То више није само грех појединаца, то је и државни грех! Убеђен сам да нам у овој земљи никада неће бити ни лепо, ни добро, ни мирно док се сваки овај случај не реши. Али не усамљеним и сопственим напорима биолошких родитеља који одвајају последњи динар од уста у те сврхе већ систематским напором државног апарата који ће, пре него што они сами помру, пронаћи ту људску гамад која се могла усудити на тако нешто… За њих је у паклу већ одавно ватра упаљена. Сами су је наложили! Ако не прођу у затвору као што тамо стандардно пролазе педофили и силеџије, у паклу их такав третман неће мимоићи. Шта их тамо чека, ватра ће им доћи као неки од бројних луксуза који су себи приуштили од прљавих пара које су добили након крађе и продаје нечег најневинијег и најбеспомоћнијег на овоме свету…
Него, шта је фасцинантно? Можда чак и не верујући, обичан народ то некако мирно посматра, не стављајући се ни на тренутак у улогу уцвељених родитеља. Солидарности више нема… Хуманости још мање! Слуха и душе понајмање! Фејсбук група неке модерне, савремене српске кокошке без гласа броји најмање неколико стотина хиљада фанова док група тих крвавих и уцвељених бораца има тек неколико стотина саосећајних. Не осуђујем ни на тренутак те људе, али ако смем да закључим, треба и њима мало више и мало боље организације по питању маркетиншког подизања свести народу који ће својом моралном силом да притисне државу. Ево ја им се, поред свих својих бројних обавеза, као директор, између осталог и маркетинга, овом приликом стављам на располагање и помоћ… Само што неће добити мирног и учтивог директора него опасну разјарену звер, спремну на свако маркетиншко оружје само да правда буде бар „видно“ ближа. Јер, у овом случају, ја мислим да она никада неће нити може бити достигнута и задовољена! Ти родитељи су изгубили оно што им нико никада и ничим надокнадити не може! Али, лопови су и даље живи, међу нама и са нама, а године паклене робије плачу за њима… Попут плача украдених беба што им навече не дају мирно „ока склопити“, цркли од несанице, какви су! Каква је то људска олош у питању!
Познајем једну величанствену жену, праву лафицу и другарчину којој се то догодило. И знам колико је тим људима тешко. А да несрећа буде максимална, то јој је било прво и једино дете. Она и њен фини муж су уложили и учинили све на овоме свету да сазнају, опет, све… И сазнали су, али какве вајде када живе у држави која се зове Србија! По том питању – бездушној и јадној Србији! Сазнали су како се сада зове, како му је „купљено“ презиме, у чије је руке отишло и где је сада то њихово „бебче“ украдено из тог првог и јединог мајчиног загрљаја… Наручја…
Сазнао сам и за случај жене из једног села са југа Србије којој су по порођају одмах украли бебу. Јадна жена, била ваљда утучена, скромна, некако је сувише мирно прихватила „неистину“ да јој је дете умрло на порођају па је то било довољно за нову „безболну“ крађу. Након 2 месеца је поново остала у другом стању, на порођај је дошла опет на исто место и опет исто прошла. Украли су јој и другу бебу, живу и здраву рођену! Тастатура ми се од мене најежила!
Колико су у заблуди и колико греше ти родитељи што су „умислили“ да им је неко покрао децу у породилишту говори и најновији податак. Од њих 43 који су своје тврдње поткрепили прикупљеним доказима, чак њих 42 је ДНК анализом доказало да су апсолутно у праву. Па ко је ту луд? Они или држава што им не верује?! А за мене лично, неће им веровати све док не реши и последњи такав, од око 10.000 тих „умишљених“ случаја. Тешко је тим родитељима! Уз то, још и теже зато што су апсолутно усамљени у својим напорима да дођу до своје живе и здраве деце, бар погледом, папиром… Без адекватне, брзе и одлучне помоћи државе у којој раде, живе и плаћају порез. Државе у којој се то догодило. Државе која је то дозволила, и то у својим званичним установама у којима је позапошљавала те људе, чије су плате порезом скупљали и они од којих су децу крали… Они су их фактички плаћали за ту способност да им децу украду и продају. Сада ми се ево и екран од тастатуре најежио! Све то на очиглед државе о којој сада брижни Стразбур води рачуна због своје немарности. Државе која као нешто покушава по том питању, али без икаквих резултата. Државе која је спремна да преврне читаву земаљску куглу и уложи стотине наших вртића, школа и болница да пронађе неке ликове који по белом свету продају неку другу, белу робу, а не – замислите наше украдене бебе по својој земљи и то по својим званичним „најхуманим“ установама. Па ће ми неко рећи да није до државе и њених бездушника који стављају 101 други приоритет испред тога!
„Не размишља“ нико о последицама свих тих крађа које сада као друштво вероватно већ увелико „живимо“, а то је да је сасвим могуће да је сада нека жена уствари свом мужу сестра од стрица, да је неки муж жени својој сада можда брат рођени… Да ће њхова деца бити таква и таква, у тим и таквим истим ситуацијама… Да се сада то неко наше дете одазива на нека чудна страна имена и нама нејасна презимена. Да прича неким другим језиком. Да воли неку другу „своју“ земљу, неке друге људе који се лажно теше називајући се његовим родитељима. Оне који лажу и себе и ту децу. Богата јалова господа који су хтели и добили дете „преко ноћи“, не проверавајући одакле је то дете и чије је, верујући да је можда с` неба пало или да га је рода донела?! И данас они као воле и могу волети ту децу, а нанели су тој истој деци више греха и неправде више него што ће им читав живот нанети. Нема речи, тој композицији грехова, један за другим, почев од оне прве лоповске локомотиве која вагонима иза себе вуче сав тај грешни терет за собом, дефинитивно краја нема…!
Цифра од 10.000 украдених беба у држави Србији није случајност да би се причало о спорадичности… То је један град, попут моје Билеће, украдених беба и малих бебчета… Попут ове мајушне са слике, први пут умотане и превијене… Склопимо сада очи и замислимо на тренутак најгласнији могући плач свих тих 10.000 беба истовремено које, тек украдене, вапе за својом мајком и њеним млеком… Е па оно што би чули том замисли, може комотно да опише о каквом и коликом греху се ту ради! Државо, срам те било – моментално помози тим људима, оснуј ако треба и Министарство за украдене бебе и спери са себе сав тај грех који си дозволила! А ко нам гарантује да га и даље не дозвољаваш?! Чувајте се будуће маме и тате! Ако треба и с ловачком пушком у породилиште уместо у ловиште, јер гадови се људски тамо лове, а живот се брани! Један нови, мали и беспомоћни, којем нико неће моћи помоћи ни сачувати га осим вас!
П.С. Може и свако од нас да помогне по овом питању. Без намере промоције овог блога (ако буду вределе његове речи, промоција му неће бити потребна), поделите овај текст друштву око себе и подигнимо свест људима за ово заиста тужно и поражавајуће дешавање… Име аутора није битно, битно је само да ли УВЕК имамо у себи оно што куца, оно што некада боли, оно што некада пати и саосећа?! Ако та свест буде довољно велика, а сада дефинитивно није, мања ће бити шанса да се овај ужас и сада некоме догоди. И даље дешава… Одмах испод имате 3 опције на који начин текст можете поделити с другима и тако можда спасити нечију бебу…
