доста скривеног и неисказаног незадовољства уколико се напојница изостави. Неки су чак толико дрски да га и отоврено исказују.
Много је фактора који у датом тренутку утичу на оправданост и висину бакшиша и човјек то више по неком аутоматизму у тренутку закључи. Ако мене питате, уколико је квалитет услуге на нивоу и ако је нечији труд који је изнио ту услугу примјетан, ја сам увијек за то да се тај неко части. И лично га увијек остављам и то не само конобарима. Хајде нека ми само неко објасни шта нама пуно значи 20-30 динара које радник на наплатној рампи треба да нам врати од путарине, а шта њему може значити ако му бар једна четвртина од оних 2000 возила у смјени остави бакшиш. И тако сваки његов радни дан… Толико да му малтене живот може промијенити. За истих оних наших 20-30 динара који нама буквално ништа не мијењају. Гледајући са теолошког аспекта, може се то окарактерисати и као неко добро дијело према некоме… По мени, баш ту на тим високофреквентним позицијама треба бити благонаклон са тим ситним бакшишом. Нама скоро ништа, а њима големо и значајно. Зашто не бисмо за сићу усрећили некога коме је то на крају смјене све само не сића…
Има ту још једна страна приче колико остављање бакшиша индиректно утиче на све нас. Поред тога што на својој кожи осјећамо квалитет услуге који заиста зна да прија и годи (вјерујте да конобари памте све у ситна цријевца), остављање бакшиша итекако дугорочно утиче на сами квалитет понуде угоститељских објеката и њихову међусобну конкурентност. Како? Па зато што конобари данас хрле да раде у оним кафићима и ресторанима гдје је добар бакшиш. Нарочито они искусни и добри. А ко је луд да оставља бакшиш икоме ако је добио полуживу Карађорђеву шницлу, изгорелу пљескавицу, ако је добио бајат хљеб, хладну чорбу, крш кафу… Самим тим бакшишом се дугорочно бруси и подстиче квалитет саме услуге и понуде објеката. Њихова конкурентност. А сви добро знамо колико данас власници муку муче с конобарима да их пронађу и задрже иоле добре и нормалне. Све то вуче једно друго, а није тајна да се у неким “јачим” локалима ради за бакшиш, а не плату. Чињеница је да у неким престижним београдским локалима конобари на крају мјесеца изађу као професори на факултету или доктори у операционим салама. Да даље не набрајам.
Западни свијет је то уредио и малтене увео у систем. Култура напојнице се тамо готово подразумијева и достиже чак и преко 20% од износа рачуна. Они Јапанци су по свему „ненормалном“ изроди па код њих не само да бакшиш није уобичајен, већ је и крајње непожељан и представља увреду. Овдје код нас је оквирно неких незваничних 10%. Опет све зависи од локала и средине. Сигурно није исто једна марка у мојој Билећи која је, оца јој јебем, и даље некако велика него ли пола евра или 60 динара у Београду. У њему скоро па се дешава да ти конобар и не враћа ништа испод 50 динара, па умјесто тебе, удијели фино човјек сам себи додатни бакшиш да се ти не мучиш. Што би се ти мучио за своје паре. Полушалу на страну, префињеност искусних и прекаљених конобара да искамче (welcome to the Herzegovina) мало више цркавице не познаје границе. Млађи уче те форе као што књигу никад нису. То је искуство преношено не с кољена на кољено него са шанка на шанк. Нарочито ми је симпатично оно, „немам ситно да ти вратим“ па се запути негдје у пичку материну да раситњава. Или врати оно крупно, направи измишљену паузу и нагласи колико још оног ситног треба да врати. На то 90% људи углавном махну главом и кажу: „Ма у реду је!“. Међутим, то су јефтине форе каквих других има.
Међутим, како и конобари имају своје форе, и гости се довијају. Немају као кеша па почели само картицама плаћати. Сада су они танга новчаници ултра модерни гдје могу само картице стати и по који документ док за кеша нема мјеста. Нашао да прича телефоном баш када плаћа рачун. Нема „овај пут“ ни он весељак ништа ситно. Такође, честа је дилема око бакшиша тамо гдје си се случајно обрео (welcome to the Herzegovina) само једном и када знаш да те тај и ти конобари више неће очима гледати. И зашто им остављати било шта? Па зато што треба да им се остави ако су заслужили. Не дајеш ти због њих, него културе и уважавања те професије коју користиш можда сваки дан. Додуше, на таквим мјестима ни ја не претјерујем са износима осим ако неко заиста не заслужи:-). Ка’не увијек нешто, али не толико колико капље тамо гдје често бивам и кафу срчем.
Можда је лакше било и давати и остављати док су цијене по угоститељским објектима биле нормалне и прилагођене времену, мјесту и условима у којима живимо. Онда се могло и да се не размишља. Сада, првенствено мислећи на ову београдску калдрму, када је све отишло у три лијепе нека врста калкулације је неминовна. Сада, када се за једну попијену кафу могло донедавно добро доручковати. Сада, када се за један иоле просјечни доручак донедавно могло добро ручати. Сада, када боца воде кошта као некад бокал домаћег вина. Сада, када боца доброг домаћег вина кошта као донедавно вечера за двоје. Сада, када ти је, прије нејасно него жао шта толико плаћаш, онда на врх тога мораш још урачунати и додати за конобаре нешто. О`кле? (welcome to the Herzegovina).
Ако се не будемо мало и сами побринули да ту конобарску професију потпомогнемо и уважимо, јер очигледно да већина власника угоститељских објеката то није у знању и стању да уради, за 10-20 година имаћемо више оних самоуслужних локала и објеката него ли ових са конобарима који скачу око нас. А добро знамо како је кад уђемо у такве објекте, па фино господо прво по тацну, па звијерај (welcome to the Herzegovina) таблу шта је у понуди, немаш кога шта питати да ти објасни, па носи, гегај се, гледај хоћеш ли преврнути шта коме на главу, па све оно што си на крају „забуништао” скупи и носи у канту за смеће, а тацну „врни” гдје си је и нашао. Све то за твоје паре које си претходно оставио. Е, златан је бакшиш ако ће то од њега некад зависити…
Вјерујте ми да мени већ није јасно како је та конобарска професија међу млађим свијетом уопште жива. Сада када нема те младежи да излази из своје младости без неке дипломе факултета, када се сега-меге дипломе штанцају на сваком кораку, када несретна политика уважава ту купљену струку и запошљава такав кадар на високим и добро плаћеним функцијама, добро је да игдје иједан млађи конобар постоји.
И још нешто. Ја се то често питам, не знам за друге. Ја, коме природа посла налаже да сам претјерано често по угоститељским објектима, питам се некада колико ћу то укупно пара у животу оставити за бакшиш? Или, колико сам до сада оставио? Убијеђен сам да могу доћи до тог податка, да би се овај блог сам избрисао и да бих ја промијенио изнешени став, јер би ми вртоглаво жао било те озбиљне гомиле новца. То би се сигурно равнало са неком непокретношћу, да ли покретном или мањом непокретном, питање је. А ко те сада од свих тих конобара или продаваоца услуга памти, зна или је захвалан? Е ту сада, као мудрији и економичнији долазе на сцену они који су опасно посвађани с бакшишом. Они, чије мишљење свих тих конобара који су их тада попријеко погледали због неостављеног бакшиша и који су их у тим моментима међусобом називали пиздама, једноставно не занима. Па је ли сада бити боље пизда према некоме кога не знаш или пизда према себи или својој породици, велико је питање. Пиздарија је то тешка у сваком случају. Треба сигурно бити „мала пизда“ за неке шупе или кокошара, не мора то бити добар ауто или гарсоњера, на крају…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
