Не знам да ли се човјек рађа с тим осјећајем или га добија кроз живот. Додуше, како ствари стоје, многи нити се роде с тим даром, а нити га добију кроз живот. А, он је за мене нешто посебно. Нешто благословено. Осјећај даривања. Или боље рећи особина дарежљивости. Небитно због чега и небитно коме. И најнебитније од свега – шта?!

Не знам да ли је неко од вас себе икад преиспитивао по том питању? Ставио на вагу и извагао тежину своје душе? Или узео метар па измјерио ширину срца свог? Ако није, ево да ја помогнем – кад сте некоме нешто поклонили и даровали, а да то није било с неким уобичајеним поводом за даровање? Да то није био нечији рођендан, усељење, бабине, Нова година, празник или било који други разлог у име знака захвалности за нешто учињено… Даровање тог типа, јесте даровање, али није тема овог блога. Ја хоћу да причам о оном другом, ријетком и све рјеђем. Свакодневном. Без повода. Без разлога. И без интереса. О даровању које креће из нас, а не из онога коме нешто дарујемо… Даровању из чисте пажње и љубави. Потребе.

photo: www.pbs.org/parents/thrive/gift-giving-for-kids

 

Вријеме дефинитивно не иде на руку тој појави. Нити преиспитивању те врсте. Како су времена постала у најмању руку чудна, и човјек постаје чуднији. Отуђенији. Неповјерљивији. Себичнији. Чак иако није рођен такав. С друге стране друштво је изгубило битку са најездом интереса и управо тај пораз баца највећу љагу на нашу лијепу причу. Велики број данашњих даривања је управо подређен том неком интересу усљед кога долази до даривања. Сасвим легитимно, али ја бих то назвао бизнисом прије него даривањем. И што је најгоре, људи су толико огрезли у томе па је даривање те врсте прерасло у помало и нереална очекивања која доводе и до љутње и неспоразума. Дошло је до тога да се дар ставља на вагу и упоређује са тежином услуге која му је претходила. Рекох ја – бизнис. Што никако не значи да се људима не треба захвалити на пажњи и учињеном.

Кризе свих могућих врста у друштву и човјеку, па и она материјална, свакако доприносе замирању осјећаја за дијељење и давање. Мада то у пракси нема своје утемељење, јер поента је дати онолико колико можеш. А неће вала нико цркнути да понекад да и мало више од онога што може. Све ће се то вратити. И врати се, убијеђен сам. У искреном даривању материјална вриједност поклона уопште није битна. Битно се сјетити, осјетити потребу да то једноставно тако треба и да један изазван тренутак нечије среће, изненађења и радости нема цијену и за сопствену срећу и задовољство. Суштина је, дакле, у чину, а не објекту даривања. А чин је дати стару пеглу из оставе, која се већ не користи годинама, драгом комшији који је нема или користи неку која му може кућу запалити. Чин је комшијској дјеци у парку купити сладолед на љетњим врућинама. Чин је оставити стари бицикл испред врата некога ко га не може приуштити. Чин је поклонити прераслу гардеробу знаној и незнаној дјеци. Чин је дати свој стари телефон рођаку коме ће бити пет генерација иза његовог садашњег. Свој вишак било чега подијелити с нечијим мањком свачега. Не мора се све што нам не треба ни продати у бесцијење када ће неупоредиво више вриједити ако се дарује.

Убијеђен сам да толико вриједних и употребљивих ствари по нашим кућама и подрумима купи прашину и чека да потпуно изађе из моде или из своје функције. А да су поклоњени на вријеме, некоме би вриједили више него што су нама нови вриједили. Некога би усрећили, некоме би помогли, али џаба, оно наше: ”Ваљаће некада. Требаће некоме. Нека га, не смета. Не пије воде и слично.” неће из ових средњих и старијих генерација никада изаћи. Моја Херцеговина је упечатљива по томе. Па ја мислим да свака кућа доље има никад распакованих сервиса за ручавање и есцајга добијених на свадбама, а који по пола вијека и више чекају своје жртве. Нису се одмах отварали јер је штета да се арче (welcome to Herzegovina), а дјеца на својим свадбама добише своје или одоше по бијелом свијету, а сервиси гломазни за ношење. Нека, кад се млађи Крсто ожени или најмлађа Рајка уда и тако прође шездесет година. Сада да то неко стави негдје на сто, само би им се кустоси дивили ако би се којим случајем затекли на чанку (welcome to Herzegovina). Вјековна неимаштина у оном пустом камену је и кроз гене учинила своје. Старије генерације Херцеговаца немају тај осјећај и ријетко дијеле свој вишак па и под цијену његовог пропадања. Само ако хоће, колекционари ће доље озбиљно имати посла. А ове млађе генерације које надолазе, нарочито по већим срединама, њих ни једно, ни друго неће занимати. Ни даровање, ни чување. Најближи контејнер ће бити сасвим довољан да се они ријеше свих својих мука и дилема по том питању.

Човјек је по својој природи предодређен на пажњу своје околине. Почев оне најближе – од мајке и оца по рођењу, бабе и дједа којима се оставља на чување, васпитачице у вртићу па даље кроз живот како се већ намјешта. Само очекивање пажње је дубоко укоријењено у нама и неће то нестати из нас за не знам колико времена и генерација. А шта је даривање него пажња. Нема тог човјека колико год имао и на каквим год функцијама био који не воли добити нешто на поклон. Само се углавном праве да није тако. Узму га, склоне га и кажу: “Хвала, ниси требао.” и чим им леђа окренеш преврћу по кесама и хвале се кући женама и дјеци шта су добили. Додуше, у овом савременом бизнис даривању традиционалне кесе сада опасно мијењају модерне коверте које се крију као змија ноге. Ако ништа, лакше  су за носити и слађе за трошити. А и не преврће се и не лупета ништа по гепеку.

извор фото: http://uddk.hr/

 

Не мора да значи, али даривање и те како има везе са хуманом цртом личности која је свакако узвишенији појам од даривања. Зашто? Па зато што отклања сваку могућу сумњу да се ту ради о било каквом интересу. Иако су и једно и друго практично давање, не треба их мијешати. Хуманост је благослов од Бога. Особина која храни душу човјека, разгали и окријепљује све њене поре гонећи је до највећих људских испуњења. Дакле, дар је и пустити једну SMS поруку за обољело дијете које кошта нечијих 20 секунди и 36 динара које, вјерујем да никоме неће живот промијенити ако их жртвује. А томе ко их прими на „поклон“, можда и хоће… Дар је добровољно дати крв. Дар је помоћи некоме коме је помоћ заиста потребна.

Јој, знам да је срамота и да на то немам право, али знате како бих ја сада све нас замолио да се поправимо по том питању. А гарантујем, сви ми имамо одређени „квар“ по том питању. Хајде да дарујемо и више и чешће. Небитно коме и шта. Пружена рука баки на пјешачком прелазу је дар. Лијепа порука пријатељу је дар. Бомбона оном малом „циги“ на семафору је дар. Дарујмо пријатељима, родбини, знанцима и незнанцима. Дарујмо дјеци више него икоме, јер на тај начин усађујемо и њима осјећај задовољства за нека њихова будућа даривања. Нема тог поклона којег се не сјећам који сам добио као дијете. Да вам не трошим вријеме и набрајам их сада. И сада са 40+ сви они ми некако значе и често их цртам у својој глави како су изгледали. Не заборављајући на дародавце, наравно. И свако дијете данас гледам кроз ту призму.

И не кајте се никада за било шта поклоњено, иако сам сасвим сигуран да данас има доста оправданих разлога за то. Има доста прималаца дарова који су изгубили мјеру. Који су злоупотријебили нечију пажњу. Којима није доста не знам шта да се поклони, а да нису искрено захвални ни на ономе што су већ добили. Даровање таквима ће постати бесмислена работа, ако већ није. И треба ту пажњу преусмјерити на некога другог који ће је цијенити.

Дарујмо без размишљања, чим себе ухватимо у оном тренутку и идеји да би то можда могли или требали. То “можда” зијаните (welcome to Herzegovina) одмах и спремајте целофан. Посјетимо наше прашњаве подруме и креденце (опет welcome to Herzegovina) са оним бројним “антиквитетима” и колико сутра дарујмо нешто са њих. То је богатство једног тренутка, само један испали златник из прегршти оних који чуче у вама и красе вашу душу. Молим вас, поклањајте.

Дарујте!

Давајте!

Дијелите!

Иза свега тога се крије љубав, а без тога смо животиње. Золошки вртови нам неће бити потребни, како је кренуло.

 

Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.

Препоручени блогови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *