Вјероватно ће бити оних који ће рећи: „Ено га, опет одозго сере, придикује и критикује. Што се не врати у њу па јој помогне и допринесе нечим.“ И ти исти неће схватити да ја, својим мишљењем, на које свакако имам право као и они, управо унапријед тугујем због нечијег неповратка у њу. Да ли мог, Јанковог, Марковог, Јаниног или Нединог… Тај весели Херцегов човјек тамо негдје у даљини, а све мање у туђини остави зеру мозга да му гаји неку илузију о повратку у свој родни град једног дана. Засади утјешни пелцер који углавном не расте, али који се не суши и не умире. Док и он сам не умре. Залијева га само временом које тихо тече, каквом таквом надом, али и вијестима, стањем и дешавањима у свом родном граду.

Шта раде билећке власти већ десетак година и како залијевају те билећке пелцере по свијету, нико се нормалан у њу вратити неће. Гдје и зашто се враћати у град који вуче такве потезе. Ради то што ради. Доноси такве аутистичне одлуке и не само да не ствара шансу за нечији повратак, него убија и посљедњу наду код оно мало њене млађарије која не размишља о одласку из ње. Но, најмање су битни ти одлепршали пелцери који као да су се утркивали ко ће брже и боље заборавити свој град на све могуће начине. Битно је да су оно наше “ије” или “је” замијенили са “е” или наше “ј” са страно “џ”, наштимали нагласак са оног грубог херцеговачког на неки свој мелахонични локални и да их квалитетно боли гузица за Билећу.

Они су се, свако на свој начин, снашли по бијелом свијету и Билећа не треба да опстане ради њих него због оне омладине која намјерава ту остати и формирати своје породице не напуштајући огњишта. Да би се и за 50 година неко живо дијете звало Билећанин или Билећанка. Они који дијеле све муке са њом, који се буде и лијежу у њој, они су за Билећу најбитнији. Е баш због њих билећка власт треба да поведе рачуна и све своје капацитете треба да усмјери на дјецу и омладину и њихову будућност у свом граду… Међутим, ево годинама уназад као да је неко у њеној власти добио тајни задатак да један град претвори у варош. Варош у варошицу. Варошицу у село. Село у споменик, а дјецу у старце. На шта ће се на крају Билећа и свести – град споменика. То што неће бити пуно људи и дјеце да се диве тим споменицима, то уопште није битно. Битно је да су они ту.

Управо у њој ниче још један. Посвећен солунским добровољцима из Билеће. Нема тог нормалног човјека који ће се противити идеји и намјери да се укаже почаст тим нашим солунским херојима. Многих од нас сада не би било, ни да ово читају, а ни да пишу да су им дједови и прадједови смогли толико храбрости као ти људи тада што су. И наравно да заслужују пажњу сваке врсте која се савремено манифестује кроз споменике. Из малене Билеће је на солунски фронт тада отишло чак 937 добровољаца, а Херцеговина је сразмјерно броју становника дала највећи број добровољаца у редовима српске и црногорске војске. Управо ти добровољци из Херцеговине су исписали једну од најславнијих страница у богатој ратничкој традицији српског народа. И свакако да заслужују споменик. Само је питање избора адекватног временског тренутка и поготово позиције тог споменика у граду.

У Билећи је подизање споменика актуелније него и у једном херцеговачком граду. Сада смо дошли до првог свјетског рата, овај потоњи смо оправдано обиљежили, други свјетски смо, такође, у свим опцијама, мегаломански одрадили, а гдје ћемо стати уназад, то нико жив не зна. Можда и до Косовског боја досегнемо… Јер, може у билећком забавишту да се по Србији скупља новац за оброке нашој дјечици, али за споменике не смије да фали. Не морају ни ватрогасци који горе ево два мјесеца у херцеговачком кршу да примају плате 6 мјесеци, али за споменике мора да се нађе. Може да се дјеци ометеној у развоју ове године уплати тачно 0 (нула) марака из општинског буџета, али споменик је ипак споменик. Као да ти људи у општини заиста немају других приоритета него да се баве споменицима. А, не зна човјек шта би прије наводио од проблема у њој. Билећа је одавно на инфузији чије оне посљедње капи, хватајући се једна за другу, искапају у браунилу која се из њених вена не вади више од 10 година. Вена које су се одавно повукле у саме себе и не назиру се. А, неко се у таквим околостима бави споменицима, трошећи већ потрошену марку које нема.

Идемо даље, овај крајње неповољни и суманути финансијски аспект нечије пасије ка споменицима смо као обрадили. Сада би могли мало о урбанистичком, логичном, естетском, практичном, а слободно могу рећи и психијатријском аспекту коју ријеч прозборити. Позиција тог споменика. Наводно, чух да садашња власт по том питању „само“ поштује вољу и позива се на одлуку из 2018. године оне претходне власти. Исте оне које назива лудацима, пробисвјетима и профитерима. Да ли их то аболира и одваја од оних који су донијели ту несрећну одлуку да се на самом улазу у главну билећку улицу, у дворишту новоформираног вртића посијече велики бор кога су можда управо ти наши солунски добровољци садили. И дјеци испред очију, умјесто хладовине и дјечјих мобилијара поставе ужарени споменици изнад главе. Поред оноликог парка у граду и још других стотину адекватнијих позиција за тај споменик. Преседан без преседана. Лудост какве нема. Одсуство било каквог смисла и разума. Тачно да онај пелцер човјек залије бензином умјесто вјером у повратак и запали га до посљедњег грумена земље.

И шта ћемо сад? „А, Билећа мора бити здрава.” Све са тим умјетницима који је воде. Никад га неће бити здрава с таквим људима на власти. Или у мало „дубљем“ преводу – с таквим народом који зарад неких ситних интереса бира такве људе да креирају њихову будућност. А, какав је интерес да гласаш за некога који је обећао да ће те запослити на посао без плате. Какав је интерес 50 или 100 марака за глас, ако ће неко извршити Харакири над будућности твог дјетета. Да ли је вриједна нечија близина, познанство, родбинска повезаност, кукање и молба за глас, ако ти дијете мора данас по 12 сати “звизданити” у Дубровнику умјесто да тај за кога си гласао ствара неке услове да то дијете ради у свом граду. Билећа је на прошлим изборима пуцала себи, не у ногу него у слијепоочницу. Иако сам оштро критиковао претходну власт која је и најзаслужнија за овакво стање у општини и лично нисам био да људи те странке наставе да јој даље бришу слова из имена. Међутим, појава и спремност вриједног и доказано способног човјека Нена Вукоја, власника, сада европске а можда једног дана и свјетске мљекаре Пађени, нису смјели бити доведени у питање. Тврдим да је то био преломни тренутак и историјски посљедња шанса за какав-такав скорији бољитак нашој Билећи. Он је по сваку цијену, иако, чини ми се, мало залутао у политику па и било коју странку, морао бити изабран ако се Билећи мислило боље него што је било. А боље може бити само уз нечију врједноћу, знање, способност, контакте, привреду, економију… Уз све поштовање садашњег начелника, нажалост, није се то десило, јер су му многи и његови и туђи окренули леђа, неко због страха за своје позиције, неко због љубоморе, неко због интереса, а највише њих због хроничне боли у њиховим гузицама за будућност дјеце у нашем граду…

И знате још нешто. Није ми јасна мождана поставка човјека који је узео моторну тестеру и посјекао онај полувјековни бор. Какав је осјећај имао док је давао гас и њене масне ланце забијао у жиле ријетко преосталог свједока далеке билећке историје. Је ли осјетио мирис његове боли и дрхтаво тло усљед јецаја корјења под његовим ногама? Без обзира на било какве налоге претпостављених. Без плате није могао остати, јер је свакако не прима. Без посла је можда могао, али тако вриједном и храбром не би му било зиме наћи неки други за који ће бар бити плаћен. Није ми ни јасно како се спонтано, ако не организовано није одмах послије тога створило неко језгро младе силе да дође и да спријечи ту тугу коју ћемо сви туговати… Да развију своје шаторе и да заноће коју ноћ ако треба. Да се покуша наћи компромис о другој локацији, а на тој пустити ту раздрагану дјечицу да се играју и својој грајом пожеле добродошлицу свакоме ко улази у центар града. Није ми много тога јасно, а на крају ни сам себи нећу бити јасан, зашто све то мене боли и зашто ја о томе пишем? Немам другог одговора осим – Билећа. Неки ми ђаво ни овамо не да мира да је пустим на миру и оханем од ње. А и она од мене.

Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.

 

Related Posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *