Бришући грашку зноја са чела, рећи ћу – нимало захвална, чак превише незахвална и осјетљива тема. Да не кажем и болна, а да јој је нека трагедија увертира, знамо то сви већ из наслова. И ово дефинитивно није штиво за оне ожалошћене који су још увијек у својој дубокој жали и црнини. Ако могу, нека одгоде ова слова док и ако та црнина иоле не почне блиједити…
Не знам да ли је ико икад писао о овоме, а и да није, знам да многи размишљају о томе. Памети ту нема и не може је бити и овај блог није потрага за њом. Ово је потрага за реалношћу и ничим више. Помоћ управо њој да поред бескраја таме, туге, страхова и моралних скрупула ипак угледа свјетлост дана пред очима свих релевантних фактора, не само уцвијељених удоваца или удовица… Овај блог је пружена рука реалном (да не кажем здравом) разуму који по том питању можда вијековима виси на врху литице са које повратка скоро да нема.
Млада је остала без мужа. Умрла му жена, а недавно се „узели“ (Welcome to the Herzegovina). Оста удовац у средњим годинама. Оста удовица кад јој је вала „ни ‘вамо, ни тамо“. Да кренем од њих. Само они знају како им је. И како им је било, зависно од времена колико га је прошло… А, сигурно је најтеже када таква ситуација задеси некога у његовој млађој животној доби. Не могу они та своја осјећања и страхове пренијети никоме… А, ако је некима од њих сада иоле лакше или лако, тежина судбине њихове је и даље под њиховом кожом коју ће својим сјећањима јежити док су живи.
Убијеђен сам да таква ситуација изненади многе. У смислу, да партнери док су живи и здрави, без обзира колико година имају, уопште не разговарају о тој потенцијално несрећној ситуацији да изгубе једно друго. И лично мислим да је ту први проблем од свих оних бројних који долазе касније… Колико год било мучно и тешко ту тему некако треба превалити или помало преваљивати преко уста. Ако ништа, па и у шали која ће то временом престати да буде…
Колико би сада многима од њих на земљи лакше било само да знају како би они са неба вољели и жељели. И шта би их повриједило, а шта не? Таква врста разговора је малтене једна врста хијерархијски највише одговорности коју човјек може да има према породици и животу. На крају крајева и према супружнику на којем ће се, Боже не дај, касније копља ломити! И хајде бар да сви унаоколо нашим мислима и дјелима та копља мало отупимо, јер их сама природа нашег менталитета, васпитања и одгоја вијековима оштре и заоштравају. Толико да поред неописиве и већ довољне трагедије која је задесила ту особу коју је супружник рано напустио, иницирају, низају и наваљују неке нове муке и невоље на њихова рањена плећа, а да их ничим заслужили нису.
Све се своди на то: „Да ли ће остати сама? Хоће ли се поново женити? Хоће ли се икада више удавати? Има ли кога? Хоће ли икада наћи другог, другу? Ено је са овим, ено га већ наш`о другу…” Питања и констатације за не дај Боже. Али, сасвим реална питања на која се у „српском ваздуху“ нажалост назиру и увелико претпостављају одговори типа – НЕ, НЕ и НЕ! И то их назиру углавном они који и даље посједују своје брачне или ванбрачне заједнице. Такви су најпречи у својим осудама. Нарочито према млађим удовицама. А, удовице су тим осудама свакако најизложеније, што јавно исказаним, што прећутним или наоколо изоговараним… И њима је у овој теми сигурно најтеже и та се чињеница никако занемарити не смије.
Не ослободих ја овим удовце њиховог терета и страха, али хајде да се погледамо у очи и кажемо отворено да сви знамо да ће њима бити неупоредиво лакше какав год корак да направе. Да ће се степен осуда ка њима окрунити до нивоа пијеска, за разлику од чврстих и непремостивих стијена, брда и планина које уцвијељена жена треба сутра да изнесе на плећима својим. Ниједној није лако и нажалост, многи то око њих занемарују, напротив доприносећи да им буде још теже…
Као што рекох нема ту памети. Све се своди на питање времена и личног избора и на тај избор нико други не би требао утицати. Тугу треба пустити да одради своје. Свакако нисам да се послије 40 дана ништа “црно” у очима, кући, ни око куће не види, а нисам ни да то исто црно обузме и деценијама сапати ожалошћеног супружника. И онда када туга одради своје, треба је опет пустити да се добро охлади. А, ако се она самом собом изјасни да ће је бити буквално читавог живота и да је осим ње ништа друго не занима, нека је буде вјечна. Амин и свака част. Против ње се не може, све и да се на силу нешто хоће и жели…
Ако којим случајем одлучи да посустане, знаће она сама када је тај моменат, не треба мозак с њом управљати и силом је тјерати у емотивни цемент. А, суров и реалан закључак је да врло вјероватно мора посустати кад тад. Да природа и године ипак учине своје. Да је повлачење самог себе у вјечну тугу и очај равно и моралним и физичким оковима остатка живота. Донекле равно и самоубисту живота какав би нормалан човјек требао да живи и какав је живио до трагедије. Нико није бирао ничију смрт. Напротив, вјерујем да има оних који би били спремни мијењати свој живот за супружничку смрт. Зато како-тако мора се једним дијелом свога бића бити спреман и спремати се на неки нови живот…
Много фактора утиче на количину и дуготрајност сваке и свачије туге. Један од кључних фактора је сам однос супружника у посљедњем дужем периоду њиховог суживота. Јер, какви смо ми као народ кратка и плитка памћења, могла је нека жена живјети 16 година као краљица и примадона, пажена, његована и мажена исто толико, али ако су посљедње двије године биле тешке и паклене са супружником, оних 16 јој никада неће пасти на памет као да их никад било није. И обрнуто. Мушкарци нису ништа другачији. Захвалност као одржива категорија у нашој генетици није јача страна. Врло брзо оде негдје у пизду материну и никад се не врати! Прегази је заборав, незахвалност, безобзирност и самовоља ничим оправдана.
Дакле, љубав, добри и мање добри односи супружника, поштовање и непоштовање, године њиховог живота и заједништва, дјеца, њихов број и став, близина са супружниковом породицом, њихова подршка или одсуство исте, подршка своје породице, величина и карактер средине у којој се живи, све су то фактори који утичу на брзину и природу следа околности који чека ожалошћене на емотивном плану… Све су то фактори који уцвијељеном супружнику могу додатно загорчати и уништити живот иако му га је судбина већ загорчала колико је могла. А, није поента у загорчавању. Под овим нашим небом то је некако природан слијед и појава. Хајде да помогнемо, ако нећемо разумијевањем, онда бар можемо сигурно језиком за зубима. Нису то наша посла, на крају крајева. Па и тај удовац или удовица је и даље нечије дијете. Можда и унуче. Треба ли и њега узети од његових родитеља да би неко тамо био срећан и стао са својим хировима? Казна на казну не иде.
Ја сам ЗА. То болно, али реално ЗА. Да живот не смије стати ни у том емотивном смислу. Ако се временом нешто деси, нека се деси. Можда је требало да се деси. Не у смислу хушкања да нешто мора да се деси и да супружник по сваку цијену мора наћи утјеху у некоме. Никако то. Нарочито не преко ноћи и уз одсуство највећих елемената пажње према свима. Према дјеци (она су најбитнија), себи, породици преминулог супружника, својој породици.
Небитне су године. Након извјесног времена не треба бјежати од нечије пажње ако је искрена колико год да их човјек има. Исто тако и не хрлити јој. С тим што то мора бит дуготрајан процес проткан големим стрпљењем, пажњом и мудрошћу. Друга страна је можда намирисала ране и „свјежу крв“ и ко зна како их такве рањене може обрлатити и обманути да би дошли до неког свог циља. Тај неко би требао и морао бити по „претпостављеној мјери“ и под небеским амином преминулог супружника, јер све друго би можда било равно небеској издаји и разочарењу. У смислу да после веома квалитетне особе завршиш са неком лујком или кретеном.
Некако вјерујем да временом и та подршка са неба долази, ако је и горе здраворазумска категорија на цијени. А, да ли је тај нови неко такав или онакав, може само вријеме показати. Онај који жури, много ризикује. А ако неко неће да чека и сачека ожалошћеног да му се буквално све коцкице поклопе, тај или та и није ни за чекања… Нека иде.
И ја сам ожењен. Јесам причао, али се нисам нешто напричао по овој теми са супругом, али и овај блог је трајни наставак те приче… Прочитаће жена ако није шта љута. Само љута не чита моје блогове. Бар тако каже.
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
