У посљедње вријеме често ме прогања тај неки утисак да сам изгубио таленат за писање. Да више не знам писати као што сам писао. Међутим, ја мислим да се то попут пливања или вожње бициклом не може заборавити. И да је у питању нешто сасвим друго. Прво сам дуго мислио да је то недостатак мира и слободног времена којима, својим бројним наметнутим обавезама и пословима, буквално душу узимам. Душу која све то тако и још квалитетније узвраћа мојој души, миру, времену, а често и расположењу. А, самим тим и писању. Онда сам се присјетио да сам неке од најчитанијих текстова на овом блогу можда и написао или најуморнији или најзаузетији. И вријеме као узрок таквих мисли одмах бацио у воду. Како тако, морао сам доћи до узрока. Упорност која ме од рођења прати и ту се заинатила. Дуго то траје. Осјећам да је нешто, а не знам шта је, већ дуже вријеме. До вечерас…
Није проблем писање него размишљање. Размишљање које је продукт живљења. Овог данашњег. У овом мом случају београдског, са свакодневним можданим скоковима у онај херцеговаки крш и камењар који ме је послао овамо. Све оно што сам понио одоздо, овдје све мање добија на смислу. Све оно што је уткано у мене, овдје постаје неупотребљиво. Све оно што је неко други уткао у мене овдје постаје бескорисно. Да не ланем шта грубље и кажем – чак и штетно. Једино тај подмазани мотор и даље беспрекорно ради и гази овом калдрмом само што човјек више не зна којом би брзином возио и којим би путем ишао. И ко је уопште више за воланом? Јесам ли ја више ја?
Све мање имам храбрости да пишем онако како размишљам. А, не знам јесам ли погрешно почео размишљати? Почињем и у то вјеровати. Све што више тога што видим, сазнам, увиђам и закључујем једноставно немам храбрости, морала и васпитања да пренесем на `артију. Мајка која је, хвала драгом Богу, жива и која из оног камена доље чита свако моје слово по пет пута падне ми на памет кад и псовку неку “опалим” нервозан, а камоли да напишем нешто што излази из моралних скута нашег дома и Херцеговине. И ето, трећина тема које се увелико у нашем друштву дешавају већ оде у неповрат… Моја жена која, уз сталну опаску: „Па мислиће људи да то пишеш из нашег примјера.”, зна да озбиљно занегодује кад нешто осјетљиво напишем на тему породичних и мушко-женских односа. Боље мир у кући него који лајк на блогу више. Још једна трећина актуелних тема – АДИО. Политика несретна којом се не бавим, али од које твој неки ‘љеб индиректно зависи однесе можда и ову потоњу трећину. И шта ми остане? Суво перо, и бијела `артија малтене.
Нема те ћелије друштва која није деваливирала и коју није захватио неки канцер који је из дана у дан једе. Морал. Поштење. Васпитање. Искреност. Карактер. Породица. Љубав. Брак. Дјеца и њихов одгој. Тинејџери. Породични односи. Односи са браћом и сестрама. Родитељима. Комшијама. Па да онда пређем на оне увелико озрачене на којима Гајгеров бројач сваког дана коло игра и не стаје. Политика. Образовање. Култура. Спорт. Умјетност… Можда још једино црква одлијева, мада ни тамо не цвјетају руже одавно. Све је отишло тамо гдје не треба, а иде тамо одакле се никада вратити неће. Богу хвала, изузетака има и увијек ће их бити, да неко не помисли да је тотални мрак пао. Али, то сунце дефинитивно не сија колико је сијало.
Зато себи, а и најближима око себе често кажем: „Све ово, ако већ није тамо, сасвим сигурно иде у три лијепе пичке материне!“ (опрости мајко). И ово неће ништа да ваља. Можда некоме и хоће, али није то оно што ја очекујем и желим да се дешава. И како мислим да треба да се дешава. Све мање мени и мојим генерацијама који смо нешто од нормалног ваљда и прошли и затекли, а све више овој нашој дјеци која се сутра ни на једну књигу из морала, културе и васпитања старију од 20 година неће моћи, ни ослонити, ни поуздати. Додуше, ако их не буде на таблетима и телефонима, остаће свакако непрочитане. Биће срамота пред неким држати књигу у рукама и читати је.
Не, није то оно чиме сам бар ја предодређен својим генетским материјалом, одгојем, поднебљем и постојањем. А тек сам на пола, бар се дигитроном надам (само се ти надај). Требаће још јетре појести и истрпити оно још чудније по све нас што засигурно долази. Но, срећа је да је то једини орган који се обнавља иначе би сви полудили. А, благо оном ко рано не полуди! То ће бити успијех и привилегија. Све се некако пребрзо дешава и одвија. Све ново и лоше се тако лако и брзо усваја, све старо и вриједно још лакше заборавља и запоставља. Људи дају себи за право све и свашта постајући оно што су некада били – животиње спремне на све. А систем је постао толико накарадан да им дозвољава то све.
Дакле, у мени је проблем. Можда је ово и превремена пензија у најави. Да конзервирам уморно перо, не од писања колико од његових тема. Или да почнем објављивати неке написане пјесме. Или да пишем на неком новом блогу под Н.Н. иницијалима. Чини ми се, као да бих се родио поново. Као да бих добио крила и полетио… Ово име и презиме ипак носи са собом неку обавезу културе и достојанства којих у нашем друштву и животима све мање има. У себи га и ја губим. И све више трпим да то недостојанство сачувам само за себе. Кипти из мене.
Опстаћемо ми, не сумњам ја. Али, шта ће опстати од нас, питање је…
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
