Kakav je – takav je, naš je! Može li biti bolji na potezu baš ove geografske širine i dužine? Bez obzira na ove silne, što naše što strane „saobraćajce“, koji nam na raskrsnicama zbunjeno pište, mašu i pokazuju pravac i brzinu životnog kretanja, tačnije puženja i koji nam na kašičicu daju „punjač“- ja mislim da može, ali pošteno – ne mnogo i ne previše! Ali svi mi ipak imamo ono što nam je Bog, ili poštujući sve nevernike reći ću, majka priroda dala a to je „10 prstiju“, odnosno veru u sebe i shvatanje da smo u nekom našem mikrosvetu, koji je za nas i za našu sreću u suštini i najbitniji – ipak mi taj glavnoodgovorni za kormilom našeg života. Nisu to ni država, ni vlast ni opozicija… Ako misliš ili ne daj Bože čekaš da od njih zavisiš, uz to si mlad ili mlađi, menjaj nešto prijatelju moj! Imaju oni svojih problema, vremenskom genetikom duboko usađenih u ovaj region i koje nikada (za naših života) rešiti neće da bi im ti došao na red i da bi im tvoj mikrosvet bio prioritet. Za njega si zadužen samo ti i ne dozvoli da više gubiš vreme! Ne dozvoli da ti život prođe čekajući „Bolji život“, a pored toliko repriza lošeg… Neka oni samo nama obezbede kakvu-takvu sigurnost, kako unutrašnju – da nas ne lema i ne krade kako ko stigne, tako i spoljnu – da ne lete više milosrdni anđeli nad nama… Ostalo je, nažalost, sve na tebi i tvojim rukama! Pronađi punjač u sebi! Ti biraš koja ćeš „baterija“ od ovih 5 biti! Od tebe sve zavisi, samo se pokreni, budi svestan pozitivnog efekta promene i  promeni nešto! Ne mora odmah ova peta, haj`mo bar na drugu ako smo na prvoj, skočimo na treću ako kaskamo na drugoj, a neće ni peta pobeći samo ako se trgnemo malo…

3

Smatram da je naša velika nacionalna tuga upravo to kolektivno i sve veće odsustvo pojedinačne svesti o mogućnosti promene i uticaja na svoj život i mikrosvet… Svi nešto čekaju, kukaju, žale se, kritikuju politiku, političare, nema šta im ne smeta, krivi Amerikanci, krivi Rusi, kriv Tito, kriv Slobo, žuti lopovi, ovi novi žući – još veći, Harp nas sve „pobi“, GMO otrova, muž je vara, „pojedoše“ se od sekiracije zbog dece, devojka ga ostavi, brak mu je u krizi, već 3 godine ne može da nađe dečka, nema se para, 4 godine je na birou i tako u nedogled… Ne zna se šta je od čega gore a retko se gde čuje neka zdrava ideja, neki zdrav konkretan primer, pomak ili pozitivno iskustvo kako nešto promeniti i dostići u svom životu, odnosno kako unaprediti taj svoj mikrosvet… Opšta letargija – jednostavno, sve veći broj ljudi se prepušta nekoj svakodnevnici, danu za danom i nema ko ne primećuje kako ti dani šamaraju život koji brzo prolazi… Čim prođe ponedeljak, već smo faktički u sredi i razmišlja se o blizini petka koji najavljuje vikend koga smo svesni samo u petak i u prvoj polovini subote… U onoj drugoj se već razmišlja o nedelji, odnosno pripremi za standardno užasni ponedeljak i ništa manje naporniju sedmicu, opet do onog „veselog“ petka… Na srpsku žalost (mislim na državu Srbiju a ne nacionalnost), neće se sa mnom složiti oni koji nemaju posao a takvih je mnogo. Njima je sigurno drugačije. Ali i oni mogu i moraju drugačije – biće reči i o njima…

Šta li mu je taj mikrosvet, šta je za njega zapeo je`o ga njegov mikrosvet?! Opa, biće izgleda i (polu)psovki od ovog državnog magistra, doduše što više skrivenih i ušuškanih… Kako ih i ne bi bilo kad su one veliki deo nas, kad su nam one apsolutna svakodnevnica koja se trajno prenosi i upija s kolena na koleno još u onim nevinim mladim dečjim danima… Bez toga se ovde ne može i ja naprosto i ne mogu da zamislim kakvi bi mi bili kada bi nam neko uzeo tu „privilegiju“ da svesno i nesvesno opsujemo na svakom mogućem mestu, u svako moguće vreme, maltene pred svakom mogućom osobom, bila ona dete ili starac, bila ona simpatični mali ciga sa semafora ili neki doktor, danas sve više privatnih – nauka… Nema te škole ni kulture koja će to iskoreniti iz našeg društva i naše krvi.

Mikrosvet – tvoj svet! Onaj koji živiš svaki dan a kako ga živiš i organizuješ od toga će zavisiti tvoja neposredna budućnost i sreća… Zamisli neku ariu, neki „misaoni oreol“ oko sebe, ne prevelik… Nešto što bi svesno ali i nesvesno poneo sa sobom da te kojim slučajem Noje preko veze (nema danas bezgrešnih) pozove sutra na svoju barku… Svakako, sa jasnom granicom dozvoljenog „prtljaga“… To je sve sa čim svakodnevno dođeš u moždani ili fizički dodir u nekih, da zaokružimo, mesec dana… To je tvoja porodica, partner, društvo, rodbina, posao, komšije, tvoji ljubimci, tvoje misli, obaveze, druženje, rad, osobine, navike, sklonosti, čežnje, želje, iskustvo, planovi, namere… Tvoja svakodnevica i svi mogući isprepleteni odnosi između ovih nabrojanih subjekata kao i njihovi uzroci, posledice, zasluge… Svako ima tu svoju ariu o kojoj treba svakodnevno misliti i biti je svestan, koju treba negovati, čuvati i stalno unapređivati… E ovaj blog je upravo nastao iz ideje da pokušamo unaprediti sami sebe i taj svoj mikrosvet, kroz unapređenje tih naših aria stalnim presabiranjem i razmenjivanjem različitih pogleda, iskustava, negativnih i pozitivnih primera iz naše svakodnevnice. Ubeđen sam da je moguće! I spreman sam da probam. Pokušajmo zajedno – internet je bar danas svima dostupan!