Неко би рекао да су то два града, а не један. Неко би рекао да су то двије државе и два народа. Неко можда и да су то двије различите културе… Колико се некад та удаљеност тешко доживљава и у свакодневном животу манифестује и помиње, неко би шаљиво рекао да су то и два континента у питању. Не знам, али не вјерујем да је у Истанбулу, кога заправо и дијеле два континента, таква ситуација. А у суштини, није ништа него два дијела једног града, једне државе и истог народа! И наравно – једног континента.
Нови и стари Београд и њено височанство – ријека Сава што сигурно ненамјерно направи толики дар-мар у главама многих Београђана. Тих двјеста и нешто метара широке ријеке, а да направи толике подјеле у главама и животима људи, па то је напросто невјероватно. Не вјерујем да постоји иједан „подужи“ становник Београда, а да у овом или оном контексту није био свједок те неке непремостиве подјеле између новог и старог дијела града. Да ли је он сам изразио негодовање што мора прећи „тамо“ или је чуо некога што ни у сну не би живио на оној другој страни па да му неко и стан џаба препише. Да ли је неко са ове или са оне стране одгодио, помјерио или својим присуством одбио неко гледање или догађај само зато што је морао прелазити ријеку? Да ли су бројна искрена пријатељства тихо јецала враћајући се на ниво обичних познанстава само зато што је нечијим гузицама бивало тешко да се накане преласка тог моста и гледања на „туђој“ страни? Дефинитивно, ни преко чега се у том и толиком Београду данас теже не прелази као преко његових мостова…
Извор фото: www.putevi-srbije.rs
Колико је само добрих пословних прилика и запослења одбијено само зато што су биле на оној супротној страни? Од колико се само куповина одустало зато што је новчаник морао препливавати ријеку. На колико сахрана се није отишло, јер су гробља ипак тамо. Не знам и нисам сигуран у то, али вјерујем да и доста љубави није успјело само зато што је једно срце било са ове, а друго са оне стране ријеке. Колико бољих школа и факултета није уписано само зато што су им темељи направљени на „погрешној“ страни ријеке. Колико је добрих ручака остало непоједено? Колико је тога пропуштеног и невиђеног остало на обје стране, то више и сам ђаво не може знати…
Поред свега тога и набројаног и ненабројаног, има још један озбиљан сегмент те вјечите подјеле на нови и стари дио града. Мржња, омаловажавање и унизност оне друге стране. Фобија. Фобија од оног супротног дијела града која се манифестује и осликава у свакодневним животним навикама и плановима. То су, по мени, тотално два различита концепта живљења и живота. Да ме неко погрешно не схвати, не мрзе се људи између себе што неко живи тамо, а неко овамо. Не. Али, има доста оних који мрзе тај прелазак и само пуком потребом прелазе на ту „далеку“ и неприхватљиву територију. И кад се ето жељом или морањем и пређе и оде тамо, човјек се осјећа као гост у граду у којем живи и чим у повратку угледа неки од бројних београдских мостова, то у многим главама дође као спас и радост. Као повратак из иностранства гдје ће ти неко на средини моста лупити печат у твој душевни пасош и осигурати какав-такав мир. Леси се враћа кући.
Весели Београд ја мислим да већ неколико деценија гледа ту подјелу и својим очима не вјерује. Крсти се и лијевом и десном страном обале те још веселије Саве и помало Дунава који умјесто да својим мостовима спајају, они ето озбиљно раздавајају. Још да посљедњих година не доживљава савремено васкрснуће на обје своје стране па је буквално незамисливо направити и један пун мјесец апстиненције од тог „секса на другој страни“. Јер, све оно новоизграђено и отворено се напросто мора посјетити или бар из аута видјети. Један од потоњих је Стефан Немања, а најактуелнији пројекат на тој маторој страни – велелепни Београд на води се сасвим пристојно види и из аута, али и са новобеоградске обале, па се не мора баш хрлити тој муци од пар минута довољних за прелазак па да се то “чудо поред воде”, а не на води до детаља погледа.
Генерално, све је мање тога што има на једној, а да нема на другој страни. Практично потреба за преласком тих мостова има тенденцију опадања. Једино, чини ми се Кнез на коњу, Калемегдан и Зоолошки врт својим чарима убједљиво предњаче на овој страни која без побједника не гаји дивље животиње. Арена је одавно Пионир поклопила, али тамо и даље остају Маракана и стадион ЈНА. Мада, борба ће и ту бити када свјетлост дана угледа најављени Национални стадион на другој страни. Међутим, оно што копка све ове „беостарограђане“ је аеродром. Нема и засигурно га још дуго неће бити тамо на њиховој страни. Мислим да ће значајну превагу на новобеоградску страну учинити скорије измјештање аутобуске станице са десне на лијеву савску обалу. На несрећу, они озбиљније болесни неће се нешто пуно здравља нагледати на својој новобеоградској страни… Осим ако не болују од вируса корона па им не гине Батајница или нека од привремено претворених установа у ковид болнице. Све моћно и велико по том питању болести и здравља је још увијек „тамо“, попут слова КЦ, УЦ, ВМА… Као што се ни новобеоградске будуће мајке неће нешто пуно нарађати дјеце на овој својој модернијој страни… За њихово кмечање и први плач је ипак, традиционално, стари дио града наћулио своје уши.
Ако би мене питали шта се то ту толико дешава, рекао бих да је у питању само навика. Навика гдје си рођен, гдје си одрастао, гдје си први пут дошао и настанио се у Београду? Ишао у школу, факултет… Шта си у њему прво заволио? Шта је срцу прирасло? Онда и карактер и животне склоности људи одређују ко ће коју страну завољети. А ријетки су они који истим жаром воле обје. Неко воли ону кошницу људи и престиж на Врачару гдје хоризонт не може бити дужи колико до сусједне зграде, а неко воли ону ширину и поглед каква се још увијек може пронаћи на Новом Београду. Неко воли мање, а неко воли више муку око паркинга мучити. Све у свему, вјерујте ми на ријеч, пуно људи знам и срећем у Београду. Није ово што написах попут Кустине (не дај Боже) смрти непровјерена гласина. Провјерена је по стотину пута. Тако да ни сам не знам како нисам раније писао о овој теми. Народ у Србији и њеној пријестолници изгледа да ужива у подјелама, па је и ову собом морао оживјети.
Неко ће у свему овоме рећи зашто сам заборавио Дунав, јер и он је кривац за поменуту подјелу. Нисам га заборавио, али то што он дијели од старог дијела града је Земун, који је сам по себи нешто треће и доста израженије у односу на све ово поменуто. Оно што Земунци о Земуну мисле и осјећају, то ни Јевреји о Израелу не мисле… То је већ можда нека друга екстремна тема. Земунска. “Мунзеконзанска”.
