Генетика. Генетски материјал. Оно што нас предодређује по сваком могућем питању. Оно са чим се рађамо и оно што собом некоме нудимо. Све оно с чим трајно укрштамо и најбоље и најгоре из нас. Све оно што неко други исто тако доноси и укршта са своје стране. Оно што одређује предиспозиције, карактеристике и могућности наше дјеце и будућих покољења… А, да ли више ико жив размишља о томе када мјерка партнера, планира породицу с њим и ступа у односе? Са или без брачне заједнице. Ја искрено мислим да је то сада актуелно у главама будућих мајки и очева колико је актуелна и њихова тренутна брига за незадовољство Италије исходом донијетих одлука на Берлинском конгресу прије 144 године. Али, битно је да када бирају кера за кућног љубимца да их итекако занима да ли му је аскурђел (мушки потомак седме генерације уназад) био неки шампион. Док их већ дјед особе с којом праве дјецу уопште не занима. Је ли можда кога силовао, одробијао, био лузер или озбиљно болестан човјек? Или је можда и он био неки шампион? Јеб’о све то, кер је битан. Е, „мало морген“ ко на тај начин размишља. Ето му бумеранга већ звижди изнад главе…
Ко је какав био, некада се у мањим срединама све то знало и преносило с кољена на кољено. Моја Хецеговина је по томе позната била. Још се зна и по неколико генерација уназад шта је ко радио и какав је био. А, по овим већим срединама, за онога с ким се ступа у односе, малтене се не зна је ли мијењао пол прије него је тебе освојио, а камоли шта друго. Вољели их или не вољели, сви нешто Херцеговце издижу по њиховој способности и продорности. Нека се неко мало запита има ли то везе и са овом мојом причом, да не кажем – апелом.
Данас је неко “жив и познат” онолико колико му се уназад трага може наћи на улицканим друштвеним мрежама. И зато нам, у времену када свака генерација живи малтене само за себе, оне личне и дубоко скривене бојазни за нашу дјецу дођу скоро и оправдане кроз оно фамозно питање: “На кога је такав, таква?” У Херцеговини се то мало “стилизованије” и “дан данас” каже: “На кога се бацио или бацила?” Е, па није сигурно на оног шампионског кера с почетка. А да не причам о оним екстремним родитељским бојазнима: „Шта ако буде педер, курва, убица, наркоманка… Изгубљен случај који ће бацити љагу на дивну и угледну породицу.”
Та прича о генима није само питање потомства, него и квалитета брака, такође. Квалитета из којег проистичу многи други квалитети, укључујући и квалитет дјеце. Зар мислите да је случајна она чувена изрека наших предака: ”Краву и жену из истог села бирај…” Па том књига да се напише само из те једне мудре изреке која сигурно није случајно настала. Треба живјети читав живот са неким када они лептирићи из стомака након поједене “вреће соли” спусте своја крила и разбију илузије о супружнику. Но, ту се људи углавном себично снађу па се брже боље растану него што су се саставили… Али, са укрштеним генима у њиховој дјеци нема више сналажења. Ту им га је, шта им га је.
извор: velikirecnik.com
Сви смо ми лимитирани управо генима. Они нам одређују и наш максимум и минимум. Џаба сипати керозин у трактор. Ајкулу планктоном хранити. А, могу се послужити и простим примјером винове лозе – од сваке се сигурно не добија врхунско вино. Па је струка узела да укршта њихове сорте и мијеша оне најбоље да би добила и најбоља вина. Раде то и са животињама веома посвећено. Малтене до научног нивоа. Али, те струке у овом нашем “људском” примјеру нема, нити ко о томе размишља. Додуше, ко те за то пита када се душа усталаса и ужарено срце преузме кључну улогу диригента у мушко-женским односима… Ко тада да гледа и “слуша” ону другу палицу иза ове диригентске којом разум високо и упорно маше вриштећи: ”Не, неее. Бјежи одатле!” Мало, ко, вјерујем!
Није то данас ни лако, да се разумијемо. Поред толико неудатих цура и неожењених мушкараца, још би неко о томе требао да води рачуна и пропусти неке шансе због лоших особина и карактера њихових предака. Међутим, нажалост, све то касније дође на наплату. Њима већ кроз брак, а њиховој дјеци или унучади кроз њихове животе… Но, на крају се сви некако снађу и помире са својом судбином и оним што су добили. Само је питање колико среће у њима остане? А, мислим да није случајно што је данас јако пуно несрећних и незадовољних… Како браком, тако и својом дјецом и унуцима. Апсолутно невођење рачуна о “историји” и генетици партнера директно итекако доприноси свему томе.
Гени су јако битни, али да неко не помисли да су они круцијални и једини фактор сваке људске судбине. И да од нас ништа не зависи. Не, нису. Они су практично предуслов и ограничење свега позитивног и квалитетног. Они су само лимитирајућа основа на коју се надограђује све оно остало, такође неопходно за неке големе домете, нормалан, здрав и успјешан живот. Почев од породице, родитељског васпитања, односа, усмјерења, културолошког окружења, средине одгоја, друштва, рада, реда, вредноће, трпње и одрицања… И наравно – среће. Када се све то и још доста тога надовеже на квалитетно укрштене гене, нема ту више даље. Онда, на примјер, добијемо једног Новака и једну Тијану. Зар заиста мислимо да су Новак Ђоковић или Тијана Бошковић (писао сам о њима) нека пука случајност мајке природе? Та ријетка и нестварна формула гена у комбинацији са одличним васпитањем и усмјерењем, фанатичном подршком и крвавим радом и одрицањем јесу случајност само из једног разлога. Што ни Срђан и Дијана, а ни Љупко, ни Весна вјероватно нису размишљали о њиховим генима када су ћосали (welcome to Herzegovina), ови по Копаонику, а ови доље у посљератној Херцеговини, него су се просто срцу предали…
Неко ће рећи, та прича око гена се може окачити и мачку о реп када видиш каквих будала (од каквих будала) има који су направили нека чуда од свог живота само зато што су у право вријеме и на правом мјесту уплатили лото тикет или су се на наговор неког комшије на вријеме учланили у странку која је постала владајућа. То већ залази у домен среће коју неће бити могуће ни задржати, а камоли унаприједити без адекватних способности које опет зависи одговарајуће комбинације гена. Колико пута смо прочитали како су уништени животи неких срећника, а након извученог добитног тикета. А, руку на срце, добро нам је познато и како завршава већина политичара чим сјаше са власти…
Много тешка и тема и прича. И осјетљива до бола. Ми као људске јединке данас уопште не размишљамо о томе, а свјесни нисмо колико би требали. Можда само у домену оних екстремних случајева када неко у породици нажалост има неки озбиљан и видан здравствени проблем или поремећај. Па се као неко нешто фемка и страхује… Све оно фино, позитивно, здраво, морално и нормално се подразумијева само ако тамо негдје уз неку ријеку или музику они лептирићи затрепере својим крилима. Ако неко намигне или подигне своју сукњу мало више него што би требало или ако неко отвори врата свог пентхауса или бијесног аута. Или када у некој искреној љубави емоције просто надвладају разум и по обичају занемаре било какву претходну анализу. Тада не помажу ни они родитељски савјети да то није то и да се треба канити тога. Омладина ту дефинитивно срља и о томе не води рачуна, зато је васпитање, породична традиција и родитељска улога пресудна да се колико-толико сачува интегритет гена.
Чврсто вјерујем да се наслијеђени гени, какви год да су, квалитетним, узорним и вриједним животом могу у знатној мјери оплеменити како за себе, тако и за нека будућа покољења и укрштање. Да људска судбина једноставно није закуцана генетским наслијеђем и да је то напросто промјењива категорија. Исто као што вјерујем и да један залутали лоши ген од прије двјеста година може погодити неко дијете, а да му је притом заобишло и оца и дједа и прабабу. Свако на крају понесе свој крст, био он од папира, дрвета, камена или олова… Рекох ја, тешка тема. У име Оца, Сина и Светога Духа – Амин Боже, да ти лоши гени заобиђу и нас и нашу дјецу надаље… А, нема у коме их нема!
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
