Да неки иоле приучени психолог или психијатар обрати пажњу на присутност, динамику, садржај и тематски одабир мојих блогова, дошао би до неког увјерљивог закључка у вези мене. Можда чак и неке дијагнозе:-). Задовољан, незадовољан, заузет, презаузет, нервозан, срећан, несрећан, бијесан, разочаран, забринут, ненаспаван, насмијан, изненађен и ко зна још какав. Ево, како у том тренутку непланиране инспирације набројах ова стања и сам увидјех да их је већина негативних. И само по себи то нешто каже и говори. Свега ту има. Доста је и до мене, али доста и до слике и прилике, тј. неприлике друштва у каквом живимо. Крајње критичног временског тренутка по све оно што овај блог и моја слова од првог дана оне 2014, године покушавају да дозову на смирај и видјело овог дана. А, вјерујте ми, нисам толико забринут због садашњости која је крајње алармантна колико због свега онога што ће нам она таква донијети у будућности. И то оној скорој која се не мјери генерацијама, већ врло вјероватно само једном, ако не и њеном половином.
Свеопште промјене на начин живота и уопште – схватање његовог живљења, а нашег прилагођавања, се толико брзо одвијају. Хиљадама година уназад генетски модификован и „сетован“ човјек у свом животном вијеку једноставно не може више да их здрав и нормалан у тој мјери и брзини поднесе. Оно што је некада требало стотинама година да се чује, сазна, прихвати, усвоји, усади и пренесе с кољена на кољено, сада треба можда њима двадесетак. Некада је ђед учио унуче како да се формира и живи, а сада иста та унучад „сумало“ уче и своје очеве, а камоли ђедове да расформирају своја усађена увјерења, схватања, навике и обичаје и да се прилагоде овим новим, јер им без тога опстанка нема. Нарочито у већим градовима и срединама. Игрица звана живот се обрнула, како се у жаргону данас воли рећи.
По ко зна који пут овдје треба да поновим да све ненормално изгледа постаје нормално, да је све накарадно постало пракса, да је све неморално постало навика, да је све нездраво постало обичај, а да је све несрећно постало посљедица свега овог претходног. Да крај једноставно нема свога краја, док је почетак свега здравог одавно појео мрак. Да се човјек држи само свога живота и да га ништа друго осим њега не занима, многи, а и ја лично бих можда могао да пишем и неке егзотичне и сафари блогове пуне наде и оптимизма. Среће, весеља и зафрканције. Али, мислим да онај који данас успијева тако да живи, да се изолује од свега онога лошег и неразумног што га окружује, свега опасног што пријети њему, а поготово његовој дјеци и унуцима, може да се комотно прогласи животним умјетником. Не оним који пише ноте и ствара мелодије, не оним који мијеша боје и фарба зидове, него оног који тако хармонично и себично слаже своје дане један за другим, а да га гузица за све оно што му сутра чека дијете опасно забоље. Вјеровали или не, има и таквих.
Дође човјеку да се замрзне на одређени период с надом да ће ови јади стати, па да се некад, негдје одмрзнут, одморан, незасићен свим и свачим са јаком дозом заборава почне борити изнова за оно зашта су се наши очеви и мајке борили и изборили. Но, онда сконта који би га јади тек сачекали по одмрзнућу. Био би на нивоу бебе, без родитеља и старања, спреман за живот. Не кажем ја да све треба да остане на том нивоу наших предака, то је напросто немогуће, али бар неке основне категорије у нама да остану амин и заклетва још коју генерацију док нас роботи са вјештачком интелигенцијом у свему не замијене. Да лијепо остане оно што је заиста било лијепо, да се морал сјети шта је некада био. Да се љубав врати имену своме, да се култура „овизне“ колико је некада значила, да чврсто васпитање буде основ свега, да квалитетно образовање буде темељ и његова надоградња, да политика буде само политика, да жена буде што су жене некад биле, да цурице знају прије шта је шипка, него шминка или штикла, да момци буду момчине а не бате или секе… Могао бих до зоре, боље да станем. Неко ће рећи, а што заборави мушкарце, тј. мужеве и очеве? Па они су највише криви за све. Све су ово они, као традиционални носиоци друштва дозволили и закували. Сад им га ето… Полако губе све, па и тај примат носиоца.
Ко је највише погођен? Нисам ни ја више тако млад, али дође ми да жалим ове старије људе и генерације шта их је „преко ноћи“ снашло. Неки од њих једноставно не знају више како да се поставе и живе. Ми мало млађи, али опет далеко од младости своје, још увијек, како-тако се можемо батргати са оштрим очњацима „савременизма“ који нам, гладни наше крви, из будућности јуре у сусрет… Нема више утабаних животних стаза и циљева. Нема више правила. Нема више традиције, ни аманета. Омладину је нека нова младост појела и они у доброј мјери не знају куда гоне, ни шта хоће, ни шта неће, али гурају своје под сваку цијену. Као да знају како и шта треба, а „ђаводнио“ ако је ишта од тога поткријепљено неким аргументима и чињеницама. А, тек не дај Боже неком помном анализом. Пола њих ни не зна шта је то.
Изгледа да нам је у њиховом случају остало само да се прекрстимо и помолимо. Тј. молимо. Оног момента када је не неко, него нешто из руку родитеља и породице већински отело ту палицу васпитања, слободно могу рећи да је тог истог момента све кренуло дођавола. Казну и посљедице тога већ осјећамо, а тек ћемо. Ништа неће бити извјесније у будућности колико родитељска разочарења, јер они тај нови свијет неће и не могу разумијети. Ови наши старији, што су табанали, табанали, сада њихова покољења утиру неке нове стазе и путеве које по мени стихијски воде углавном и већински никуда. Наравно, као и у свакој лутрији, неки ће извући добитак.
Па је ли све изгубљено? Наравно да није. Не можемо живот посматрати само са тог аспекта колико ми живи у њему проведемо. И како га проживимо. Било је и биће живота и прије и послије нас. Само је извјесно и сигурно да га неће бити онаквог каквог га је до скора било. Мастило бонтона, буквара и сличних приручника и уџбеника рапидно блиједи. И Библија је можда на неком изазову. Немогуће је незабринут испратити све промјене и ударе на вјековне људске скрупуле које су дефинисале човјека какав је он до јуче био. Данас је већ мање то што је јуче био. Међутим, колико год сада, у овом моменту дјеловало изгубљено и безнадежно, има међу нашом омладином, од које ће сутра све да зависи, доста вриједних и здравих клица које нису покидале конце са разумом и они су наша истинска нада. Само, влада велика бојазан да ће они сутра тим својим разумом штрикати и украшавати неке бјелосвјетске гоблене, а не овај наш домаћи и напаћени који вапи за сваком здраворазумском иглом и убодом. Неких других је свакако данас превише…
Гени о којима недавно, баш добро испраћено, писах, су такође збуњени. И они, чини ми се, као да губе на снази. Одустају и они од својих циљева. Радијација и контаминација са свих страна и њих добро гази па и они као да лапе. Дјеца добијају услове да постану све оно што им родитељи никад нису били. Раде оно што родитељима није падало на памет. Постају нешто од чега нису направљени. Постају своја и свачија, а не наша. То је само један продужени крак те проклете глобализације која је услијед сумантог развоја технике прогутала све што је било јестиво у том веселом човјеку. На крају ће прогутати сама себе, сварити саму себе, пустити воду у тоалету и спустити ролетну док и посљедња свијећа не изгори. Вјештачка интелигенција је почетак не једног, него свих крајева које хомо сапиенс може да доживи. Могу рећи да је равна смаку, не свијета него разума. А није искључено да ће једног скоријег дана довести и до потпуног смака свијета. Можда би нас и неки дјелимични, прије тога коначног и главног, спасио да се деси и то тамо у развијенијим земљама гдје роботи не воде љубав да би настали неки нови, гдје се за секунд ажурирања стекне знање стицано хиљадама година, тамо гдје венама не тече крв него бајтови и битови, тамо гдје нема мозгова него процесора и хард дискова. Тамо гдје нема душе…
Но, драги људи не брините због ових мојих забринутих ставова. Можда ја само претјерујем и гријешим. Можда је све око нас бајно и сјајно, розикасто и свиленкасто, а можда је само у мени неки проблем, да не кажем и оне дијагнозе с почетка. У сваком случају, биће како бити мора, за вас не знам, али ја нећу одустати да у сваком мом удаху и издаху буде и бива што више нормалније, традиционалније, моралније, поштеније, културније, васпитаније, вољеније и здравије…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
