Много је штошта на свијету неспојиво па се споји и спаја. Без обзира што и једно и друго знају да нису за споја. Богато и сиромашно, сито и гладно, ружно и лијепо, лудо и нормално, мршаво и дебело, високо и ниско, вриједно и лијено, поштено и непоштено… Исто тако се једног дана за столом из Шведске обрео (Welcome to the Herzegovina) желудац из Херцеговине да један другог зајебавају, урнишу и муче. И та зајебанција траје малтене од првог њиховог сусрета иако ни један ни други немају толико разлога за њу. Нарочито овај желудац.
Да ли је то атавизам вјековне глади и неимаштине дубоко заривен у јаке херцеговачке гене који својим власницима говоре: „Нема опуштања, знаш да земље нема, а камен у њој не рађа. Једи, трпај, не знаш хоћеш ли шта имати сутра!“ Да ли је то неки интерни умишљај да желудац може и треба попут неког животињског складиштити залиха за неколико дана и мјесеци. Да ли је то иживљавање самом понудом и позив на блуд гладним очима? Шта год да је, неспојиво је. И једно и друго је свјесно опасности, али се и даље спајају. Можда и не би, али морају због других. Жртва једно, жртва друго у којој је одговорност сасвим сигурно на желуцу. Очи и руке су само средство тог геноцида над храном и самом собом.
Када су весели Швеђани, вјероватно и тада докони од свог успјеха, мира и сигурности измишљали тај обједски пир сигурно нису чули за Херцеговце и њихов камен из којег не ниче ништа осим људи и њихове глади. Можда би и „поразмислили“ да су знали за те и такве врсте људи и желудаца. Шалу на страну, неће мени моји Херцеговци, ни ја сам себи замјерити, није такав само херцеговачки желудац, постоји још њих сличних и гладнијих који индивидуално пријете и угрожавају институцију шведског стола. Нажалост или на срећу, у мањини су па му не могу „шарафа“ избити, а камоли га расклопити на комаде и послати у историју. Додуше, мисији опстанка шведског стола круцијално доприносе мала дјеца и жене чији желудац није баш од каучука као овом мушком роду.
Главна је дилема у том отвореном ловишту гледа ли те ко тако често и да ли све трпати на један тањир или правити више излета од нашег до шведског стола. Уз ону непризнату жал како тањири нису ипак мало већи. Попут тепсије. Конобаре и оно пратеће особље избјегавати у широком луку да не помисле да смо неки маратонци или дизачи терета, а не само прости гости хотела. Честа дилема је и да ли трпати једно по једно по врсти јела или правити одједном неку херцеговачку мућкалицу на тањиру. Обично то заврши с бућкуришом на неколико спратова који се касније за својим столом претвори у озбиљну комбинаторску филозофију – шта прво јести, шта друго, шта с чим иде, а шта послије чега како би се избјегла готово обећавајућа WC шоља неколико сати касније.
Опција придодавања или жаргонски речено „репете“ је неминовна. Опција остављања хране на тањирима као свршеног чина очне глади и капитуалације желуца готово је сасвим извјесна. И онда долази шлаг на торту. У тренуцима више једва постигнутих уздаха на ред долази слатко. Слатко које Херцеговац не пропушта по цијену несвијести. Очи и даље једу, али желудац већ посустаје. Међутим, не предаје се. Наређује рукама да храбрим покретима од тацне до тацне купе све редом, за почетак по један комад. Хита ка столу гдје утврђује квалитет спрцаног шећера у тим ђаконијама и обавезно иде по још оног најбољег. Брзим и крајње отежаним удаљавањем са мјеста злочина се спушта завјеса на тај варварски чин према храни и самом организму. Наредна три сата се долази себи па се прелази на редовне активности. Аплауза нема, али вјерујем да се међу посматрачима увијек нађе неко ко изусти „Машала, шта човјек поједе!“ Или „Ошта му је желудац?“
Е, шта ће весели Херцеговац. Да му је неко прије 100 година рекао да ће негдје и некад моћи јести и узимати и бирати шта жели и колико год жели за један оброк, не би му ни за најбољег овна у тору повјеровао. Врло брзо је, сходно приликама и могућностима, увидио да је то заиста могуће и да се дешава, али ево ни 100 година сазнања, праксе и прилагођавања није довољно да се тај желудац укроти, обузда и шведски сто приведе мјери и стварној потреби. Да је којим случајем осуђен само на желуце из Херцеговине и из других сиромашних крајева, то би му и потоње (Welcome to the Herzegovina) било. Сам би себе појео и прогутао све са својом богатом историјом.
Тежини злочина доприноси и она мудро и често бирана опција полупансиона гдје се за доручак једе док буквално очи не испадну да би се некако прегурало до вечере. Растегљив је желудац „вала“ толико… Није од камена, „бели“ (Welcome to the Herzegovina). Какав црни ручак. Додуше, агентски чин умотавања заиста толеришуће количине хране у салвете и „невидљиво“ трпање у торбе и торбице доприносе да секундара некако успори до вечере. Јер, ипак, можда се у међувремену и зарати. Тим покретима и потезима би и Шерлок Холмс позавидио. Па на вечеру опет навали као сивоња. Прегурај ноћ како знаш и умијеш, мало „охани“ па ујутру опет у „Шведску“ на мјесто злочина. Закључак, вратиш се с одмора и прво што урадиш кад уђеш у кућу је да однесеш вагу на таван и заборавиш да је имаш неколико мјесеци.
Не, дефинитивно нису једно за другог. Није то питање имања или немања. Глади или неимаштине. Жеље или порива. Није то питање ни издатка ни уштеде. То је питање на које многи немају одговор, али и даље га траже у овом веома уходаном поцесу осликаном овим ријечима горе. Били они из Херцеговине или однекле друго. Па ко дуже издржи… Историја је на страни „Шведске“, али никад се не играј са Херцеговцима и њима сличнима. Поред све већег хедонизма коју човјек приуштава себи, људска глад је све присутнија. Желудац је директно повезан са мозгом којем некад нема помоћи…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
