Или куверту, што би моја покојна и легендарна баба Боса рекла. Да се не лажемо, веома честа дилема свих нас који смо живи, који се негдје мрдамо, крећемо, нешто славимо, радимо и који поштујемо некога. Пречесто интерно питање већине појединаца, супружника и читавих породица. И зашто га не би заједнички мало прешли да олакшамо нечије муке, али можда и некога да спасимо од даљих бламажа које се дефинитивно дешавају.

Стотину један фактор се ту може укључити у разматрање. Наравно, не треба се бавити свима њима већ оним најбитнијима. Ја бих то некако у форми набрајања поређао. Заиста је тешко по приоритетима их наџиџати (Welcome to Herzegovina) па сам одустао од тог реда. Сваки је приоритет сам за себе, али нека крене од повода.

Повод коверте. Није исто ићи сину јединцу на свадбу или на нечији петнаести рођендан. Није исто ићи на прославу нечијег пунољетства или отићи некоме на усељење. Није исто турити идентичне коверте доктору који ти је ризичном операцијом спасио мајци живот или неком познатом, а презаузетом који се смиловао да је прими на рутински преглед. Није исто ићи на бабине првом и дуго чеканом дјетету или неком петорођеном у породици. Није исто када ти неки тамо човјек запосли дијете на неодређено и за баш добру плату или кад га исти тај запосли на одређено на привремено-повремене послове за минималац. Није исти прекршај невезати појас или проћи кроз црвено у насељеном мјесту брзином 90км на сат (ништа нисам рекао шта и коме:-). Да ме неко не схвати буквално, не мора „куверта“ увијек да ради, она је ту фигуративно поменута. Било какав знак захвалности и пажње може и мислим да мора да је одмијени. Али, ако може у складу са поводом. То што смо ми као народ наложени и нажалост, у одређеним ситуацијама навикнути на коверте, то је друга ствар. Дакле, у свим овим ситуацијама мождани кантар треба да ради. И мора да ради. Сви поводи сигурно немају исту тежину и на њих се мора обратити пажња када се одређује вриједност поклона или дебљина коверте.

Ко је ковертопрималац? Породична, духовна и емотивна близина са њим и његовом породицом итекако треба да утичу на дебљину коверте. И сасвим сам сигуран да утичу. Ту једноставно срце умјесто разума некада одлучује и добро је што је тако. Једноставно, нису нам сви подједнако драги, мили, а ни блиски, без обзира што се наше име нашло на списку позваних. Ја мислим да је ово фактор који углавном пресуђује и диктира веселом шублеру колико ће зинути да би прогутао ту коверту.

извор фото: blog.nasasvadba.rs/

„Ковертерска историја“. Такође један од битнијих разлога који љубавише са шублером. Код нас Срба се све пише. Или на папиру или у глави. Ја мислим да се мало гдје детаљније евиденције тог типа воде него код нас послије свадби и бабина. За моју Херцеговину сам сигуран. Памти се чак и је ли даровани пршут био овогодишњи или онај најслађи двогодишњак. Памти се и како је поклон био упакован, а камоли шта се упаковало. Тамо нема грешке да се омане и углавном се то све сведе, колико ти мени, ја теби. Не дај Боже да неко дарује више него што је претходно добио. А не буде то питање новца или трошка, колико неког поноса без којег Херцеговци не излазе из породилишта. Заиста не знам како је овамо по Србији, али могуће је да није другачије. У принципу легитимно и крајње исправно вагање, али ја се лично не бих тога држао. Неко једноставно омане, а да није имао лоше намјере. Неко једноставно пуно и не размишља о свему овоме и стави шта му прво падне на памет, мислећи да није толико битно. Неко сада може више дати него што је могао прије неколико година. У принципу, да закључимо овај пасус – врло је вјероватно да ће ти се вратити шта год даш.

Материјални статус и даваоца и примаоца. Колико год глупо било, стварно има везе и треба да има неког утицаја на дебљину коверте. Без икаквог оптерећења за оне који једноставно нису у ситуацији да неким богаташима носе скупоцјене поклоне. Ако ишта ти богаташи имају у срцу и у глави, замјерање тог типа лошије ситуираним, а опет драгим и блиским гостима неће бити могуће. Они сигурно те људе нису звали због поклона него због њихове близине са њима. Али, опет, уколико се у могућности, мора се и о томе водити рачуна. Исто тако, боље ситуирани даваоци би требало у односу на просјек мало више „одријешити кесу“ (Welcome to Herzegovina).

Степен бројности дародаваоца у моменту предаје. Не можеш на нечију свадбу повести читаву породицу од 5-6 чланова и ставити у коверту ону стандардну тарифу која није више 50 него 100 евра. Исти ти младенци ће тих 5-6 столица платити па бар 200-250 евра. Исто тако не треба ни на нечији рођендан групно да се оде и понесе поклон од 50-100 евра. У принципу треба водити рачуна да бар покријеш трошак који си изазвао својим присуством, а ја мислим да и то није довољно, уколико финансијске могућности то дозвољавају. Па ред је да нешто слављеницима и претекне. По тој логици ниједна свадба не би изашла из минуса, а добро знамо да се весели младенци радују плусу као озебло сунце које ће их гријати прву годину брака.

Степен части домаћина у моменту предаје. Није исто бити позван у стан на мезу или јефтини ресторан или на неко напуцано гала мјесто са свим могућим пропратним слављеничким примјесама. Нема везе што неко има услова за то и што их нико није гонио на тај луксуз, али трошак је трошак. Мање битно за разматрање, али ко може нека обрати пажњу.

Све ти се ово може свести на три проста питања и једну формулу:
– Шта ти разум каже?
– Шта ти срце каже?
– Шта ти новчаник каже?

Ако неко и даље има дилему, нека да одговоре на ова три питања, сабере их и подијели на три. Ако има оних “историчара” међу нама, нека додају и четврто питање – “Шта ти историја каже?”, па нека на малоприје добијену цифру додају износ који су они добили од садашњег слављеника или његове породице за исти или сличан повод и нека тај износ подијеле са 4 умјесто са три. Мало шаљиве, али можда употребљиве математике.

Неко може извести и закључак колико те неко цијени по урученом поклону. Има ту и истине. Међутим, како се није препоручљиво ни брукати, исто тако није пожељно ни пуно прегонити (Welcome to Herzegovina) са вриједношћу дарова, без обзира што има оних који то заиста увијек могу. Такав се чин може и другачије протумачити. Није ту само ријеч ни о вриједности и предатом новцу, јер један оргинално осмишљен поклон својим трудом и идејом понесе неупоредиво већу љубав и пажњу од десетоструко увећане своте новца који је био потребан за њега. И угрози неке много “вриједније и дебље”. Такви поклони су духовно богатији и срцу вриједнији од не знам које цифе у “куверти”. Тако да ако неко хоће негдје јефтиније да прође, нека се препусти својој машти и заврне рукаве. Гарантујем му и уштеду и успјех!

Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.

 

Препоручени блогови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *