Jedan od retkih blogova koji svojom temom i značajem BUKVALNO MOLI da bude pročitan. Pa taman da će biti poslednji takav…
Miriše Nova godina… Da se neko možda ne sprema na put? I da se sprema i da ne sprema, evo jednog blogčića za sve naše drage vozače. Ali i ne samo za njih, već i za one oko njih, koji se u raznim medijskim izveštajima crne hornike obično nazivaju suvozačima. I jednima i drugima je pamet, pažnja i mudrost jednako neophodna. Ja ih ne bih razdvajao! Naročito sada pred praznike, kada će mnogi od nas biti ili vozači ili suvozači…
A takvih, vozača i suvozača, je među nama bar većina! Znači, dobra većina nas je danas u prilici da bude pokretljivija, brža, efikasnija i u krajnjem slučaju odmornija od one druge, sigurno bezbrižnije manjine koja iz nekih svojih opravdanih razloga ne konzumira volan objekta zvanog “automobil”. Super, baš smo neka auto-fan-tomska nacija! Reklo bi se… Zašto bi se samo reklo, zar nije tako? E pa zato što nisam siguran da li je ova većina svesna da, bukvalno, svakog dana ulazeći u svoj ili nečiji automobil jednom nogom zakorači u nešto što se i ne zove automobil… Nego jednom nogom zakorači i u nešto što bi se npr. moglo nazvati smrt, zatvor, bolnica, mrtvačnica, kapela, krematorijum, pakao, propast, tuga, žalost, tragedija, invalidska kolica, groblje, sahrana… Mogao bih još, poput crnog gavrana, graktati, ali lakše je i meni, kao vozaču da stanem na ovome. Tj. usporim malo…
I staću i usporiću, ali vozaču moj dobri, zarad tvoga i dobra svih onih oko tebe, što vozača što nevozača, svaki put kada sedaš u svoj automobil i spustiš onu svoju desnu nogu na otirač, pokušaj zamisliti i u svojoj glavi misaono zalediti taj naredni trenutak odvajanja leve noge od tla dok je spremaš, takođe, put otirača… Duboko se zamisli i budi svestan da je možda ne šalješ na otirač automobila nego onaj memljivi zatvorski ili onaj malo čistiji, bolnički otirač. Da je ne šalješ tamo gde si namerio da ona stigne nego da je stavljaš, ne daj mili Bože, na operacioni sto za njenu amputaciju, optuženičku drvenu klupu ili možda u jedan, takođe drvene prirode, kutak napravljen po tvojoj meri… Uf, daleko bilo! Nije prijatno nimalo, ali bolje i jednom užasno neprijatnom mišlju ili rečju pokušati nešto sprečiti nego kasnije lečiti, ako tada uopšte bude izlečivo?!
Taj, vrlo bitni, pomenuti „put leve noge“ nije dovoljno samo “zalediti”, ni zamisliti! Treba ga biti duboko svestan sve do onog trenutka kada onu desnu budeš dizao sa otirača pripremajući je na put slobode, života, radosti i sreće… Jer svaki drugi put joj neće biti takav! A kakav će biti, to samo od tebe zavisi! Ako misliš da nije nikada do tebe, da ti pažljivo voziš, imaj na umu da si i ti za nekog drugog vozača samo jedan obični vozač što dolazi iz suprotnog smera, kao što je on tebi. I jedan od onih što obično prave probleme pažljivim vozačima… Znači, sve je samo do nas vozača, bar dok ne počnu auta s neba na nas padati, i niko ne može reći da je uvek do nekoga drugoga, da je do lošeg puta, do loših propisa, automobila, kaznene politike i čega li već ne… Sve je samo do nas – vozača!
A suvozaču moj, takođe dobri. Pogledaj dobro svoju ruku pre nego je pošalješ i obično bez ikakovg razmišljanja brzinski spustiš na kvaku nečijeg automobila. Razmisli dobro i brzo, dok te još nije opio i zatrovao onaj dim, već upaljenog i zaturiranog motora… A niko ti ne garantuje da je „šalješ“ baš samo na kvaku… Okreni njen dlan ka svom licu. Zatvori oči i mozgom svojim pogledaj „piše li na njemu“ da li je pametno tog trenutka sedati u taj automobil, s tim i takvim vozačem, u tom i takvom stanju. Pa da ti je 100 puta brat najrođeniji, sestra najdalja ili kum najbliži. I budi svestan svoje velike odgovornosti, ako bar ne pokušaš sprečiti, nešto što moraš sprečiti u tom trenutku! Dok i gume svojim „crnim pravolinijskim potpisom“ ne kažu da je, nažalost, kasno…
Moje je mišljenje da ne postoji sigurna vožnja, ali ako bih je birao, rekao bih da je to je što sporija i lagana vožnja. Što sporija i lagana vožnja! Što sporija i lagana vožnja! Živ i zdrav čovek stigne najbrže na svoje odredište! Ništa ne može biti toliko bitno i hitno da čovek ugrozi svoj i živote drugih svojom vožnjom… Kada voziš sporo i lagano, imaš više vremena za sve, i da uočiš, i da izbegneš, i da pravilno reaguješ, i da ispraviš svoju, ali i tuđu grešku. Imaš mnogo više šanse da nepovređen, živ i zdrav izađeš iz tog auta. Da nastaviš svoj život tamo gde si stao pre ulaska u njega… Jer u autu život potencijalno staje i prestaje da bude i biva onakav kakav je bio do samog ulaska u njega…
Čuvajmo se, utičimo jedni na druge, kritikujmo, pričajmo, usporavajmo jedni druge… Svako na svoje najbliže, prema kojima smo najslobodniji! I biće nas više, zdravijih, veselijih, raspoloženijih… Svi ćemo stizati na vreme iako budemo kasnili, a požuriti možemo samo u smrt ili bedu. Vožnja je jedan idealno lak i glup način i prečica da požurimo tamo gde niko od nas ne bi želeo… Šta ćemo sa onima koji nisu više među nama, a svako poznaje nekoga ko je tragično život izgubio u automobilu? Šta, da li to svi mislimo da smo privilegovani, da neće nas ta nesreća?! Verovatno je i neko od njih tako mislio… Po toj logici, žrtava te vrste više neće biti, a znamo da hoće, po stoti put danas – nažalost! Zato, samo sporo i što sporije, da ih bude bar što manje, a nas što više! Shvati i prihvati vožnju autom kao „borbu za nastavak života“, a ne kao neku lagodnost poput uvaljenih gluteusa u meku kožu, glasne muzike, teferiča i pune pepeljare… Šestoro očiju otvori, očekuj tuđu grešku u svakom autu koje ti dolazi iz suprotnog smera i sa strane, pretpostavi da je u njemu neko pijan ili zaspao i da će pravo na vas! Spremi se da reaguješ i da ga izbegneš još dok je podalje od tebe, iako često neće biti potrebe, jer je ipak više onih pažljivih i normalnih vozača! I molim vas, molim i tebe ćelavi, suzdržavaj se od telefona dok voziš, a znam da je to jako teško. Jada, tuge i nesreće je ionako previše oko nas, zašto da nekim pomoćnim životnim objektima dozvolimo da upravljaju tokom i sudbinom našeg života kada su ti objekti predviđeni da mi, homo sapiensi, s njima upravljamo?! Bio to auto ili telefon u njemu!
Meni je posebno žao, i moram to da naglasim, one rane omladine, čije godine ne dozvoljavaju da shvate sve ove stvari o kojima pišem i moguće posledice nepažljive i neodgovorne vožnje. Ovo je poruka za njih, s mojom molitvom da misao dopre do njih… Tako se lako gine, tako se lako ostaje invalid, tako se lako neko ubija, i to sve volanom u tvojim rukama! Veseli roditelji mogu dosta da utiču, ali ne kod svih i u svakom slučaju… Naš uzavreli mentalitet u tim golobradim godinama ne dozvoljava mladu momku da dopre do njega da se baš njemu može nešto tako desiti… Iako čuje da se gotovo svakodnevno nešto slično događa njegovim vršnjacima. I mene je lično samo Bog u tim pubertetskim ratnim godinama spasao nekoliko puta, a ne znam jesam li to u tom momentu zaslužio?! Nečim verovatno jesam čim ovo sada pišem. I nisam bio svestan toga u tom trenutku, kao što mnogi mladi vozači ne mogu sada… Tek nekoliko godina kasnije kada mi je mešavina zrelosti i savesti udarila na mozak, shvatio sam da sam mogao proći kao, nažalost, mnogi drugi kojih više nema među nama. Ili ih ima ali kakvih…
„Gepek teens foto“
Još jedan pardoksalan primer i završavam ovu vožnju! Tuga je gledati one vratolomije na svima nama poznatoj Ibarskoj magistrali kada vrlo česti pojedinci sumanuto pretiču i “slalomišu” iz kilometra u kilometar rizikujući svoje i živote drugih… Lako ih je primetiti. Nešto na trenutak veliko, ali sve manje i sve dalje, što mrda levo-desno. Olako upadnu u oči jer su hvala Bogu još uvek u manjini! A kad se umore od tih vratolomija, takođe vrlo često, samo “klepe” po desnom ili levom žmigavcu i svrate u neku od onih brojnih kafana pored puta propuštajući tako sve one desetine prethodno ispreticanih automobila zbog kojih su rizikovali svoje živote. I ne samo svoje! Kao žurili su negde, a sada se već drugo-treće pivo naručujе. Laganica… Užasna besmisao! Ne shvataju da će bar jednom morati stati i izazvani svojom fiziološkom potrebom usled koje će propustiti više auta nego što ih živ i pametan može preteći, npr. od Užica do Beograda…Vredi li to nečijeg života?
P.S. Nakon brojnih i uobičajenih „amin-revizija“ ovog teksta, mogu reći da je ovo stvarno trebao biti „blogčić“, kao što sam to i najavio u prvoj njegovoj rečenici. Ali, ali i ali, u ovom slučaju tema je užasno ozbiljna da bi „blogčić“ imao svoje opravdanje u njoj. Koje slovo više, dodato ovim povodom i prilikom, valjda neće niko zameriti. A nadam se da je bar jedno slovo ovog bloga, ako ne „upucalo“, onda bar ranilo onog lošeg vozača i nepromišljenog suvozača u vama. Srećan nam put levoj nozi!
