Дошло је отужно вријеме када се мора писати на ову тему. Тему, која је у принципу и основ свих других незахвалних тема. Тему од које све лоше почиње и с којом се ништа добро не завршава. Тема која је у свом антониму, уосталом, и логичка претпоставка било ког здравог људског односа и релације на овој планети. Али, шта ми имамо од тога када је она и остала само претпоставка, а не и у пракси апсолутно спроведена Homo sapiens обавеза која би требало да подразумијева сваки наш нови удисај и издисај. Наше комплетно битисање.

И гле чуда, умјесто да она практично и не постоји, треба сада трошити очи, вријеме и мисли и давати неки значај лажовима. Писати сада ту неке оде туге и жалости што је данашња истина изгубила готово сваку битку са свим оним што јој у овом друштвеном тренутку тако интензивно пркоси. Боде јој, не само прст у чело, него и колац у њену искрену душу…

Бити искрен. Данас бити искрен човјек је заиста једно природно богатство у души неког човјека које се може мјерити озбиљним „надморским висинама“ и свевишњим близинама… Јер, што смо искренији, осјећам да смо ближе правди и јединој правој истини. Што смо искренији, то смо простији и једноставнији. Што смо једноставнији, то смо засигурно мирнији и срећнији.

Мало шта и мало ко треба да се цијени у данашње вријеме као искрен човјек. Онај коме је неискреност јача страна, тешко себе може убиједити у апсолутну истину с друге стране. Апсолутна истина, додуше, данас и не постоји међу људима. Одавно је она начета, вјероватно чим је весели Homo sapiens научио прве начине споразумијевања, а њено озбиљно замирање се може везати уз појаву тих првих језика као начина комуникације међу њима. Апсолутну истину у људима и не можемо данас очекивати и нећемо о њој… Нека ње у нашем Богу који ју је и измислио. Хај’мо ми мало о овима што тако квалитетно, свакодневно врше нужду и по истини и по нама… Како малу, тако и велику!

извор фото: bizlife.rs

 

Вјерујте ми, са неког филозофског аспекта, жестоко ме дилемом копка та уска повезаност између приличног одсуства једног дијела интелигенције и те суштинске потребе за ширењем лажи и неистина. Јер, у пракси срећемо немали број интелигентних, али ужасно неспретних говорника неистина. И то ми је посебно отужно кад наиђеш на веома интелигентне и успјешне људе који често не говоре истину. Онако народски речено, таквима се једна жица трајно откачила, док све друге мање-више одлично функционишу. А њихови рецептори за осјећај и сазнање да ли они које они лажу знају да су управо слагани,  прегорили су сви до једног. И ту је њихов највећи проблем. Њих је њихова лаж оставила на цједилу и заблуди, а да и сами то не знају, па врло често испадају смијешни.

Исто тако, са неког религијског аспекта, константну потребу за извргавањем истине и ширења лажи сам успио довести у везу са сталним или што чешћим присуством нечастивог у кожи свих данашњих професионалних лажова. Јер, лаж је врло опасна појава, нарочито ако некоме наноси штету. Сама по себи, ако је бенигна и није. Али, она је попут дроге. Ако је човјек почне конзумирати, он је временом усавршава и подиже до највећих степени малигности. Као кад неко са дувана пређе на марихуану, са марихуне на кокаин. Да ове разне међунивое и не помињемо. Тако да нема бенигних лажова међу нама, само је питање коме колико лажи “просипају”. Лажов је лажов.

Код искрених људи неискрено опхођење према њима те лажове кошта много више од било чега, а највише њиховог личног интегритета и дигнитета. Њихова лаж их код свих тих људи одређује и сврстава ту или тамо. Тамо или овамо… Јер, тај ко је стању да толико лаже некога, он је у стању да толико лаже и нас и свакога. А, на крају ће умријети без закључка да је ипак највише лагао сам себе и свој живот.

Занимљиви су и они које из неке врсте куртоазије ништа много и не питаш што не мораш, али они сами имају потребу да говоре неистину и шире те несрећне лажи, а да их нико ништа о томе питао није. Такви напросто, једва чекају да их нешто приупиташ да би избацили те лажи из себе. С њима се треба слатко играти и не питати их ништа пуно. Лажи ће бити још убједљивије и очигледније. Заборављају да се знање о истини временски подразумијева, док се лаж уопште не очекује.

Постоје и они за које знаш од малих могу да нису искрени и та мала неискреност је сада порасла у само једну велику и квалитетнију искреност. Ко зна, можда се та особина недовољне неискрености и рађа са људима и прати их кроз читав живот попут боје очију, гласа, крвне групе или отиска прстију…

извор фото: www.psiholoskosavetovalistebeograd.rs

 

Да се разумијемо, сви ми помало некад лажемо и слажемо. С тим што свака изговорена лаж има свој тас на ваги и пред Богом и пред људима. Нису исте глупе, бенигне лажи и полулажи изговорене у датом тренутку зарад те и такве ситуације или чак и смијеха. И све оне малигне лажи изговорене од стране човјека који с њима жели нешто себи омогућити, некоме нешто наудити или га навести на погрешан смјер размишљања. Нема ту шта много да се објашњава, свима је јасно на шта мислим.

А, најглупља је провидна лаж. И све бих лажи могао у животу опростити, оним интелигентним чак и честитати, осим тих провидних и јефтиних за које ти не треба ни један једини џул утрошене енергије да схватиш да је то глупа лаж већ у моменту док се изговара. И та ме некако највише и изнервира иако је, готово увијек, у тим неистинитим очима преко пута прихватим као истину. Једноставно оставим ту особу срећну у својој лажи и само је мало помјерим тамо гдје јој је у том мом неком микросвијету очигледно мјесто.

Људи моји, па ми се већ вијековима толико лажемо да је степен брзог и ефикасног откривања лажи постао толико висок да је данашњу лаж практично веома тешко сакрити или прикрити. Па чак и од мање интелигентнијих особа, а камоли код оних искуснијих који контају све у секунди. Само је питање да ли хоћеш или нећеш да губиш вријеме на то.

И на томе ћу и базирати закључак ове болне и све болније теме међ’ нама па ко хоће нека и даље толико лаже. Да су људи, хтјели то или не хтјели, постали опасни и оштроумни детективи на сваку изговорену лаж. Само је ствар њихове воље и избора да ли ће реаговати на њу или не. Да лаж никада није била на нижој љествици друштвене прихватљивости и оправданости као што је то данас! Да лаж никада није била болнија него данас. Да лаж никада у својој историји није била модернија, а истовремено мање у моди као што је то данас. Да никада није била, ни јаднија, ни провиднија, ни тужнија него данас. Нажалост, изгледа ни потребнија, јер истина у људима озбиљно губи своју моћ. Импровизација сопствених вриједности и способности досеже свој врхунац у друштву што се моментално одражава на количину лажи у етру. Истина дефинитивно губи рат, док лажови муњевито испливавају на површину…

P.S. Не могу их разумјети. И нећу никада. Не желим!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *