KAMEN MEĐ’ KALDRMOM IL’ HERCEGOVAC U BEOGRADU

Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. I ja njihov, među njima i sa njima. Soj ljudi genetski rađan na lokalitetu jedne neravne „kamene ploče“ ograđene šumom, kršom i „sumalo“ slanom vodom s juga. Da, baš ploče i to one Hercegove koja je bila veća dok je bila ona stara. Ploče od čvrstog, jakog i pustog kamena, Božjom rukom prošaranog po kojom zelenom i plavom žilom, eto čisto da se preživi. Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. Svi pravljeni s razlogom, odgajani s nekom nepisanom zamišljenom namerom i prevelikim očekivanjima…

Baš kao što u filmovima gledamo one izmišljene kiborge (čovek-mašine) koje spemaju za sve i svašta i koji mogu isto to, jači, otporniji i izdržljiviji. Samo što Hercegovci nisu izmišljeni, oni su stvarani i stvoreni takvim kakvi jesu. Većinski „podizani“ sa obećanom sudbinom da jednog dana napuste obe svoje majke, jednu koja ih je dojkom odojila i drugu koja ih je kamenom odgojila. I tako zaista biva. Ta sudbina skoro da ne greši u svoj proceni i nameri. Nema gde ih nema! Nema gde nas nema! A „rasadnik“ i dalje, hvala Bogu, „seje“ i postoji!

Retko ćeš sresti više naroda da je odnekud otišao, a da ga više ima i da više “živi“ tamo odakle je pošao. Retko ćeš naći više „čeljadi“ da je odnekud negonjeno „pobeglo“, a da ima veću želju da se tamo vrati. Retko ćeš naći takvog soja ljudi da ga je manje u svom mestu, a da je to mesto više u njegovim mislima. Retko ćeš naći više nečijeg naroda koji je toliko dugo „od nekud“ preseljen, a da još nije „od tud“ raseljen. Retko ćeš igde naći naroda koji u toku dana preko jezika više preturi nečega, koliko Hercegovci Hercegovine, u svim njenim oblicima. Mnogo ćeš ti šta „retko“ kad je ta Hercegovina i njeni ljudi u pitanju.

Hercegovac u Beogradu

Ono što nije retko kad smo mi u pitanju je da većina naših ljudi dođe, prođe, bude,  ili ostane u Beogradu. Mestu bez kojeg Hercegovina izgleda neće i ne može. Što genima što stopalima, nesebično u nj’ šalje i uvek je slala ono najbolje što je imala… Bez ikakve garancije da će mu to jednog dana biti vraćeno nazad. Ali, ona i ne brine zbog tog nepotpisanog i za nju, svakako, tužnog reversa koji je nemerljivo košta i ugrožava. Zna ona da se te njene žile kucavice, vremenom i godinama, slivaju i na kraju ipak sliju u njenu glavnu aortu koja vekovima nemilice puni to njeno jako „kameno“ i neuništivo srce.

Većina nas Hercegovaca u Beogradu je došla zbog sebe, ne zbog Beograda što je on velik i moćan i što sve i svašta pruža. Došli smo jednim „ozbiljnim poslom“ koji traje pa i naš čitav radni vek. Beograd nam dođe samo kao „topla kancelarija“ sa predivnim pogledom na sve i svašta, kojoj samo ponekad otvorimo „prozor“ da bi opustili oči i „provetrili“ naš neumorni mozak. I kojoj samo ponekad odškrinemo vrata da bi prošetali naše noge i “osetili” sjaj njene izglancane kaldrme…

Svesno dozvoljavamo i prihvatamo činjenicu da Beograd ipak živi nas, a ne mi njega. Da on ceni i prihvata nas, koliko i mi njega. Da se uvažavamo i poštujemo bez one fatalne dramske ljubavi kojoj jednog dana ipak dođe kraj. Došli smo uglavnom bez igde ičega osim one dve torbe krpa i obaveznim paketom majčinih đakonija na kojima smo „trbuhom“ rasli i odrastali. Sa ponetom slikom majčinih suza u očima i  čvrstog očevog stiska u rukama…. Stiska koji se oseća dok si živ i u kojem ti je mnogo toga „zapisano“, i bez da se kaže i bez da se napiše… Došli smo sa sebi jasnim ciljem, ostavivši kući prevelika očekivanja očeva i zabrinutih majki koje misle da smo uvek gladni. Od fanatične posvećenosti tom cilju, Beograd nekako ostavljamo da bude i živi tu pored nas. Onakav kakav jeste i onakav kakav čujemo da jeste. Retko „duboko u njemu“, „on isto tako u nama“…

Nikada ga spoznati ne možemo i nećemo kao neko njegov. Čuli smo mi i znamo manje-više za sve u njemu, ali to nije dovoljno. Beograd traži, nudi i očekuje mnogo više od toga da bi ti potpisao svoju titulu, a titula pravog „Beograđanina“ se teško stiče među nama Hercegovcima. U tome nas “šišaju” svi oni više posvećeniji gradu nego sebi. Oni koji u Beograd dolaze zbog njega, a ne zbog sebe. Oni koje Beograd prvo zanese, potom zavede i na kraju fatalno osvoji. S nama to ipak ide dosta, dosta teže. Možda, baš zbog tog srca kamenog. Nego, pitanje je koliko i Hercegovci žele tu titulu. Oni koji su je poželeli, dozvolivši sebi da ih Beograd ponese i sebi odnese, sasvim sigurno su je stekli. Retki su, ali poznajem i takve među nama.

No, niko ne može reći ni da je Beograd imun na Hercegovce. Toliko je njih znamenih i poznatih koji su mu, svako svojim tragom u kaldrmi, toliko dali i doprineli da bi on bio to što jeste. Pa bili oni rođeni u njemu ili pristigli u njega. Pečat je to, više, kojem tinta ne bledi…

Kameni trag u kaldrmi

Izvor fotografije: www.bif.rs

Hercegovci dan provode sa Beogradom, ali ipak naveče ležu u krevet sa svojom Hercegovinom. Patriotska i genetski usađena preljuba koju velikodušni Beograd decenijama prašta. Ne kažnjava i ne sveti se. Prihvata tu našu emotivnu tvrdoglavost i „ranu“ prve ljubavi kao što i mi prihvatamo i poštujemo sve što je u njemu i njegovo, neretko i svojatajući ga. Što je fino i poželjno. Ljubavi ima za sve. I u kamenu i u kaldrmi. I u Hercegovini za Beograd i u Beogradu za Hercegovinu…

 Sviđa mi se ovaj tekst!

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
1.4kEmail this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

3 comments

  1. Biljana Obradović

    Poštovani,
    svakom Vašim novim tekstom u meni raste ponos ns svoje poreklo kad vidim kakve divne mlade ljude je iznedrila Hercegovina.
    Veliko poštovanje i pozdrav za sve što ste napisali.

  2. KAMENO GNIJEZDO

    Odlicno, nema šta. Narocito mi se svidja rečenica u kojoj kažeš da naše majke stalno misle da smo gladni. Da! Tako je to u zemlji koja se raseljava.

    E! Kada bi suze moje mogle da spase,
    Padale bi silno kao jesenje kiše.
    Hercegovina nečujno raseljava se
    Za Crnu Goru vele da nije srpska vise
    Krajina je pala, a za Kosovo zna se.

  3. Lijepo rečeno. I mi ostali koji nismo Hercegovci kroz ovaj tekst proživljavamo film životne nostalgije za “rodnom grudom”. Nije bitno što, kao živimo u povoljnijim uslovima, što vrijeme više odmiče želja za mjestom djetinjstva i odrastanja sve nas više “vuče”. S nostalgijom se sjećamo dragih uspomena, prvih ljubavi, prijateljstava i mnogo toga. Pozdrav iz Tuzle

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates