(ni dužeg bloga, ni kraćeg čitanja…)

Mislio sam da ćemo odmoriti jedan od drugoga. Takav je sporazum u Beogradu napravljen, jer jedan ipak ide daleko od drugoga. Meni je, najiskrenije i trebao odmor od njega, jer ne mogu reći da me nije umorio i isforsirao prethodnih meseci. Da se razumemo, ne bi on to da ja pored njega nemam toliko nametnutih obaveza bez kojih bi, zasigurno, sebično uživao sa njim, sve pored zabačenih štapova i uz večno željne zvukove zapljusnute obale. Da, sa njim, u tom slučaju, dosta boljim i zanimljivijim, jer, sve je dobro onoliko koliko mu se dobro i posvetiš. Ta posledično-uzročna veza je neraskidiva! Kao ona između nas, mene i mog bloga…

U meni vlada neki utisak i osećaj da sam ga ostavio u Beogradu. Da ga nisam poneo sa sobom na daleki put, jer sam se plašio da će me i ovamo maltretirati sa onim njegovim: „Uzmi bolan piši, evo ti vrhunske inspiracije!“ „Je li baš sada moraš to da radiš?“ „Sada si našao da spavaš, a spavao si juče!“ „Jadan ne bio, kako ne shvataš da ljudi već očekuju nešto novo?“ „Zar to ne može da sačeka?“ „Piši kuk`o kad te ide i kad te ljudi vole čitati“ „Pa preko 4000 ljudi čeka na Fejsbuku šta ćemo objaviti, a ti se tu z…“ „ A, brat Gugl „u dušu“ javlja koliko je tek onih koji nemaju Fejsbuk?“ Pa, i poput moje supruge: „I juče si pio kafu sa kumom, bolje uzmi pa…“ I tako redom, još desetine njegovih dosadnih i upornih pitalica od kojih sam odmorio ovih prvih par dana u Americi. Sve do maločas, kada se bostonskim metroom, inače prvim i najstarijim metroom u Americi, vraćah kući jednog pametnog, uspešnog Hercegovca i mog domaćina Slobodana koji mi je velikodušno ustupio svoju, nadasve, interesantnu kuću u strogom centru Bostona. Ni ovamo ništa bez tih Hercegovaca. Pa zar to i nije poenta? Ujedno, moj stan u Beogradu je istovremeno ponosno i trkimice ustupljen jednoj fantastičnoj bosansko-hercegovačkoj kombinaciji dve velike srpske duše iz Kanade. Pa zar i to nije poenta? Baš kao što je i bila prošle godine kada sam ja bio njihov gost u Kanadi, a oni moji vrli, nadahnuti domaćini. Jeste! Hvala Bogu, jeste!

No, da se ja vrnem njemu. Mislio sam da sam miljama ili kilometrima daleko od njega, ali večeras me, kako rekoh, stiže i pronađe ispod nivoa Kolumbove zemlje, a međ’ brojnom bostonskom gospodom, za razliku od one, prilično divljačke, njujorške. Morao sam to reći, jer u njujorškom metrou, naročito kasnim noćnim satima, čini mi se, ne smeš jednim treptajem istovremeno oba oka sklopiti. Nego, još poželjno začepljenog nosa, poput neke budale, naizmenično namigivati ljudima oko sebe čuvajući tako svoju sigurnost i pazeći da ti nijedna avanturistička svest o postojanju još jednog tog i takvog lika na ovom svetu negde ne promakne. Da, pronađe on mene usred finog Bostona, a nakon krajnje diskutabilnog i ultra-živog Njujorka. Čime stiže i ko mu je platio kartu, pojma nemam?! Možda ovi moji „Kanađani“, verovatno je i njih o jadu bavio: “Znate li vi šta pisati?“ „Onaj ćelavi ludak me ostavi na cedilu, bez kapi vode i bez ijednog novog slova, a ljudi naviru, pišu, pitaju…“ Daj da mu se svetimo, pristajem na bilo kakvu temu i bilo kakav stil, njega ćemo potpisati, grešite namerno, molim vas…“

Budala. Ne zna on da mi je to rodbina i to bliža od najbliže. Voljena od najvoljenije! I ne zna da je razoružan, da sam samo ENTER iz njegovog zubala iščupao i poneo sa sobom. Kako god da bilo, evo njega sada pored mene koji, u mrkloj američkoj noći, daleko od ranog srpskog jutra, dahće poput Lesija koji se iznenada vratio kući. S njim se vratilo i ono maltretiranje, samo sada nešto učtivije: “Gazda, hajde molim te napiši mi nešto kada sam već toliki put prevalio.“ Ako možeš baš nešto o ovoj Americi, red je kad smo već došli u nju…“ Odomaći se on tako i ušuška pored mene, kao da je od prvog dana ovde sa mnom.

Znam da o toj Americi među našim narodom i nije baš poželjno, ni popularno iole pohvalno pisati. Znam da će mi pojedini i zameriti, jer je ona i dalje jedno neprikosnoveno zlo koje je rasparčalo našu veliku, moćnu i divnu zemlju koja je sama sebi za sve moguće potrebe bila dovoljna. Malo joj bilo i nju, pa sada, te posebno ukusne zemlje večno gladna, mrvi i guta njene parčiće.

usa_svijet

Nemam šta kriti, sličnih sam misli bio i ja dok nisam počeo u nju dolaziti. Upoznavati njene ljude, pomno ih slušati, očima pratiti, družiti se s njima… Mozgom slušati odgovore na moja pitanja i one tužne činjenice moje zemlje koje su joj silom „milosrdno“ nametate… No, to nije ta Amerika koju sam mislio da ću sresti, čuti i potom srditi! To nije ta Amerika koju sam očekivao videti, naoštren ljutnjom i gorčinom koju sam poneo u 3 dodatna kofera. To su njeni ljudi koji se samo nazivaju Amerikancima, jer su igrom sudbine ili voljom njihovih roditelja rođeni na njenom tlu ili su već odavno kročili u nju. To su ljudi koji nisu ni upućeni u politička dešavanja svoje, a kamoli naše ili tuđih zemalja. Mnoge ne zanima ni ko im je sada, a ni ko će im biti naredni predsednik. Bave se ljudi svojim poslom, u zemlji koja im je omogućila da mogu veoma kvalitetno živeti ne baveći se politikom. Za nas, mora se priznati, strano i čudno. Od Evrope oni uglavnom znaju samo za Pariz, Rim i London, a nekome se i Berlin sa Atinom omakne. To su ljudi koje politika zaista ne interesuje. Kod njih je politika ono što jeste i što bi i trebala da bude – isključivo profesija kojom se aktivno i profesionalno bavi oko 3% njene populacije. Profesija poput bilo koje druge, samo dosta više plaćenija i verovatno nečijom dalekom, crnom ili crvenom – svejedno je, krvlju naplaćena. Nisu oni mi, pa da se u središtu bukvara za prvi razred osnovne škole dobija površno dvolisno uputstvo za doživotno bavljenje i vođenje politike. I koja tim činom postaje obavezno štivo i stalna težnja koja se prenosi s koljena na koljeno. Nisu oni mi da im se 97% ljudi „aktivno i profesionalno“ bavi politikom. Nisu oni mi da im zemlju i društvo u njoj, kroz ključne institucije može voditi svaka činčila sa kupljenom diplomom i političkim stažom „od prošlih izbora“. Ne, nisu oni mi, jer je kod njih politika samo jedna od profesija koja se uči, kali i izučava, poput one doktorske, pravne, finansijske, inženjerske ili bilo koje druge. Možda i jesu zbog toga toliko ekonomski jaki i moćni, a mi jadni i nemoćni. A njen narod, bar ovaj bostonski u kojem i od kojeg je nastala cela Amerika, su tako jednostavni ljudi koje, što se nas tiče, zanima samo naša kulturna i neodoljiva srdačnost tog ličnog kontakta, kao i naš sport i njegovi velikani poput Novaka Đokovića, Vlada Divca i ostalih… To je običan američki narod koji sam tvrdi da ih čak ni izlazak na izbore ne zanima.

Boston

Jesam li ja te sreće da evo, dve godine za redom srećem samo takve, ili te zablude da su oni toliko vrsni glumci, verujući u ovo prvo, zaista ne znam… Oskar je ipak pod njihovom tapijom. Da li je slučajnost da od „n“ hiljada bostonskih taksista mene jutros zapadne baš onaj, koji nakon kraćeg uvodnog razgovora pošteno ispljuva sopstvenu šoferšajbnu najubeđenijim mogućim povicima: “Det Klinton is stjupid idiot! Hi  bombd yur kantri! Hi daznt nou that serbs soldžers helpt end sejft a lot of aur soldžers in seknd world wor! Ol world nou that Albaninans ar onli kriminals and dilers drogs bat he stjupid men daznt. His bič Hilari is lezbijan! Ši is idiot tu… And ši vont to be maj nju president, aaaaahhhhhrrrrrr.“ Iliti na srpskom: “Taj Klinton je glupi idiot! On je bombardovao vašu zemlju! On ne zna da su srpski vojnici pomagali i spasili mnoge naše vojnike u drugom svetskom ratu. Ceo svet zna da su Albanci samo kriminalci i dileri droge, ali on glupan ne zna! Njegova Hilari je lezbejka! Ona je idiot, takođe! I ona hoće da bude moj novi predsednik (pa režanje na američki način).“ Uz sve to, na kraju i pozdrav, sve sa popustom: „A lot of hepi maj serbian bradr!“ (Puno sreće moj srpski brate!) Na popust sam pristao, a od podrazumevanog američkog bakšiša nisam odustao. Kao ni od moje, silom, ne zemljine teže nego onom još jačom, silom nekog čudnog zadovoljstva, „spuštene“ ruke po njegovim leđima koja pofino puče i odjeknu mirom još mirnije ušuškane ulice mog, nažalost, odsutnog domaćina. Gledao sam onu Tojotu kako se udaljavala i taj rad njenih amortizera sam nekako sinhronizovao sa posledicama tog mog dobro poznatog radosnog i zadovoljnog pozdrava po tuđim, ovog puta „moćnim“ američkim leđima koja su još, čini mi se, „pepala“ sa onom odlazećom Tojotom. Nisam mogao odoliti, ipak je veseli čovek dobro upućen, mada mogu misliti šta je u sebi pomislio… Možda i ono: „That stjupid idiot Klinton was right!“ ili „Onaj glupi idiot Klinton je ipak bio u pravu!“ A, znam da to nije. Shvatio je on iskrenu i pomalo bolnu srpsku i u njoj hercegovačku srdačnost, ubeđen sam.

Našu vekovnu mržnju prema Americi niko nikada promeniti neće. Bar dok se ne promeni svest, namere i dela tih njenih 3% ljudi. Niti ja to pokušavam ovim blogom. Ja pokušavam da razgraničim samo dve, odnosno te tri cifre 3 i 97. Možda opijen sa 97 osmeha na bostonskim širokim bulevarima. Možda obmanut sa 97 samoinicijativnih prilazaka slučajnih prolaznika koji su nudili pomoć da ispeglaju „izgužvanu“ mapu grada u mojim rukama. Možda zablesnut sa 97 zaustavljenih automobila koji su se i pored njihovog zelenog svetla zaustavljali na pešačkom prolazu da bi me propustili. Možda opijen sa 97 neverovatnih, srdačnih i učtivih komšijskih javljanja čoveku koga prvi put u životu vide. Možda zaslepljen sa onih 97 toplih „podzemnih“ pogleda, a možda skeptičan u toliku spremnost za uvek spreman neposredan, otvoren i krajnje srdačan razgovor. Bilo kakvu pomoć, takođe. Možda ponosan sa 9 ili dva manje od toga, novih prijateljstava koja vrede da budu trajna. Možda, ali ja ipak želim da razgraničim te dve cifre, tu trojku i tu devedestsedmicu! Ko mi god zamerao i ko se god ljutio, a znam da hoće…

To su apsolutno dve različite cifre koje zaslužuju drugačiji pristup, odnosno dve Amerike. Ona jedna koja vodi onu drugu koja se samo naziva tako. Znam ja i da deo te druge bira ovu prvu, ali sam ubeđen da nemaju izbora niti promil mogućnosti za bilo kakvu promenu. Ko god da bude izabran od tih 3% „republikanskih demokrata“, njemu su već desetine godina unazad zaveštani strateški koraci, tačno tim i takvim redosledom, a njihovo je samo da ih ažuriraju (vremenu prilagode, tehnikom osavremene i beskompromisno sprovedu u delo). Greške u tim koracima su česte, kako „veli“ ostatak sveta, ali ova obična, bar fina i kulturna bostonska gospoda, koju ja „veni-vidi bez vicija“ ih ne pravi. Oni zasigurno nisu ta Amerika za koju sam ja mislio da jeste… I ne zaslužuje moju srdnju, dok svačiju drugu prepuštam njegovim ličnim osećanjima i zaključcima. Ja tom običnom narodu, kao pripadnik svog naroda, ne zameram ništa. Čak, naprotiv! Dok, onim njihovim „troprocentnim“ glavama, naravno da zameram i dok sam živ neću i ne želim oprostiti našu malu Milicu Rakić iz Batajnice… Kao i sva naša stradanja te, njima ponosne i „milosrdne“, a nama nemilosrdne i nepravedne `99 godine. Tužna stradanja koja, baš to naše malo i lepo nevino čedo, u ime svih stradalih, simbolizuje… Godine, kada je njihov jaki i moćni „anđeo“, „hrabro“ (s neba) ubio našeg nejakog i nemoćnog Anđela na svojoj tuti! A tuta je bila na zemlji, daleko od tog „hrabrog“ neba… Suštinska razlika u shvatanju i poimanju ta dva anđela dovoljno govori o nama, i sasvim, sasvim dovoljno o njima…

Željan odmora, implicitno i saznanja da li ima povratnu kartu pre moje, u dubini te mirne, fine bostonske noći, umorni, neko od puta, a neko od skitanja, zahrkasamo nekako oba istovremeno. Sa nama i ovaj tekst čija poslednja od tri kucnute tačke dade znak za početak pravog „američkog sna“. Večeras me on zasigurno mašiti neće, a za dalje, to samo Bog i ja znamo...