Џајић или Видић?

Умјесто увода, боље да не кажем, нити да напишем шта мислим о српском фудбалу. А није да нисам писао једном о њему (www.vukoje.rs/fudbal/). Наравно, у каквом него негативном контексту. И мислио сам да нећу никада више, јер та говна од српског клупског фудбала не заслужују моје вријеме, а још мање вријеме читалаца да то читају. Репрезентативног рањеног орла не помињем, јер му је Писки почео шити крваве и криминалне ране наношене управо у ФСС чији се сада предсједник бира. Све у свему – дно дна. Сахрана већ сахрањеног и распалог покојника. Криминал изнад криминала. Сумњиви медиокритети у „дресу“ пропалих некадашњих спортских радника спремни на двадесетчетворочасовни „лиз“ разних гузица из власти и Европе. Спремни на фелацио истом оном динамиком и ритмом којим перу паре, јебу курве, шмрчу кокаин, пуше томпусе, бијеле њихове чађаве зубе, фарбају косу и ботоксирају њихове излизане фаце. Одмах поред њих, по добром старом српском рецепту, се петљају ти неки, такозвани политичари (често, неостварени фудбалери) и, готово обавезујуће, уз њих озбиљни криминалци и убице. Сви заједно у главној улози серијала „Никад није касно да се српски фудбал и његови истински љубитељи јебу у здрав мозак тако сласно, болно и гласно!“ То је наш фудбал годинама уназад!

Дугачак је списак, али уништеном српском фудбалу због такве скорије историје у виду разних Терзића, Кокеза, Вазура, Вучелића, Караџића и многих других желим једну озбиљну паузу у сваком смислу. Не да се ради нови национални стадион, него да се и ови највећи и несрећни постојећи, који су свједоци свирепих дешавања, преамбициозних чак и за најпознатије свјетске хорор сценаристе, сравне са земљиом и преору. Па на њихово мјесто посаде велелепни паркови у којима родитељи могу безбједно своју дјецу доводити у шетњу на здрав ваздух и дивљење. Не само родитељи, него и њихови дједови осим ако нису у својим позним годинама презаузети неким високим беспотребним функцијама које су им требале као што рибама треба ваздуха. И сада би исти ти који су сахранили српски фудбал, хтјели да сахране једну благословену клицу која се самим небеским чудом појавила. И коју само Бог једном у пет вијекова може неком народу и нацији послати у виду таквог неоспорног лика, дјела и величине. Али, прије свега и у виду његове отворене, непоколебљиве воље и заинтересованости да тог округлог српског Феникса најзад подигне из пепела. Један је Немања Видић!

Џајић или Видић? Или ако хоћете – било ко од људи из српског фудбала и политике или Видић? Да није тужно и болесно, било би смијешно. То је као да те неко пита да ли је боље да будеш богат или сиромашан? Да живиш или да `мреш? И шта више волиш, живот или смрт? Или, хоћеш ли да те као „стрејт“ оријентисаног момка черечи 10 гејева одједном или ћеш ти у хотелу са 18 звјездица да водиш љубав два дана и двије ноћи са неком заносном и згодном манекенком? Као да птицу питаш хоће ли јој бити боље ако јој откинеш крила. Гладну бебу, хоће ли млијека. Не желим ја да у било каквом лошем контексту окарактеришем господина Џајића, истинску легенду Црвене звезде и српског фудбала, додуше, из прошлог вијека. Нити му знам и желим ишта лоше. Али, добри наш чика Џајићу, мени уопште није јасно, какве Вас муке гоне и црне вране прогоне у тим годинама да се латите тога икако, а камоли у случају противкандидата какав је Немања? Али, све и да није Гранде Видић то што јесте, вјерујете ли Ви бар себи који Вам свих ових претходних дана из дана у ноћ говори како то није за Вас? Када пред спавање попијете онај бромазепам да бар, пред оно мало сна, утишате тог другог Вас који Вас преклиње да се канете те замисли… Како то није нормално. Како то није здраво. Како ће Вас то коштати више него што можете да замислите. Како ћете сутра погледати толико битну и узрујану националну јавност (и познату и непознату) од којих је бар пола Ваше дјеце коју сте стварали и доста њих и створили на том травнатом терену?

Зар то није издаја сопствене дјеце? Зар то није пишање уз вјетар? Зар то није заривање ножа у лопту, исту ону која Вас је створила? Немојте каљати Ваш, за голему црвену армију, свети потпис. Једном сте били жртва (ваљда) политике, зар Вам није било довољно? Чему сада та поновна глад за сасвим извјесном чињеницом да ћете то бити опет. Знате ли Ви, човјече, како изгледа штап за пецање? Добра књига? Стижете ли са свим драгим пријатељима и родбином кафу да попијете? Фали ли Вам, не дај Боже новца? Ако фали, па скупићемо ми, Ваши обожаваоци, више него што ћете зарадити на тој функцији? Боље и да не улазим у то, треба и ону велелепну зграду на Сењаку завршавати, има и ту посла још колико хоћеш. Надам се да није запело око дозвола…

Мени ево, који Вам нисам ни род ни помозбог, годинама већ не излази из главе она сцена када вас у оној браон јакни хапсе са лисицама на рукама. О каквом Ви црном српском фудбалу и помишљате након тога ако нисте били за тих лисица? Желите ли сада да Вам ставе моралне лисице умјесто оних челичних? А, послије њих повратка на стазе старе славе више бити неће. Будите у то убијеђени. Те моралне ће више да боле и дуже да трају. Свјесни нисте колико сте и за мене велики и колико ми је стало до Вас, Вашег имена и Вашег здравља. Као што сте то и једном од највећих и најхуманијих Срба данашњице и људи које ова држава има, Немањи Матићу који је јавно изјавио да је забринут за Ваше здравље… Волимо Вас, човјече, не ја и Матић него скоро читава нација. Који Вам ђаво све то треба да Ви себе не волите?

Ово је дефинитивно један од ријетких тренутака у савременој српској историји да се међу навијачима и присталицама ова два избора направи још већи избор и поларизација друштва. Извињење, али велику и искрену част одајем онима који из саме љубави, сјећања и поноса на све што је господин Џајић урадио у својој каријери дижу руку за њега и ту никакве дилеме нема. А за све остале који у сивилу свог животног неуспјеха у овом несретном избору гањају неке своје ситне интересе, могу само једно рећи – проћи ће кроз једно танано сито које ће да доживотно одвоји жито од кукоља, човјека од нечовјека, полтрона или улизицу од доследних људи са ставом. Курчић од муда. Разум од неразума. Зависност од независности…

Колико се само тих фудбалских величина и назови величина у посљедњих 30 година вртило по нашим стадионима, екранима, очима и главама због којих смо губили гласне жице надајући се узалудно неком успјеху као манијаци. И сада смо дошли у ситуацију да само неколицина њих јавно смједе устати и рећи – Ја сам за Видића! Па, јадови једни, који сте сањали да постанете Видићев нокат на прсту његове ноге, који сте Бога молили да га сретнете и да му руку пружите, гдје сте сада? Шта је, да можда не знате да је избор у току или сте на Малдивима или Бахамима па не пратите медије? Клошари једни, умјесто да сваки од вас организује и активира по 1000 пријатеља, познаника и обожаваоца да још гласније викну „Видић“ и ако треба шаторе по граду да разапињете испред сваке медијске куће, ви ћутите. А, није вам још касно да бар будете мале вагине умјесто тих људских и спортских пиздетина које вашом јадном ћутњом представљате. Брзо сте нешто заборавили ко је Немања Видић или вас још увијек прогања онај његов нокат. Или сте кивни на њега што Вам није негдје на терену дрес поклонио? Мада би ви такви као што јесте и његовим знојавим гаћицама тада били задовољни… Гдје су успјешни припадници осталих спортова? А гдје су и све оне јавне личности које нису фудбалери? Па не треба човјек да се разумије у фудбал да не зна ко је НЕМАЊА ВИДИЋ? Не дај Боже, тако нешто би сутра и Ђоковића и Јокића чекало колико смо несрећни.

Драги наш Немања, вјеруј ми да сам устао са столице док куцам твоје име и овај пасус с којим завршавам овај текст. Ову битку не можеш изгубити како се год заврши. Ово је једна од ријетких српских битака у којем ниједан од ратника не може може бити поражен, а у којој је само један побједник како се год она завршила. А заврши ли се негативно по тебе, ја сам и за себе и своје дијете, као одани и искрени члан српске нације веома забринут у смислу да ћемо такав Божји гњев навући на нашу нацију да нам поред свих других, ни тог спаса бити неће. Ти си наша стијена, наш понос, био и остао, гдје год био и шта год радио. Знамо да је глобус клечао пред тобом, неизмјерно ти хвала што си се вратио у своју земљу и што желиш да јој помогнеш. Воле те Србија и Република Српска као што те рођена мајка воли и никад те издати неће! Немој ни ти њих, молим те, без обзира на ову трагикомедију. Буди наш понос какав си увијек био!

И једном и другом кандидату овог сулудог и нерационалног натјецања желим добро здравље, мир и сваку породичну и пословну срећу.