BLOG UMESTO BLOGA

Dok se na tihoj „umnoj vatri“ krčka jedna intrigantna tema o ljudskoj sreći i našoj zabludi da je gotovo uvek tražimo tamo gde ona sigurno nije, dajem sebi malo prava i slobode da opustim svoje pero jednim ovakvim tekstom…

Ima dana kada slova od mene beže kao sumanuta. Valjda mi se svete za sve one dane kada ja bežim od laptopa i čvokanja po njima. Misle ona da je lako pisati, a ne baviti se s time. Misle da su moj životni prioritet, a nisu niti će to ikada biti, osim možda u penzionerskim danima, ako se kojim slučajem „protegnem“ do njih. Mada, znajući moju opsesiju prema ribolovu, teško im je i tada priznati moju prioritetnu naklonost.

Ribolov

Ne znam šta misli zaista brojna armija čitalaca, ali ako neko od njih misli kao što slova misle, moraću ih razuveriti. Pišem isključivo iz hobija i ljubavi i ovaj blog je sve samo nije moja profesija, neki izvor prihoda, niti nešto od čega živim i zavisim. Jedini prihod koji ostvarujem pišući jeste taj čudni, neopisivi osjećaj sreće i zadovoljstva koji “blizinom bloga” ostvarujem sa svima vama.

Što je najvažnije, pišem potpuno neopterećen. Broj lajkova, pratioca, komentara i kritika na blogu i Fejsbuk stranici jesu merilo popularnosti rečenog, ali ne i merilo vrednog i efektivnog u tom rečenom. Danas se novcem može kupiti sve, pa i ti “veseli lajkovi”. A, tekstovima se može i podilaziti auditorijumu, što meni nije cilj. Moj cilj je da nema cilja sa ovim blogom osim onoga koji vas ipak tera da mu se vratite. Nikome ne dugujem ni jednu reč, a niko me ne može ni prisiliti na nju. Krčim neki bolji put tim “rečnim mislima” pa do čijeg “mora razuma” stignem, ničim opterećen, ni zabrinut… Sam sa svojim perom i „pernatim jedrom” na njemu.

Bez ikakve skromnosti, zaista sam previše zauzet i nekada, jedva da stižem dovoljno i spavati, a ne pisati. Toliko „jedva“ da neka naredna tema ni meni samom nije sigurna, a ne vama. A nije da ne osećam neku vrstu odgovornosti prema toj, sada već razumnoj, obavezi da „uskoro“ ipak nešto novo moram objaviti. Brzinom svetlosti prođe tih 7, 10, a sve češće i 15 dana do neke nove teme i stare dileme. U međuvremenu, „brdo života“ pređe preko „leđa“ odvraćajući te od svakog slova i njihove kombinacije. No, ne smem ja dozvoliti da i jedan moj verni čitalac postane žrtva mog više krajnje neupitnog „životnog hira“ da ja mogu još i to, a pored svega drugog. Neka žrtva mora da postoji, a plašim se da je samo meni poznata…

A to pisanje, bar moje, se ne svodi da pišeš samo kada imaš vremena. To je samo potreban uslov, dok onaj bitniji, koga obično nazivamo neophodnim, je da pored vremena moraš imati i inspiraciju za pisanje. Čak ni taj nije uvek dovoljan, jer iza inspiracije se krije temeljno razmišljanje i prilično zreo stav po nekoj temi koju treba savladati. Jer, kako ste to mogli primetiti, moje pisanje nije samo opisno i površinsko. Naratorsko. Često se u njemu guta, kako rekoše neki čitaoci, velika količina duboke životne filozofije po izabranoj temi i dilemi. Moja velika nesuđena ljubav – psihologija ništa manje ne zaostaje za njom. Često se dopunjuju, prepliću i sapliću, a sve u cilju da čitaocu ponude možda i drugačiji vid razmišljanja po istim ili različitim zaključcima.

Dakle, svoje pisanje ne smatram nimalo lakim, ni za pisanje, ni za čitanje. Znam da ne pišem dovoljno jednostavno i „pitko“, ujedno svestan da mogu još komplikovanije. Verovali ili ne, ja dodatno uprošćavam stvari u odnosu kako one stoje u mojoj glavi i inicijalnoj inspiraciji. Koliko mogu, prilagođavam tehniku svojih slova svakom tipu čitaoca, kako intelektualcu, tako i onom običnom čoveku iz naroda koji ima ili nema nešto od škole. Nikakva škola nije neophodna za razumevanje ovog bloga, osim one životne koju maltene svaki naš čovek ima u svojim rukama.

Dužinu mojih tekstova sam, čini mi se, već negde pojasnio. Ne želim da se bavim ozbiljnim životnim temama i da ih „sprcam“ u poželjnih 800-900 karaktera! I da očekujem da će ona nekoga možda ubediti u nešto, nekome pomoći, nekoga razagnati, razuveriti, ohrabriti i pospešiti. Da sada to i priznam – kao što su neke teme dokazano i potvrđeno nekima već pomogle. Jednostavno ne želim! Izvinjavam se zbog toga svim onima koji prekinu čitanje na pola teksta ili pre čitanja provere njegovu dužinu… Oni jesu publika, ali ne možda za prirodu bloga kakvu ja „svojim temperama slikam“. Njima bi neki „kraći“, bloger bio poželjniji. Ovaj blog se ne čita ili čita zbog njegove dužine, već zbog njegove sadržine.

Takođe, nešto mnogo bitno. Svestan sam ja da nam danas telefoni spavaju u rukama, ali ovaj blog suštinski nije predviđen da bi se čitao sa telefona. Ne zbog njega samog, u smislu da je on sada nešto poseban i jedinstven da se ne bi čitao sa telefona, već isključivo zbog ozbiljnosti tema o kojima piše. Svaki tekst iziskuje par minuta mira i kakve-takve koncetracije za sve ono što stoji, ne u njegovim rečenicama, nego „iza“ njih. Jer, skoro svaka govori dosta toga više od onoga što je u njoj „napisano“. A, da bi se isto to videlo, „pročitalo“ i razumelo, potreban je određeni mir, u smislu da ne možeš istovremeno gledati neki film i čitati blog. Naravno, možeš, ali u tom slučaju čitaš ga uzalud, jer ga nećeš „pročitati“… Dakle, njegova poželjna meta je kompjuter ili tablet, nikako telefon. Ne iz jednog nego iz 50 razloga. I zaista tvrdim da je bolje i efikasnije svaki tekst pročitati mesec ili pola godine kasnije sa kompjutera, nego odmah sa telefona…

Mala tajna koju ama baš niko ne zna je da se često vraćam na svoje tekstove. Sa određene vremenske distance, čitam ih kao da nisu moji. I da mi bivaju dosta zanimljiviji, a ja njima dosta kritičniji, pa nije redak slučaj da se več napisani tekstovi neznatno koriguju u smislu njihovog usavršavanja. Naravno, ne menjam suštinu, zaključke niti iznete stavove već samo „tehniku iznošenja“ pojedinih misli. Neretko i dodam neko dodatno saznanje, jer nikako nisam za to da ljudi vremenom i novim fazama svog života ne menjaju svoje zaključke i stavove. Pa to je najprirodnija životna edukacija koju ne smemo odbaciti, slepo i pod svaku cenu držeći se principa i stavova, a samo zarad toga što smo nekada verovali i kleli se u njih. Ako postoji dovoljno jak razlog protkan argumentima, danas je „sve“ promenjiva kategorija…

Kao i ona, gotovo „skuvana sreća“ s početka teksta, koju nekada imamo ili nemamo. Koju nekada osećamo, a nekad ne. Koju retko nađemo ili često ne nađemo u nekome ili nečemu. Ali, jedno je sigurno ­- nikada je nećemo naći tamo gde je nema, a gde je gotovo uvek tražimo… Gde je to? Vidimo se u narednom tekstu;-).

 Sviđa mi se ovaj tekst!

Ukoliko to već niste uradili, a imate razlog i želju, podržite rad ovog bloga i lajkujte njegovu Fejsbuk stranicu.

Check Also

Два Београда у једном граду

Неко би рекао да су то два града, а не један. Неко би рекао да …

One comment

  1. Davorka Miljkovic

    Hmm…prvo bih rekla da čitam ovaj blog upravo sa telefona, čitam i bacam pogled na Novakov meč.Verovali ili ne ,niša ne propuštam.Zašto?…zato što suštinu shvatami vidim,a kad mogu onda to analiziram polako,natenane.Iako pisac bloga smatra da posledice njegovog vremena provedenog pišući,uz sve ostale obaveze,ili žrtvu kako je napisano,zna samo on..ja se ne bih složila.Kroz njegove rečenice izbija toliko toga jasnog,od njegovog ličnog do tamo ,,nečega,,
    Često nismo svesni šta i koliko kažemo o sebi na ovakav način…alii meni se dopada,jer indirektno dobijem informacije koje su mi bitne da znam o kakvoj osobi se radi.
    I kao što bi moja deca rekla (ne filozofiraj više),ovde se zaustavljam.
    Hvala Vam na ovom istinski vrednom blogu !!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *