Ову тему морам углавном везати за Београд из којег и пишем, као и за неке друге веће средине и градове, јер је одлазак код психијатра у мањим срединама и даље табу тема. Чак и ако га има у тим мањим мјестима, пале људи аута и возикају се по 100km до неког првог сусједног града у којем су чули да има добар психијатар. Разлог је познат, не морам ни ја све објашњавати.
Како овај Београд предњачи у свему и лошем и добром, овдје је то постало све само не табу тема. Познајем заиста велики број људи, а међу њима баш доста оних који иду на неке психотерапије или код психијатра. Постоји још један модеран појам који се сада ту пртља и провлачи – накви (welcome to Herzegovina) „лајф коучи“ или животни тренери који вам животе тренирају. И за њима је опасна најезда постала. Као да се људи тркају коме ће прије своју душу и памет предати на управљање.
Да нема потреба за психијатрима, не би бивало ни тешких школа и факултета везаних за ту област. Има их и увијек ће их бити. А, да ли заиста у данашњем друштву и пракси има толико потребе за њима, ја ту одмах стављам један велики знак упитника? Не да мислим него сам убијеђен да људи ту дебело претјерују. Да је то постало пуко помодарство да, као што имаш свог зубара, да малтене имаш и свог психијатра. Није то још тако, али вјерујте да ће бити! Па данас људи иду код психијатра када им кућни љубимац има вишедневни затвор, јер тобоже то их је тако потресло да не могу функционисати. Парафразирам, али није то далеко од истине.
Да ме неко погрешно не разумије, немам ја ништа против психијатара. Напротив, итекако цијеним тај позив, јер само једна излијечена душа оправдава ту моју вјеру у њих. Али, имам против тога да се човјек у толикој мјери ослања на њих и да им свако мало трчи у ону црвену удобну фотељу. Имам против тога да већина оних који то себи могу приуштити иду код психијатара и да су им они постали највећи ослонац у животу. Додуше, када човјек има одређене проблеме, нелагоде и ко зна какве мисли, лако је у таквим ситуацијама изгубити самопоуздање и вјеру из самог себе усмјерити ка некоме другом… Но, мора ли то баш одмах бити психијатар??? Као да су они савршени роботи, а не душом кварљива и промјењива људска роба, какви смо и сви ми, тј. њихови кандидати. Зар заиста неко нормалан мисли да и његов психијатар нема проблема и да онако смирен и блажен није можда на јачим лијековима него које је теби препоручио или преписао. Па хај`мо онда сви нашу дјецу навртати (welcome to Herzegovina) да иду на те њихове школе и факултете. Па неће сутра нико заслабити ако тако мислимо. Па ће тако и већина родитеља одмах „оздравити“ са срећном и безбрижном дјецом, пошто нас ова сада углавном о јаду забавише својим проблемима, изборима и начином живота.
Вјерујем да су психијатре „донедавно“ мијењали искрени и прави пријатељи, каквих је данас веома мало. Ја у томе видим ону чувену изреку да је човјек богат само ако има једног искреног пријатеља. Такође, и брачни партнери се подразумјевају, али озбиљна криза институције брака је ту врсту помоћи довела у питање. Неповјерење међу људима и пријатељима је надмашило све границе, тако да ја мислим да се у већини случајева ради само о љусци пријатељства, а не ономе што је некада у њој било. Толика је криза искреног пријатељства да имам утисак да доста људи заправо несвјесно тражи пријатеља на тим сеансама. Рад, вриједноћа и физичка активност су такође највећи непријатељи тим отровним стрелицама којима је наша душа свакодневно изложена. Додуше, кад се и ту претјера, тај непријатељ постаје њихов најбољи пријатељ који ти тек јебе мајку души. И тад ти црвена фотеља не гине.
Знам да је велика дилема и највећа енигма за човјека питање па који је то онда тренутак када је неко зрео за психијатра. Но, мислим да ту неупоредиво више људи им порани, него што им закасни. А, закаснити је, нажалост, веома тешко иако кашњење може некада и доста више да кошта него „рањење“. Једино у том сегменту кроз страх могу да оправдам олак одлазак код психијатра. Кад вам неколико најбитнијих људи из вашег најближег окружења укаже да нисте баш као што сте били, да су неке промјене на вама очигледне и онако забринути вас питају шта се дешава и у чему је проблем, то је већ добар знак за узбуну. Лако је помислити и још лакше умислити да смо зрели за психијатра, али нисмо ми једини који имамо проблема. Нисмо само ми ти које нешто боли, нервира и узнемирава. Нисмо ми једини који не спавају ноћима и који пате због нечега. Нисмо ми једини који смо итекако забринути због тог и тога. Нисмо ми ти који смо често замишљени, одсутни. Но, то свакако не значи да су сви ти људи зрели за психијатра и да без дана забављања морају пред олтар са њима. А под забављањем мислим управо на све оно што треба да предузмемо прије него што завршимо код њих. Јер, кад једном склопиш брак с њима постоји опасност да ће та љубав постати доживотна навика. Колико год се неко добро осјећао, они ће му подсвјесно увијек бити ту у глави и на дохват руке, свјесно или несвјесно ослањаће се на њих све више него на себе. Неко ће можда рећи, па добро и то је прихватљиво. За мене баш и није.
Ако није догорило, не треба им трчати тако лако и тако брзо. Видите прво имате ли каква пријатеља умјесто њега. Мислим првенствено на ове што им хрле за сваку ситницу. Некад сама исповјест олакшава стање, а још уколико је и тај пријатељ искрен, позитиван, добронамјеран и још умије да саслуша, смири, охрабри и савјетује, нема ту зиме. Ако га нема, умјесто што га чекате, ризикујте и направите ви тај први корак ка правом пријатељу. Људи не разумију да је најбржи пут да стекнеш искреног пријатеља, управо да му се повјериш, јер му тиме заправо дајеш до знања да желиш да то буде баш он. Иначе, ево одмах да знају ако којим случајем ово читају, јер имам их ја таквих у свом окружењу. Не волим неповјерљиве људе који сумњају и у ону сјенку вечерње шетње да ли је њихова или нечија друга. А камоли у моју исказану искреност и добру намјеру према њима. Поштујем ја и такве, али у дубини душе их не сматрам искреним пријатељима колико год они мислисли да ми то јесу.
Знам да је већ неко помислио како је Вукоје добро „пеглао“ те црвене фотеље па сада пише из свог искуства. Нисам, та фотеља ми је остала у глави као нека честа сцена из филмова. Ја још психијатра нисам гледао у тој улози, што никако не значи да немам проблема и да нећу и ја једног дана својом гузицом угријати нечију фотељу. И још ме само једно занима, а немам то сазнање. Да ли психијатри тим својим „олаким“ пацијентима, кажу: „Друже, ниси ти за психијатра.“ Или их и даље музу својим сеансама. Јер кад тамо дођеш, дођеш са нултом вјером у себе и максималном у њега. И онда он може буквално како хоће… Психијатри, праштајте. Можда ћемо се ипак дружити па да не буде освете. Имате заиста превише посла, попуцаћете и ви… Мислим ја и на вас.
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
