Иако је период године када храна и обједовање увијек некако избијају у први план, из рукава „спаса“ извукох тему коју сам написао још можда прије двије године. И поред жеље, воље, свјести и знања да морам, мој живот у посљедњем периоду ми једноставно не дозвољава да често пишем и овим путем се искрено извињавам свима онима који то очекују и прижељкују. Надам се да ће се ситуација у наредном периоду поправити и да ћемо се чешће и квалитетније дружити.
Ова тема је дефинитивно зрела, али колико је примјетна, честа и актуелна у пракси, не знам. Вјерујем да јесте. Нисам ваљда само ја нека црна овца међ’ овим словима. Ви ћете одмах након прочитаног текста закључити како је код вас? Код мене је умјерено до весело. Да не кажем облачно. Дуго сам се око ње бактао (Welcome to the Herzegovina). Чак и одустао, али кад те она праксом и даље прогони, ждере, изазива и уноси немир, што се мене тиче зрела је к`о шипак и мора на папир.
Да ли је то неки генетски атавизам вучен још од најранијег хомо сапиенса коме је сигуран оброк ипак био неизвјесна категорија? Да ли је то плод неимаштине генерацијама уназад? Да ли је то вјечито гладан желудац или само непријатна особина прождрљивости? Да ли је то упорна незаситост, страх од глади или оправдана временска бојазан следећег оброка? Да ли је то ствар пропуштеног васпитања и културе још из куће? Да ли је можда и нека „гранчица“ науке економије у питању која оне „гратис“ оброке препознаје као шансу уштеде… Но, не вјерујем, исти ти и када плаћају ручкове по ресторанима или их обједују код куће, идентично се за столом понашају. Можда чак и агресивније, јер их несвјесно додатно охрабрује чињеница су тог (обично ријетког) пута ипак све они платили. Понашају се за столом као гладан гризли који није јео мјесецима.
Немам ја одговоре на та питања, али имам неке своје закључке апропо њих. Као прво, то је непоштовање хране и самог чина јела. Као друго, то је неваспитање при том истом чину. Као треће, то је непоштовање особа с којима се у том тренутку исти сто и просторија дијели… Као треће под „а“, то је непоштовање домаћина ако се „предметна особа“ случајно налази у гостима. Као четврто, то је беобзирност и безобразлук своје врсте који нимало није лијеп ни за очи, ни за уши! И као задње, који год то број био, а сигурно није „пет“, ја то више, људи моји, све теже подносим и доживљавам… Не причам ја од дјеци од 5 година која можда још увијек нису научила све манире и културу заједничког обједовања, него о млађим и старијим маторцима који су неке ствари за свога вијека ипак морали научити.
Не знам који ме ђаво то толико нервира и прогони, али ја више, под цијену изгладњивања и избјегавања здружених оброка, то заиста све теже подносим. И вјеровали или не – почео сам да их избјегавам. И поносно сам закључио – златно је поред таквих и гладовати. Боље да пати желудац него ипак битнији мозак.
Нема шансе да свако од нас не познаје бар једну такву особу која се „за столом“ понаша као курјак пред опако најављену зиму… Па у већој или мањој мјери, на овај или на онај, али свакако чудан начин… Особу која иступа из свих могућих норми и културе једног нормалног, мирног и уобичајеног чина обједовања. То заиста зна бити непријатно и оптерећујуће, поготово ако се то ради још у друштву, па ако ко хоће нека сам једе трчећи и наглавачке, све уз распјевани оркестар виљушки, кашика и ножева диригован палицом маестра Језик Мљацковића… А желудац као да је испод стола паркиран шлепер који се пуни одозго. И пуни. И пуни. И не стаје… Затим, ако се свему томе придода коришћење свог већ обалављеног прибора за заједничке посуде, неумјерено пребирање, окретање и халапљиво згртање хране са заједничких овала на свој тањир. Још горе, директни истовар са њих у своја уста. А често не мањка ни залажење и боцкање по туђим тањирима ако је шта коме претекло или ако је ко можда из неког разлога успорио са јелом.
Искрено не знам колико се та култура јела или чина обједовања може очекивати од оних најстаријих који гледају да ли више могу држати кашику у руци а да је пола не проспу, а не још да обраћају пажњу на манире. Оправдано опроштено. Не знам ни колико се то може очекивати од старијих људи који живе по селима и мањим срединама који нису много урбаног живота прошли. Такође – дјелимично оправдан опрост. Како замјерити неком ђеду или баби у Херцеговини који громогласно срчу супу или жваћу и мљацкају да их и комшије чују. Па тешко, ако не и никако. Али, исто тако како овим виљушкашима по урбаним срединама не замјерити такав приступ и такво понашање за столом. Почев од урбаног Београда па надаље… Па опет никако. Треба им замјерити.
Знате чему и коме желим да упутим молбу и скренем мало свакодневне пажње и поштовања на тај свети чин. Чин од којег зависимо, чин који нам продужава живот и који обављамо више пута на дан. Чин који је саставни и неизоставни дио језгра културе сваког човјека. Чин који нажалост зна да спотиче и баца сјену на многе друге људске културолошке квалитете и компетенције ако је негативан. Који зна да упропасти и сам угођај, прилику и амтосферу за столом. Поквари чак и укус хране као и само расположење присутних. На толико тога утиче, а толико и тако је беспотребан да је за неповјеровати. Нарочито, ако је тако лако поправљив и доводљив у ред и нормалу. Само мало умјерености, свјести, стрпљења, пажње, обзира и труда. Уз претходно признање без којег ће све даље бити бесмислено.
Ако некоме и даље није јасно шта и на кога мислим, мислим на све оне који својим неуобичајеним понашањем за столом упадају у очи, уши и мисли оних којих мирно, неупадљиво, примјерено и у складу са нормама опште културе исто тако обављају своју потребу за храном. Како је код вас? Знате ли кога?
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
