Није нико дужан да твој урин или пишаћу пресабира својим очима, још мање да је носом осјећа и гузицом с даске упија, а понајмање да је свакодневно чисти. Није то ред да се ради ни у кафићима и ресторанима гдје те у принципу она ствар заболе за то, а камоли у својој кући или у гостима…
Џаба нама све. Мислим да нам је Бог као људској раси све подарио и на тањиру оставио, али плашим се да нас је по неким питањима дефинитивно прецијенио. Имамо купатила, WC-ове, шоље и не знам шта је још требало да имамо, а да не долази до толиког излијевања мокраће изван оквира WC шоље. Проблем је, ја мислим, стар колико је стара и прва WC шоља. Човјек на то једноставно није свико (Welcome to the Herzegovina). Не знам да ли је наука математика или физика ту подбацила, али нешто ту не штима. На крају би можда медицина то најбоље објаснила… Па или њена грана психологија или урологија. А више вучем на ову прву, јер стварно мислим да је све у главама људи. Па и то безобзирно и неконтролисано запишавање WC шоље и купатила.
Можда је срамота, али згроженом женском роду морам нешто да појасним. Неће то ничим оправдати мушки род, али морам да кажем да она ствар у рукама не слуша увијек исто кад се врши мала нужда. Џаба ти некад вала и најсавременији снајпер и најтеже обољење педантерије, хигијене и чистунца у себи, кад он хоће и науми тамо гдје ти нећеш. Не знам с чим бих то могао упоредити, а да иоле буде јасније. Можда с пеглом и пеглањем. А волио бих видјети онога ко ју је из прве одмах наштеловао на идеалну температуру за неку осјетљиву врсту тканине. А у току само једног пеглања се промијени по њих неколико. Него, сестро драга, крени од најниже па никуд с мјеста, па појачај мало јаче, држи температуру па кад оно мало „замирише“ или прилијепи, види јеси ли шта зајебала и прогорила, па брже боље – смањуј. Па онда постепено штелуј и подешавај до оне идеалне. Е тако је нама мушкарцима донекле и са њим и са бешиком – стална свађа. Ако ко није разумио температура пегле је у суштини млаз мокраће. Још ако је пегла стара, израбљена, покварена и не слуша, муке су уз то веће. Дотле да бивају скоро и непоправљиве.
А тек замисли кад, поред те чињенице о неконзистентној непослушности, у улози „пишача“ имаш аљкаву и неодговорну особу која није у животу обратила пажњу на то, без обзира на милион критика које је можда добила од својих укућана. Та комбинација је заиста фрустрирајућа у свакој кући, али не само у кући. Замислите само WC-ове угоститељских објеката гдје је практично недоказиво ко шта ради и куда пиша. Нажалост и те шоље нечија рука мора да чисти и могу само замислити како је тим рукама. Нарочито у вечерњим припитим изласцима гдје неко не зна врата WC-а погодити, а камоли оних тридесетак cm широке рупе с оном ствари у рукама. Ту се пиша на све стране. Такви прије бивају молери или керамичари који залијевају зидове и подове него мајстори за канализацију. Срање. Непоправљиво. Но, знају то власници угоститељских објеката па се све више окрећу спасиоцима – писоарима који не захтијевају подешавање нишанских справа по дужини, већ по сасвим довољној ширини. Можеш да пишаш и горе и доље, пишаћеш гдје треба. А заиста треба да будеш ментол човјек да промашиш оно лијево и десно. Него су им јади што се по тим локалима за велику нужду мора оставити која шоља, а наши је људи увијек нешто прије изаберу и за малу нужду па се враћамо опет на почетак. Без обзира што је то мушкарац, не буде сваком право (Welcome to the Herzegovina) да неко тик уз тебе исто држи ону ствар у рукама и пиша са отвореним погледом… Додуше, исти тај наш народ, овог пута укључујући и жене, и велику нужду на јавним мјестима обично врши из авиона, високо чучећи изнад шоље док му оне ствари летећим млазом неконтролисано запишавају све што стигну. Опет срање.
Но, и даље сам убијеђен да уколико мушкарац обраћа пажњу на то, да већих проблема не може бити. Додуше, ако се и деси промашај, узме се фино папир и све се побрише за собом. Како са шоље, тако и са њене даске која се све мање спушта, него залиј је брате до задње капи. А да не кажем када човјек запиша доље око шоље по поду. У принципу, ту и папир не помаже осим визуелно. Без рибања ту помоћи нема. Како плочица, тако и мозгова. Заиста не могу схватити оне који бар не подигну даску док пишају. Као да они за 3 сата неће своју гузицу увалити у тај њихов урин, али изгледа њима ни то не смета. Исто као што им очигледно не смета ни да се неко други ваља у њиховом урину. Брука и срамота 21. вијека. Нико не би могао боље по том питању окарактерисати наш народ као нека дугогодишња чистачица WC-ова по јавним објектима. Само да има смисла за писање. Без обзира што ми то сваког дана у некој мјери гледамо и доживљавамо. А туга је што је то нама постало крајње нормално и неизненађујуће. Неће та култура никада у нас. У срећним земљама неће из њих – доказано. У доста сам их био и знам то. Већином пазе као да су у својој кући без обзира гдје врше нужду.
Шта нам преостаје? А изгледа ништа. Ко може да трпи, нека трпи. Ко не може, нека опет трпи. Није то разлог да се бјежи из куће и да се даје отказ у неком локалу. Треба се с тим кућним пишачима можда некад поиграти па им неке жутозамућене воде остављати редовно на WC даски па да видимо хоће ли им засметати када им се стомаку притужи. Не знам да ли ту има неког лијека осим капитулације самих мушкараца и одлуке да малу нужду код куће такође обављају сједећи. Нисам против тога, напротив. Но, вјеровали или не, када човјек устане деси се опет да која кап заврши на даски или на поду испод. Но, то је већ други проблем о којем сам писао 2015. године под насловом – „Највећи хигијенски идиотлук 21 вијека“ и који је изазвао озбиљну, рекао бих позитивну буру у јавности. Препричаван је дуго, сјећам се. Ако имате времена прочитајте тај заиста атипичан блог (https://www.vukoje.rs/higijenski-idiotluk/) који се идеално допуњује на овај.
Ја сам за сједање, па ви како ко хоће, може и жели. У сваком случају му се може. Само немојте сметнути с ума да ипак живимо у 21. вијеку.
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
