E haj`mo malo predahnuti od nekih ozbiljnih tema kakve na svojim leđima Sizifovski nose neki prethodni blogovi. Dati prostora bar u jednom blogu nekoj priči bez konkretne teme, bez značaja i bez koristi. Napisati blog o blogu iliti „bložnu ispovest“ onima koji ga svojom pažnjom, svojim vremenom, svojim očima i krajnje pozitivnim utiscima hrane i održavaju.
Ne znam da li ste to do sada primetili ili pročitali u prvih par objavljenih tekstova (prvi, drugi, treći ), ovaj blog nije baš nastao da bi nekome skratio vreme, da bi nekoga zabavio i razonodio. S nekim iznetim, zaista teškim, društvenim temama i dilemama koje živimo, teško da bi to i mogao. Mada, obećavam, biće i tih veselijih, optimističnijih tema koji će nabaciti taj, danas sve potrebniji, osmeh na lice. Blog postoji da bi nas malo zamislio. Malo uzdigao. Uozbiljio i podstakao na nešto. Da se svi mi bar na trenutak upitamo: „Možemo li bolje? Možemo li više? Trebamo li tako ili drugačije?“. Nekome nečim na nešto ukazao, upozorio i nekako doprineo. Nekoga trgnuo kao što već do sada jeste, a živ sam svedok tih priznanja.
Koliko god da čitanje danas nije u modi, kao što to stvarno nije, pisati je, ljudi, lako. Pisati da bi te neko pročitao i razumeo je već malo teže. A pisati da bi te neko čitao i uvažavao je zaista teško. Bar meni, jer pričam u svoje ime. Koliko je teško pisati da bi te neko ne odustajući pratio iz slova u slovo, članka u članak, knjige u knjigu, uz to još i hvalio i iščekivao tvoje slovne kombinacije naredne neznajuće teme je verovatno najteže moguće. To još uvek ne znam, ali polako saznajem. Užasno teško! Iza takvog pisanja su potrebni mnogo veći moždani napori od prostog fizičkog lupetanja po tastaturi. Ja nisam ni znao kako „lupetam“ dok mi vi niste svojim utiscima dali, ne vetar u leđa onom orlovom peru na vrhu moje olovke, nego motor u tu drvenu jedrilicu grafitnog srca. Orlova jedra mogu komotno da sklopim. Treba mi samo gorivo, a njega dobijam maltene svakodnevno putem email creva, usmeno bocama, kanisterom na Fejsbuk… Kane i koja kap komentarima na samom blogu.
Nešto i ne želim puno pisati o tim vašim pozitivnim utiscima, njih sam da budem iskren i očekivao, ali sigurno ne u tolikoj meri i tolikom broju meni nepoznatih ljudi. Mislio sam da će to biti neki uži krug ljudi oko mene a ne čitava armija, svačija i od svuda, što me posebno raduje… Radije ću se baviti kritikama i zamerkama kojih je svakako bilo. Moja radost je što se one, bar one koje su došle do mene, nikako ne odnose na stil pisanja, izbor tema, značaja i koristi koje one sa sobom nose… One su bile uglavnom tehničkog tipa i ja sam ih naslutio još pre samog puštanja bloga u javnost. Ekavica, latinica i dužina pojedinih blogova. Ne mogu se setiti četvrte. Ove prve dve sam unapred pokušao objasniti u toj stranici O BLOGU (klikni ovde) dok dužinu pojedinačnih blogova nikako nisam mogao predvideti. Ako stignete pročitajte to pojašnjenje, nećemo li, bar malo, te kritike okrnjiti…
Treća zamerka. Nemojte misliti da nisam prethodno izučavao tehniku i pravila blogovanja pa da ne znam da jedan blog treba da ima oko 1000 „udarenih“ tastera. A ja sam pojedine moje šamarao čak po 1300-1400 puta. Ali isto tako, ne znam da li shvatate da njihovu dužinu ne određujem ja! Određuju je sva ona bol, upozorenje, zabrinutost i ozbiljnost teme koje tu dužinu ispisuju. Određuje je broj šamara koje ta tema svima nama u realnom životu svakodnevno zadaje i udara. I sada, da li ću joj ja, u pokušaju da taj broj šamara sprečim i umanjim kroz našu pažnju i predostrožnost, vratiti koji „šamar“ više ili manje, za mene je apsolutno nebitno. Svaki blog pre vaših očiju, moje ga vide, pređu i preoru, pa dešava se i na desetine puta. Dubokom brazdom i nezdravo precizno se analizira svako slovo, svaka rečenica, pasus, zarez, slika… Svi oni u startu budu i duži, ali oranje podrazumeva da se nešto i pojede. A jede se (čitaj – briše se) uvek ono sa najmanje kalorija i manje sposobno da pomogne, upozori i trgne nekoga…
Ako neko slučajno prvo gleda dužinu bloga pa ga čita ili ne čita zarad nje, a ne zarad njegove tematske zainteresovanosti i koristi, onda bolje da čita nešto kraće. Ili neka ga pročita danas pola, a sutra onu drugu polovinu ako mu on sam svojom intrigom to dozvoli. Malo ironično, ali stvarno, neke teme su suviše ozbiljne da bi njihova deskripcija i duboka analiza stala u tih 1000 šamara. One traže više, traže još jer su i same svesne koliko nas one svakodnevno klepaju po zdravom razumu, logici poštenja, granici nerava i našem putu napretka…
Nije mi nimalo svejedno kada u „Google analyticsu“ jasno vidim koliko ja svima nama vremena oduzmem. Ko se ne razume, a svakako da ima i takvih, tamo se do tančina jasno vidi da je za ova prva dva meseca preko 5000 putnika iz preko 90 zemalja sveta „sletelo“ na blog i čitalo ga. Poletanja i ponovnih sletanja je bilo neuporedivo više. Neko je ostajao duže, neko kraće, neko je rulao po njemu, neko samo svratio a neko i zanoćio… Doslovice sve tako. I gde bi meni pamet bila kada bih, kada se sve to sabere i pomnoži, oduzimao i vama i sebi toliko vreme za badava?! A ako ga već oduzimam, želim nečim da ga pokušam i nadomestiti, kako bi ga svi mi negde drugo manje gubili, odnosno više dobili i imali od života… Nadam se i sve više verujem da uspevam. Bar mi vi tako govorite… Među takvima ima dosta i onih koji se profesionalno bave novinarstvom, uređivačkom politikom vlastitih portala i štampanih medija. To mora da mi imponuje!
I da ne bih sam sebe ujeo za slovo, s obzirom da ova tema definitivno nije nikome od koristi, samim tim ona podrazumeva i skromnu porciju oko 1000 karaktera! Dovoljno za neku pisanu užinu. Šta više reći osim: „Prijatno vam bilo!“ Ili „Dobar tek“, kako bi to moj sveznajući lektor Radmilo JŽ Milošević šaljivo rekao. „J“ od Janje, inače moje babe po majci i jedne svete, skromne i, čini mi se, neponovljive žene. „Ž“ od Žarka, mog đeda i jednog pismenog, dobrog čoveka…
Ispoved gotova. Mislima sam već u nekoj drugoj temi. Do nje, jedno veliko hvala svima vama! Čuvajmo se i sačuvajmo!
