Lako je kritikovati, neuporedivo lakše nego se ozbiljno baviti politikom. Stoga, kritiku treba štedeti, dugo i pažljivo s njom nišaniti kako bi bila ubedljivija, preciznija, efektnija i legitimnija… Naša nacionalna žalost se ogleda u činjenici da se zaista mali broj ljudi, a među tolikim brojem aktivnih političara, zaista ozbiljno bavi politikom. Po meni, mogu se nabrojati na prste obe ruke i možda jedne noge… Druga bi već ostala „kratka“ za koji prst. Kao što je kratka i politička i moralna svest onog ostatka koji se nazivaju političarima i što se, kao, bave politikom zarad viših narodnih interesa. Većina naših političara misle da samim potpisom u člansku kartu „određene boje“ postaju vrsni i profesionalni političari vredni pažnje i divljenja. Nijednog trenutka ne pomišljaju da li su sposobni za nju i šta je to što oni, sami sobom, nude politici? Šta je to što oni u sebi imaju da bi se bavili politikom? Šta joj mogu dati? Šta unose u nju i kakvu joj svoju prethodnu žrtvu prinose? Ali dobro znaju i već unapred razmišljaju o tome šta će izneti iz nje…! S druge strane, oni „profesionalci“ koji im „lupaju pečat“ i overavaju te knjižice i koji ih nakon stotinjak zalepljenih plakata, bez detaljnijih provera, odmah raspoređuju na nezaslužene funkcije sa nedoraslim obavezama, još su gori od njih! Takvi politiku doživljavaju kao igru brojki a ne kao, nažalost, danas jedini model puta i način da se upravlja državom i njenim narodom. Neka nas je samo više u stranci, ko smo, kakvi smo, šta znamo, šta smo uložili, šta smo uradili, koliko smo i kako postigli u životu do sada i šta možemo pomoći tom narodu – ma koga briga?!
Pa politika je nauka, pobogu! Bar na papiru i po onome šta ona zahteva od onih koji hoće s njom da se bave. Nauka je i po tome šta se od nje sve očekuje! A „škola nije kenjac“, kako kažu u mojoj Hercegovini, osim ako je ne kupiš za male pare po suterenskim, tamnim i zabačenim „fakultetima“. Ups, šta `vo rekoh?! Nije baš tako, ti neki uspešni sutereni su vremenom postali velelepne zgrade na ekskluzivnim lokacijama kakvim bi i jedan bostonski Harvard pozavideo… Iz njih redovno izmigoljavaju, kao oni puževi posle kiše što ih ne namerno i grešno krckamo na stazicama i trotoarima, takve političke veličine da im i američki senatori zavide. Njima je već na trećoj godini studija (školskoj, ne onoj kalendarskoj koja obično kaska za ovom prvom) obezbeđen gost predavač stolarske struke čiji je zadatak da najpodobnijim studentima napravi jedan nacrt, a sprema njihovog nenamučenog i „smrznutog“ dupeta. Na osnovu njega se kuje jedan drveni ram koji se na četvrtoj godini, uz vredne ruke novog gosta predavača, inače tapetarske struke – oblaže debelim i mekim sunđerom. U apsolventskom stažu se, kao gost i šlag na tortu, obavezno zove neki uticajni politički kožar (čovek s iskustvom guljenja kože narodu) koji tu fotelju svežeg diplomca oblaže nekom kvalitetnom i visoko-funkcijskom kožom. Kao rezultat svega toga, mi kao društvo dobijamo savremenog i brižno pripremljenog političkog terminatora u udobnoj državnoj fotelji koji će da reši i rešava sve naše probleme.
Ti su još i dobri, oni su bar omirisali zgradu fakulteta, kakva god i gde god ona bila. Ovi drugi koji su na brzinu i preko noći skinuli konobarske kecelje i ugostiteljsko znanje zamenili onim isplativijim – političkim, morali su po diplomu u neke zabačene prigradske restorane, obično susednih gradova ili država, sve sa svojim mentorima sa diplomskog. Muzika, dobra zakuska i slavljenička atmosfera se podrazmeva, jer muka je to bila završiti. Ipak je neko uložio ogroman trud da pritisne dva tastera Ctrl + P (Print). Ko se u to ne razume, tako se štampa jedan najobičniji list papira na štampaču. Isti onaj koji vredi taman toliko koliko i nečija diploma… I koliko vredi naša dobrobit od takvog čoveka na toj funkciji. ZERO!
Ali, mi moramo biti srećni zbog toga, ne znam koji nam je đavo pa nismo?! Još se bunimo zbog toga! Pa sutra nam dete, danas tata a Boga mi juče i deda (vele ima i takvih), mogu završiti fakultet brže nego igde iko u razvijenom svetu i momentalno se posvetiti ostvarenju svojih političkih ciljeva, koje opet dostižu brže nego bilo koji friški diplomac Lomonosova, Harvarda, MIT-a, Kembridža… Pa zašto bi gubili vreme na čitaonicu kad oni sve znaju, koga sve znaju…
I to ti ga je jedan deo naše politike. Jedan njen, sve zarazniji, truliji i nažalost, aktuelniji deo. Onaj koji je poremetio sve moguće zdrave kriterijume ovog društva. Onaj koji mu je oprljao obraz i ukaljao čast. Onaj koji ga vodi u moralnu, a plašim se i materijalnu propast. Onaj koji je uzdrmao njegove iskonske temelje na kojima je nastala snaga one stare neprevaziđene Jugoslavije kada je struka i obrazovanje bilo na ceni, kada se znalo ko šta može i koliko može, ko šta zaslužuje, šta mu pripada i čije je koje mesto u društvu… Sve to na osnovu ogromnih ličnih napora i uspeha kojima je prethodilo višegodišnje ulaganje u svoju profesionalnu karijeru. Sada se to apsolutno ništa ne zna – sve se preokrenulo pa se ne zna ko koliko i šta sve ne može, šta i na osnovu čega nešto zaslužuje, šta mu sve ne pripada i koje mu sve nije mesto u društvu. Tu su bukvalno svi transferi preko „vredne“ mrkle noći mogući, a nekada je vredna trebala biti najmanje decenija ulaganja u sebe i svoju karijeru. Skidam ja kapu, poštujem i ne omalovažavam ovih prvih 5 zanimanjima, ali dojučerašnji konobar, ugostitelj, sportista, zanatlija, trgovac, nikogović, tatinsinković, ulizagić, poslušniković, čmarković, svi sa školom i „karijerom“ preko noći, već koliko sutra mogu biti i bivaju neko od koga celo društvo i sudbina našeg naroda zavisi. I ova moja i ta tvoja, prijatelju moj! Sve nas to sasvim hrabro i sigurno goni u loš primer, moralnu katastrofu i totalno uništenje univerzuma jednog normalnog, poštenog, kulturnog i obrazovanog sloja ljudi koji ne odstupaju od zdravog puta kojim koračaju do svojh ciljeva još od velike mature. Ciljeva koji će se kroz svoju dobit vratiti društvu koje ga je pošteno i na ispravan način stvaralo. A bez tog i takvog sloja ljudi u jednom društvu, ono može da se oprosti od zdrave, uspešne i poštene budućnosti! A sad adio, a saad adiiioo…
P.S. Onih drugih 5 sve aktuelnijih zanimanja se užasavam i ježim toliko da počinjem i kosu na glavi osećati kako izbija od te jeze!
Brawo. Gratulacje dla autora