У Херцеговини постоји један феномен који опстаје вјероватно вијековима. Зове се „кеса“. То вам је она кеса која се носи кад се иде у госте, кад се одлази код некога на част, на славље, на славу, тугу и жалост. То вам је круна части, поштовања, образа и уважавања домаћина код кога се одлази. Или све обрнуто. Ако неко некад залута у њу и код некога, озбиљан савјет је да не иде без кесе у нечију кућу. Херцеговина то замјера и памти!
Можда ће се сада неко „нормалан“ питати зашто би једна или нека кеса била феномен и зашто би била толико битна? Наравно, није ту ништа до кесе већ до народа како је он доживљава, глорификује и идентификује са основним нивоом части, уважавања и поштовања. А то зна ићи до те дубине захвалности и разочарења да је то напросто за неповјеровати. Да малтене утиче дугорочно на односе и утисак оних који је подразумијевају или очекују и оних који је не носе.
Ко зна колико уназад у Херцеговини важи и колико се практикује тај обичај. Или још боље рећи – неписано правило. Колико год да је, е неко га је „бели“ добро усадио у те сурове херцеговачке главе и гене да и данас изазива језу и велику полемику: Да ли би, шта ли би, мора ли, јесу ли они нама, обрукали су се, опоштенили су се… Не знам заиста шта каже правило, али и мојој глави је кроз породичну праксу озбиљно сугерисано – она мора да се носи. Она треба да се носи. И нигдје без ње не мрдај! Па није у њој грумен злата, “изгорила она”(Wеlcome to the Herzegovina), па да ће неко закукати ако је однесе. Додуше, ту није толико ствар ни жаљења њеног садржаја колико је у питању озбиљна мождана математика са хиљаду једним зашто и зато. И са готово неизбјежно упошљеном аналитиком реципроцитета -„ко је коме шта претходно носио и доносио“. Вага се све до танчина. Прво да се „преломи“, хоће ли се носити, а онда опет „гимнастика“ – шта ће се у њу ставити?
Што се садржаја тиче, нема ту пуно филозофије, углавном се знало шта у њу иде. Зависно колико се домаћин цијени и какав је повод. Све креће од кафе. Обавезно иде или 200г или 500г или чак читаво кило кафе. Том килограмском опцијом се указује највећа част и поштовање домаћину. Некад је ишла она у зрну, некад давно чак и она сирова која се касније пекла у шишу и мљела у ручном млину. Има већ доста времена како су те опције превазиђене па је сада мљевена узела примат. Код ових млађих и “нес” долази као опција. Кило шећера у коцки обавезно умотаног у онај обични папир за паковање, је такође био чест избор, али модерна времена и ту опцију сатраше. Коцку скоро више нико и не користи.
Затим, боца ракије такође умотана у онај танки папир. Тим умотавањем се ваљда додатно давало значају на поклону, а утицало је и на неизвјесност приликом отпакивања. Опција да умјесто традиционалне лозе иде, у Херцеговини веома цијењен Рубинов вињак се итекако додатно вриједновала и цијенила. Ако се умјесто ракије којим случајем одлучи на виски то се већ гледа као да си неком нешто големо поклонио. Додуше и ту има разлике јер има оних „лијевих“ вискија колико хоћеш. Доље се углавном знало за Балантајн или Џони Вокер. А ако неко ко долази са стране или из иностранства и донесе ону премијум класу пића попут Чиваса, Курвозијера, е то се већ памти и помиње буквално док се год живо. То се надаље чува као очи у глави. Чека женидбу сина или удају ћерке или евентуално неке битне бабине.
Поред тога, литар сока на размућивање и неки слаткиш су готово обавезан садржај кесе. Да ли кило оног универзалног кекса, бомбоњера, локум или чоколаде дјеци. Но, и ту има доста вагања, који сок, а Фрукталовом се додатно домаћин цијенио, великим Милка чоколадама од 200г такође, а тек ако се изабере она Крашова бајадера, уз то и она највећа, то се већ и неколико година памти како да се однијело, тако и да се добило на дар.
Оно што је на тугу, да углавном нико никад од домаћина ту бољу бомбоњеру не опроба, као ни виски не отвори. То се војнички моментално одлаже у недоступне одаје и чува се за неке нове битне кесе која ће завршити код некога. И сама кеса, ако је нека сјајна, лијепа, боља и квалитетнија се прецизно савија и одлаже попут постељине за будућу младу. И она сама носи одређену вриједност. Па није ријекост да та иста весела кеса иде годинама од једних до других и да за коју годину опет заврши код онога ко ју је купио или претходно некоме поклонио.
Е то вам је та кеса у Херцеговини. Феномен за анализе. Први и посљедњи бедем поштовања и уважавања домаћина код којих се иде. Први и посљедњи бедем части и одбране образа оних који иду у госте. То вам је нешто због чега се зна замјерити фамилијама више него комшијско помјерање међе на кварњака. Гдје год да Херцеговац оде и одсели из ње, та га кеса прати, како у ношењу, тако дјелимично и у скромном очекивању исте кад му гости долазе. Знам, није да нема кеса још и у другим крајевима, али с таквом важношћу и посљедицама сигурно нема. Доље је то још увијек без премца. И нека је. Фин је то гест. Само да некада разочарењем не заболи…
Све ово што написах помало и сатирично, али до сржи искрено и истинито односи се првенствено на оне средње и старије генерације Херцеговаца који још увијек држе до традиције и обичаја. Млађима је као у много чему мање битно све ово. Њих скоро да не занима ни да је носе, а ни да је примају. Њих никакви обичаји и традиција посебно не везују, нити воле да се вежу било чим и за било шта. Та нит опстанка овог феномена кесе је практично остала на једној-двије генерације и послије ње, ја нисам оптимиста за њу. Омладински критеријуми уважавања, пажње и поштовања домаћина су практично на издисају. Неће ни кеса дуго…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
