Кафа. Вјероватно најпопуларнији напитак у савременој људској цивилизацији. Напитак без којег неки људи не би могли замислити свој дан. Без којег они у ствари и нису они. Напитак којем се придаје толико духовног и тјелесног значаја да је то скоро и за неповјеровати. Напитак који толико утиче на психу, расположење и понашање данашњег „урбанијег“ човјека. Напитак који поспјешује дружење и друштвени свијет. Напитак који је постао изговор за скоро све и свашта. Напитак који је најчешћи свједок многих људских тајни и којег се у једном дану толико попије на овом свијету да је некако логично написати које слово о њему. Довољно је истаћи да је индустрија кафе „тешка“ преко 30 милијарди долара па да се схвати колико је она обузела данашњег човјека.
Да се одмах разумијемо, не пише ово неки екстремни кафеџија који не може замислити живот без ње. Један продужени еспресо са млијеком је моја мјера. Ту сам одмах пао на тесту код озбиљних кафеџија који знају и осјећају шта је права кафа. И који имају став да кафа са млијеком није кафа већ неки други напитак. Но, добро. Пио је ја или не пио са вареником или без ње, ништа ме не спречава да јој увијек прилазим са страхом да ли је добра или лоша. Јер, не пије се добра кафа на сваком кораку. Напротив, све су то рјеђи кораци. На већини мјеста она се данас кува тек реда ради и то од стране неког неуког шанкера који је обично на неком пробном раду. Но, нема то везе са њим, власник таквог локала је неко ко је добро требао размислити с чиме ће се бавити у животу. По мени, у сваком локалу све треба да креће од добре кафе…
Није то само питање утрошеног времена, новца или задовољења човјечијег укуса и неке психотјелесне благодети – попити добру кафу. Организација сваке кафе и гледања с неким није баш наивна ствар. Нарочито у већим градовима. То у данашње вријеме треба ускладити, испланирати, одвојити вријеме, сјести и онда када дође тај драгоцјени тренутак првог срка који треба да комплетира цјелокупни „пројекат“, све иде до ђавола, уколико је кафа све само није кафа. А да није, малтене може се назријети већ у оној њеној силазној путањи од ајнцера до стола. Ријетко када тај први поглед на њу превари… Ако је она лоша, водена, никаква и скувана тек реда ради, лом и разочарење су незаобилазни. То и јесте најтрагичнија страна наше драге кафе, што се она зове у свим својим облицима, изгледима и састојцима идентично – кафа. И шта ти год донесе и стави на сто тај весели конобар, нико оспорити не може да то није кафа или нешто од кафе, иако то често зна бити очај од нечега што само мирише на кафу, а не кафа, која треба човјека да окријепи и опусти.
Сигурно су сви љубитељи кафе доживјели тај тренутак. Има људи који је врате и наложе кување друге, надајући се да је шанкер омануо. Обично не добију ништа бољу. Кад се ја нађем у таквој ситуацији, уз жестоку дозу разочарења, мучим се са њом и погледом и додиром. А највише укусом и задвољством које једна кафа треба да ти краткорочно пружи. Та шољица обично остане до пола попијена и касније се по конобару опет врати њеном џелату – шанкеру да је заслужено проспе и затре јој траг. И колико је тај утицај кафе јак, вријеме проведено на том мјесту обично сматрам изгубљеним. И наравно, убудуће га углавном избјегавам.
Пуно је кафа које су данас најављене, а не доживљене. Пуно је оних који чекају ту кафу с неким. Пуно је обећаних, пуно је слаганих, пуно сањаних, а највише је ипак попијених. Свака се она на крају попије, небитно ко и с ким. Некад је најљепша сама са собом. Али, ту је увијек та проклетиња звана телефон да ти је поквари и претвори у неку кафе журку…
Шта се само веза, малих и великих љубави и секса уговорило и десило преко тог свима добро познатог позива на кафу. Ја мислим да не постоји провиднији, а пожељнији изговор за скривене намјере ка супротном полу од тог позива за кафу (заиста не знам да ли се „истополци“ тим поводом зивкају на кафу). То важи како за оне који позивају, тако за оне позване који нису нимало наивни па да не знају шта потенцијално стоји иза те неке „нулте“ кафе. Јесте, све им је до кофеина, и једнима и другима. Нешто никад не чух да се људи толико зову на чај. Даље, она је отишла толико далеко у тој игри с људским душама и мозгом да је, ко зна од када, почела собом и њихове судбине собом прорицати. Више се некад гледа у ту шољу него вјерује својим плановима, заврнутим рукавима и способностима.
Још ово па престајем и бјежим негдје на кафу. У чему још примијећујем њену сумануту страну изопачену од стране човјека. Имам утисак да се свијет данас утркује с понудама, врстама и типовима кафа да човјек умјесто да оде у кафић и наручи кафу, може комотно отићи у библиотеку да нешто прочита, колико му треба времена да у неком озбиљнијем локалу у менију сагледа понуду тих кафа. Ја вјерујем да је и са ђумбиром негдје има. То је лакрдија постала, све на челу са оном најскупљом на свијету из измета мале азијске животиње цимбета Да је знао да ће тако бити, тај мали етиопијски чувар коза Калди оставио би за себе ту изненадну хиперактивност својих, кафом назобаних, коза за себе. Не би је открио цијелом будућем човјечанству.
Овај блог неће моћи разумјети оне површне кафеџије којима је свака кафа – кафа. И који не обраћају пажњу шта су попили тог момента и под тим именом. Ово је текст за оне префињене љубитеље кафе којима добра кафа представља императив. Којима тај тренутак мира значи нешто у животу. И сигуран сам да ће ме разумјети, јер нико није увијек у прилици да пије кафу на свом провјереном мјесту.
Заиста се свашта може сагледати и словом спустити у ту веома чудновату и интересантну ауру која се надвила над тим „зрном кафе“, које је тамо негдје некад никло и заразило људски род.
Дужу, с топлим млијеком, молим. И Боже помози…
—
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.