Како ја дођох до овог блога? Па какав бих него припит:-). Добро убох овог смјешка, знате ли како је зезнуто на вишејезичкој тастатури и тријезан из прве убости оне двије тачке, нос и заграду.
Већ себе замишљам како сутра вршљам по овом тексту и исправљам бројне грешке и тријезан и трезвен се борим против јучерашњег „пијанца“ да ово објавим. Биће љута борба, али знам већ ко ће побиједити. Овај припити који ми се некако све више свиђа. Зашто? Па зато што је некако постао насмијанији него овај други. А ако некога занима због чега ће баш тај побиједити, нека прочита објављени блог прије овога „Јесам ли ја више ја?“, а затим и коментаре неких дивних, искрених људи на Фејсбуку испод објаве тог блога. Приватне предивне поруке сличних намјера и садржине, наравно не могу да објављујем, али исто тако јако пуно значе. Људи, свјесни нисте колико сте утицали на мене. Каква црна пензија!
Знам да су ти људи и сада ту уз овај блог и свесрдно им се захваљујем. Уједно и извињавам због које десетине промила у овим словима што лелулају, али не више од тога. Ипак сам и ја само неко од крви и меса. Мојој мајци, такође, дугујем извињење, јер знам да ће одмах помислити да је прешло у хронично. А куд ће и од срамоте ако неко од комшија и пријатеља доље у Билећи прочита да се њен фини и узорни Бобан негдје опио. Само што, ако до тога дође, то неће бити „опио“, него ено га мртва п`јана пише свашта по интернету и балека и себе и породицу. Мала је моја Билећа и нажалост све мања. Није мајко хронично, немам ти ја када за то. Чујеш ме сваки дан, осјетила би ти то одавно. Ко не зна шта значи „балека“ – Welcome to Herzegovina!
Искрено, нисам мислио писати блог. Узео сам да у телефону срочим ону једну од мојих изрека, кад се језик пусти, пролапрда и словним капацитетом изреке пређе могуће границе. И онда сконтах, како то да ја о том алкохолу до сада нисам писао када је он на неки начин толико битан фактор ове људске расе и нешто што Бог није случајно измислио и људима предао у руке. Те онда ја фино кликнух два пута на мог „френда“ Worda и ту смо гдје јесмо.
Када сам био дијете, ишчуђавао сам се људима који воле да пију. У том тренутку сам мислио да алкохол служи само као средство за пијанчење. Онда сам мало порастао па сам сконтао да је то добро и за оне који воле мало да се опусте и провеселе. Како сам постао „ђетурум“ са 4+, то ишчуђавање је почело опасно да јењава и сконтао сам да га људи једноставно пију, свако из неког свог разлога. И буквално сваки могу да разумијем осим разлога да нечији ум и тијело траже алкохол сваког дана и то у великим количинама. Колико год тешко у животу било и шта га год гонило на то. Не подносим хроничне пијанце који су себи дозволили тај луксуз да прво униште себе, а потом и све око себе. Породицу, каријеру, међуљудске односе, а на крају живот, али нажалост и животе њихових најближих. Из тог разлога је сваки помен алкохола уједно и веома осјетљива тема за све оне који су у својој близини имали таква искуства.
извор фотографије: www.rs.n1info.com
Са аспекта позитиве, од свих разлога, али и посљедица конзумирања алкохола, издвојио бих опуштање, смијех и весеље. Све више и то неко привидно психичко смирење, као и неке непоновљиве ситуације у друштву које само алкохол у својој режији може да режира. Да није тог алкохола људска раса би у својој суштини била досадна сама себи. Нешто што се највише препричава и памти међу људима су управо ситуације са којом чашицом више у себи. Нажалост, све то престаје када се пређе граница… Када се попије она прва вишка. Онда и њему пада та круна са главе и ломи се на хиљаде комада. Да је Бог неким случајем ограничио дозвољену границу која се завршава само на осмијеху, весељу и распложењу, некоме, наравно, и на сјети и тузи, па тај алкохол би био врхунско откриће цивилизације и људске расе. Овако, у његовој пракси јесте тамо гдје треба да буде. На најдубљем сметљишту људских порива и потреба, нимало похвалан и нимало пожељан, без обзира на све фино и весело што зна да донесе. Један изгубљен живот због њега, невин нарочито, а знамо сви колико их је таквих, ставља тачку и завршава сваку иоле позитивну причу о њему.
Да се неко не препадне, неће овај блог нити поспјешити, као што неће ни зауставити те ријеке алкохола кроз људске вене. Оне су просто неминовне попут ових правих ријека што теку око нас. Мислим да је то, Боже ме опрости, више и изван Божјих могућности осим неког свеопштег смакнућа и нас и биљака. Нажалост, чак прије мислим да ће пресушити ове друге него оне прве ријеке. А да којим случајем останемо без биљака, имам утисак да би људи од камена некако пекли ракију колико им је постала потребна и колико су навикли на њу. Хтјели, не хтјели постаћемо полако свједоци тих мојих страхова који иду у прилог оног мог претходног блога Јесам ли ја више ја? и констатације да је све ово отишло у три лијепе… Не дај Боже, не пропагирам ја овдје ту појаву звану алкохол, него је само описујем са неког свог тренутног нивоа свијести и година. Искуства и инспирације. И свака назнака позитивне конотације иде само до оне капи од које она постаје вишак. Преко тога све је гнјев и презир.
Има ли закључка? Можете ли ви умјесто мене? Ја се полако отријезних па да не упрскам нешто. Није баш да се може тако брзо, иако у душку (опет Welcome to Herzegovina), исписати 947-ма ријеч овог блога. Испариће свака кап коју је неко попио, као што ће се и заборавити свака ријеч коју је неко овдје прочитао, само је питање шта ће му она донијети или однијети…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
