Усљед толиког броја аутомобила и возача, гужви и застоја, километар нигдје није тако дуг као у Београду. Равно 20 година возим по Београду и није ми јасно како ја о овоме нисам писао раније. Теми којој се свакодневно посвећујем и с којом живим. О вожњи по Београду. Једној посебној појави коју треба доживјети и преживјети да би уопште био у стању да пишеш о њој. Једном посебном феномену који даје за право свим могућим карактерима, темпераментима и цртама личности да дођу до изражаја и свим тим својим шаренилом осликају београдску калдрму. На крају сваког дана, мада у Београду дан и нема свога краја, та слика не личи ни на шта и очима се не може погледати.
Зашто? Па зато што је то слика на којој обавезно доминира црна боја, а преовлађују мотиви разних саобраћајних и моралних прекршаја. Украшена је сијасетом псовки, пријеких погледа, свађа, клетви, пријетњи, туча… Уоквирена је бројним удесима, полицијом, повријеђенима, а нажалост често и погинулима. Излаже се сваког дана у разним црним хроникама и рубрикама београдских и српских медија. Све у свему једна веома ружна слика чије настајање готово обавезно почиње уз звуке те иритирајуће сирене која чини ми се није нигдје толико иритантна него кад је чујеш или притиснеш у Београду! И не била кад се толико крвнички стиска и држи док јој очи не испадну. А као таква, она је најмање симбол упозорења или љутње, јер дубоко у себи крије прави порив и разлог те њене толике жестине и срчаности.
Слика Београда у шпицу извор фото: http://v1.srpskacafe.com/
У Београду сигурно нико не сједа за волан да би се возао и уживао разгледајући Београд, јер то осим у касним вечерњим или раним јутарњим сатима није ни могуће. А када сједне, возач то чини врло често нервозан, нерасположен, ненаспаван, изнервиран, декоцентрисан, одсутан и озлојеђен. Са стотину неких обавеза, мука и проблема који га тиште и које мора рјешавати. Које је уосталом и кренуо рјешавати. Или иде из куће у којој га је неко или нешто изнервирало или иде на посао гдје зна да ће га неко или нешто изнервирати. И шта друго може осјећати и у ауту него напетост и нервозу. И кад је тако, онда се једни другима поваздан практично намичемо на нишан чекајући кад ће чија пушка опалити. Тј. кад ће сирена означити почетак ко зна каквог краја… Дужина њеног трајања сасвим прецизно осликава степен нетолеранције, дубину људског немира и количину накупљеног гњева према свему и свачему. Исто тако и степен возачког идиотлука са друге стране, који свакако није занемарљив на тој усијаној београдској калдрми.
Нигдје се људи данас у Београду толико не срећу колико у саобраћају њиховим аутомобилима. И можемо само замислити који је то дневни број сусрета, погледа, „упознавања“, краткотрајних дружења и растанака па таман она трајала и неколико успутних секунди. Која је то могућа дневна комбинаторика споја толико људи различитог статуса, карактера, темперамента, нарави, нивоа културе, стила живљења, васпитања, здравља и болести. Људи и нељуди, возача и невозача за воланом. Толика да ти данас аутомобилом можеш срести и „упознати“ све оно и најбоље и најгоре што Београд људством пружа, од убице до академика, а свима њима је заједнички елемент волан у руци. Волан који може бити и пиштољ и пушка и бомба. И буквално је питање сваког секунда који од њих може опалити и експлодирати… Зато вожњу у Београду морамо схватити као нимало безазлену и потенцијално веома опасну ствар.
Нема те психичке дијагнозе која у моментима београдске вожње не дође до изражаја за воланом. Нема те негативне људске особине која се у току дана ту не ослободи и крене да јаше по другима који ријетко кад остају дужни на то… Нема тог саобраћајног прекршаја који се не направи, нема те нелогичности која пркоси здравој логици у поступцима несавјесних и непажљивих возача. Нема те храбрости, ни лудила који не нађу пут до хира појединих возача. А, нема ни те неспособности која се не манифестује за воланом многих неуких возача.
Извор фото: www.telegraf.rs
Имати возачку дозволу данас није никаква квалификација да будеш добар и способан возач. Уосталом, Београдом вози бар половина возача који су своје возачке дозволе стицали у својим матичним срединама изван и Београда и Србије на ко зна које и какве начине. И када имамо све то на гомили која се зове београдска калдрма, шта друго можемо очекивати него суви пакао на београдским улицама. Ломача се пали сваког дана у периоду шпица који траје од неких пола 4 па све до 6-7h. Они који је преживе и прођу неопсовано, неизнервирано, „неударено“, незагребано, неслупано и стигну својој кући на вријеме могу сматрати да су остварили значајан успјех тог дана. Још ако су имали среће са паркингом тог дана и ако их је иста благосиљала да се паркирају негдје близу стана, срећа је неизбјежна.
Ауто у покрету је данас у Београду један простор у коме се весели човјек осјећа некако најслободније, најхрабрије и најспремније на све. Много слободније него и код куће, него и на послу. Свој на своме. Кад је у њему, човјек има осјећај да је сваки комад Београда под њим његов. Јер он у суштини и јесте у нечему свом, без обзира гдје се ауто тачно налазило. И у том грму лежи тај покварени зец. Зашто човјек у нечему свом не би себи дао и дозволио све што му је на памети? Ауто је и нека врста тајне утјехе и могућности да у сваком тренутку можеш побјећи што даље од свих и свега што у Београду није тако риједак атак на мозак.
Тих првих мојих возачких година у Београду, мој узаврели и поносни херцеговачки темперамент узвраћао је на сваку могућу сирену, поглед, псовку, чарку… Толико жустро и срчано су се убрзо многи покајали и бјежали главом без обзира од ћелавог лудака са БиХ таблицама. Имао сам нулту толеранцију, а посебно ми је сметала та сирена која је првенствено била намијењена тој БиХ регистрацији коју сам нужно имао на првом свом аутомобилу. Није то случај само са БиХ таблама, у Београду је општепознато да се олако цичи и пишти свима онима који имају неку другу осим БГ таблица. Много година и београдских километара ми је било потребно да схватим и прихватим да је то београдска рутина. Да је то Београд. Да је то начин живљења у њему. Да је то нешто од чега не можеш побјећи и нешто што не можеш избјећи. Да можеш и мораш то да прихватиш или волан у њему трајно оставиш.
Ок. Па да и закључимо нешто и поздравимо се се по овој теми. Кад се све то погледа из ваздуха, у принципу то говори и какав смо ми народ у суштини. С којим степеном културе, поштовања, нивоом толеранције, стрпљења и возачке хигијене се ми уопште носимо. Јер, ауто је окидач који можда у само некој мањој мјери окида и свугдје мимо аута. Ако си бахат, нестрпљив и некултуран за воланом, велика је вјероватноћа да ћеш исти такав бити и изван њега. Волан је један краткотрајни манифест људске културе која у свом збиру представља перонификацију културе једног града или једне државе. Не прослављамо се ми баш по том питању, али ко је возио по иностранству, нашао би можда и неку утјеху. Додуше има и оних земаља због којих треба да се стидимо. Кад боље размислим, у сваком случају треба да се стидимо.
Дискусију и коментаре по објављеним темама можете пратити или водити искључиво на фејсбук страници блога: https://www.facebook.com/vukoje.rs/
