Постах свједок једног немилог и несувислог догађаја који се десио у мом родном граду Билећи. Не само да постах свједок, него ме је то толико изненадило и повриједило да ме је ментално „изуло из ципела“ и моментално паралисало у било каквом даљем обављању многобројних обавеза јучерашњег дана. Једна политичка странка је у јеку Короне и предизборне кампање посјетила једно и једино мјесто у Билећи које у предизборне и уопште политичке сврхе нико никада посјетити не смије. То што се десило, лично ме ужаснуло, нарочито ако обратимо пажњу на сљедеће…
Стицајем околности, Удружење родитеља, дјеце и омладине са потешкоћама у развоју „Ведар осмијех“ је посјетила делегација странке која Билећом влада пуних 8 година. Истих оних 8 година у којима то удружење на челу са преданим и крајње посвећеним Миленком Батом Радмиловићем води грчевиту борбу и чини немогуће ствари и егзибиције да тој дјеци задржи, не ведре, него било какве осмијехе на њиховим лицима. Не кажем и да су прије њих та дјеца била пуно насмијанија, али пошто сам до танчина упућен у проблеме и рад удружења, знам да је претходна власт имала доста више обзира и саосјећања према тој дјеци. У њихово вријеме годишњи грант намијењен удружењу износио је рекордних 37.000КМ и што је најважније, био је редовно исплаћиван. Доласком садашње власти тај буџет је већ прве године смањен на 30.000КМ (било ваљда пуно дјеци 37), затим успорен, па у једно вријеме и прекинут и до дана данашњег остао неконзистентан и крајње несигуран. А, недовољан свакако! Што је још горе, и тај умањени буџет из 2013. године није никада до краја исплаћен, као што није ниједан наредни до ове 2020. године у којој је „пажљива“ општинска власт нашој дјеци исплатила свега 9000КМ од предвиђених и обећаних 23.000КМ. И свакако би онда било слађе и корисније за ту дјецу да су током те посјете умјесто заиста лијепе и вјероватно укусне торте, све са страначким цвјетићима којима ту никако није било мјесто, добили преостали овогодишњи дуг 14.000КМ. Па све да им и опросте оне друге и нагомилане од претходних година…
Ја само не знам да ли су ти људи, који су из неких својих разлога или по нечијем налогу ишли у ту посјету, знали за овакав однос општине, њихових политичких ментора и страначких колега према овом удружењу. Ако нису, било се, свакако, мудрије мало распитати о томе прије одласка у ту посјету. Да не испада да имам нешто посебно против њих, у сличан кош могу да сврстам и опозиционе одборнике и политичаре, јер када је овако осјетљива прича у питању, ту више нема ни позиције, ни опозиције, ни политике! Има само наше дјеце и Билеће! Људи и нељуди. Сви заједно нису смјели принијети, а камоли гурнути кључ у браву овог „страхопоштованог“ удружења. А вјерујте ми на ријеч, да је кључ већ дуже вријеме у брави и уколико се нешто ургентно не предузме, сасвим извјесно биће КРАЈ… Која небеска сила зауставља предсједника Бата да окрене тај кључ удесно, то само он зна!
Дакле, закључак је веома прост и јадан. Због константног недостатка новца у општинској каси, а ја бих прије рекао због одсуства емоција и способности њених руководећих људи, наши добри и весели: Ивана, Ања, Аги, Јефто, Нешо, Мико, Драган, Оги, Немања и многи други, остајали су без много чега што им у сваком нормалном, цивилизованом и уређеном друштву припада. Остајали су без дневних оброка, специјалних програма, посебне едукације од стране стручних лица која се “споља” ангажују, путовања, дружења са њиховим вршњацима из других градова и многих других осмијеха која им с правом припадају. Зими су били осуђивани на само једну просторију, јер се остале “намјенске” нису имале од чега гријати, као што се и ове зиме неће моћи. Остајали су без права да буду једнаки међу нама и права да им се пружи максимална њега и пажња усмјерена прије свега на уздизање њихових, ионако ограничених, личних способности кроз разне едукативне програме и активности својствене таквој дјеци.
А што је НАЈФАСЦИНАНТНИЈЕ ОД СВЕГА, иста та дјеца, поред судбине која их је задесила, поред свих недаћа кроз које су пролазили у мукотрпном процесу прилагођавања уобичајеним токовима и слојевима нашег друштва, поред свега онога што им је у том процесу фалило и зафалило, поред жеље за много чим, а могућностима за практично ничим – ОНА СУ И ДАЉЕ ВЕДРИЈА И НАСМИЈАНИЈА од све друге дјеце у нашем граду, она су и даље насмијанија од свих тих политичара који се годинама међусобно крве и брукају наш град, она су насмијанија од свих оних редовних шетача и шетачица који, хвала Богу, немају такве или сличне проблеме. Она су и даље ведрија и насмијанија и од мене лично! Насмијанија су и веселија од тог градића од седам, осам хиљада становника који није у стању да на системском нивоу организује и обезбиједи помоћ и пажњу највећег могућег нивоа за свега педесетак наших најнасмијанијих делија и омладинки. Наше дјеце испред које, у немилосрдну заштиту, мора да стане сваки грађанин нашег града. Поред свих тих бајних локалних политичара из владајућих, али и из опозиционих структура. Поред Требиња које добрим дијелом „живи“ на рачун Билеће, поред Бања Луке и Републике Српске која сасвим добро живи на рачун Херцеговине! Стид и срамота, свих њих редом да буде!
Заиста, али заиста ме не занима име те или било које друге странке, па не желим, ни да се служим било каквим именима. Мене политика у животу не занима! Није овдје ријеч о негативној кампањи окренутој против те или било које странке, овдје је, прије свега ријеч о заштити те наше драге, дивне и вољене дјеце којој судбина из неког разлога није била наклоњена. Дјеце о којој је у посљедње вријеме неко из Београда водио можда више бриге и рачуна него онај чији је то посао и за шта је плаћен од свих нас, па и од родитеља те исте дјеце. Овдје је ријеч о дугогодишњем одсуству политичке зрелости, савјести и морала да се, прије свега, помогну и заштите та дјеца, а тек онда о непромишљености и неадекватно испланираној кампањи, ако је у нашем граду ико уопште и планира. Овдје је ријеч о класичном политичком дилетантизму који је нашу Билећу одавно поробио, заробио и вратио годинама уназад. И који нас, нажалост, не намјерава, ни тако више уморне, гладне, исцрпљене и безнадежне бацити из тих њихових зарђалих окова у какву-такву моралну слободу да бар с миром свиснемо ослобођени од њих.
Поводом ове ситуације, надам се само свеопштем разумијевању на рачун предсједника удружења, нашег драгог Бата који је живот дао и даје за будућност те дјеце. Само он зна кроз шта је пролазио све ове године да тај осмијех и даље остане осмијех, а да се не претвори у плач. Надам се да нико разуман не може Бата довести у било какву политичку конотацију овог случаја. Батов искључиви посао су дјеца, а не политика и Бато је као прави домаћин сасвим исправно поступио, сваком добронамјерном госту треба отворити врата, јер даљи осмијех те наше дјеце нема цијену! Лично, и сам вјерујем да је овдје било елемената добре намjере, али баш таквој, тамо и у том осјетљивом тренутку свакако није било мјеста!
Дискусију и коментаре по објављеним темама можете пратити или водити искључиво на фејсбук страници блога: https://www.facebook.com/vukoje.rs/