Толико проливене крви. Толико мржње и задојености. Толико разбијених глава, поломљених кости и вилица. Толико свађа, препирки, туча и расправа. Толико повријеђених полицајаца, крвавих навијача, осакаћених момака, инвалида и убистава. Толико изгубљених живота. Толико уништених породица. Толико вандализма. Толико уништених клупа, столица, поразбијаних излога. Толико ватре, лома и причињене штете. Толико материјалног, државног трошка око читаве те приче коју плаћа нико други но ми, народ који је децидно против свега тога и који упорно чека своју државу да нешто предузме по том питању и заштити своје грађане…
Свега тога толико, а ради чега? Кад човјек на тренутак одбаци од себе страст, љубав, мржњу, емоције и оним најсуровијим закључком оде до саме суштине тог питања, одговор ће бити – па само због разлике у боји. Пусте разлике између двије боје – црвене и црне. Једни носе црну са бијелом, а ови други ту исту бијелу са црвеном бојом. Зар то није тужно и жалосно прихватити као непобитну чињеницу. И једни и други се баве спортом. И једни и други се такмиче у земљи Србији. И једни и други, баратајући лоптом, забављају народ. Играју фудбал. Апсолутно никакве разлике међу њима нема осим у проклетој боји те мајице коју носе. И проклетог схватања у народу да му је онај који не носи или не навија за његову „боју“ одмах неки његов супарник. Можда не увијек непријатељ, али у најмању руку човјек другачијих схватања и знатно различит од самог себе. Често и човјек за презир и избјегавање. Човјек који ће док је жив имати неки недостатак, јер на обичну мајицу гледа „очима друге боје“.
Извор: www.adriancordero.com
Црвена Звезда или Партизан? Увијек бих прије једно од то двоје изабрао сачувану главу више. Мир и спокој. Спорт и надметање. Љепоту гањања те лопте по зеленим ливадама окруженим високим бедемима. То су основни принципи те фабуле зване фудбал која се у земљи Србији прича и препричава на крвавом језику. Толико је тога споредног умијешано у ту причу око фудбала да га без разлога не називају најважнијом споредном ствари на свијету. У неуређенијим и сиромашнијим земљама попут ове наше, поготово. Политика. Моћ. Утицај. Сила. Новац. Криминал… Но, нека им. Ти ме аспекти заиста не занимају. И зашто би када не занимају ни нашу државу. Занима ме наш народ, а поготово наша дјеца на коју трајно, већ деценијама, дејствује негативни утицај ривалитета између ове двије боје. Тј. ове двије, може се рећи, мржњом задојене животне филозофије које никако не разумијем. И које остављају знатне посљедице на њих и на наше друштво…
Напаљеним клинцима би се то и могло опростити, али зрелим, озбиљним, одговорним и искусним људима не може и не треба. Биће сурово од мене ако кажем да искрено мислим да сви ти људи, дубином своје душе оптерећени клубом за који навијају и који више живе живот свога клуба него ли онај свој, за мене имају један озбиљан скривени недостатак кога ни сами нису свјесни. Ако они дозвољавају толики утицај „једне од милион“ обичних и небитних животних забава, да она дефинише начин и профилише схватање њиховог расуђивања и понашања, онда ту нешто „дебело“ није у реду… Хајде да ту сада и има нешто лијепо и атрактивно погледати од фудбала, као можда некада у вријеме неких златних генерација када је фудбал код нас подразумијевао само лопту. Људи данас иду на утакмицу с већом преокупацијом да ли ће се живи и неповријеђени вратити кући, него ли какав ће фудбал одгледати и хоће ли њихов клуб побиједити. Љубав је то која изгледа нема цијену…
Практикује се чудна и беспотребна навика при одгоју дјеце која се од најмањих ногу више уче да мрзе и не воле ону другу боју него што треба да заволе ону коју им обично неко из породичне околине преферира. Изгледа да мало које дијете може да се роди и подигне без прераног „умног бојења“ једном од те двије боје. Скоро да оне прве научене ријечи „мама и тата“ постају угрожене са неке друге двије… Звезда или Партизан. Та, бар мени, крајње неразумна работа је практично постала незаобилазан чин васпитања сваког дјетета. Мало фали да још само пелене не видимо у једној од те двије боје. Оно све остало већ постоји… Бебе су у комплет навијачкој опреми већ спремне за ону црвено-црну фудбалску кориду на трибинама. А простог сам мишљења да се и све то са дјецом ради, не толико из љубави према оном свом, колико из пркоса, мржње и доказивања према оном другом клубу.
Ја заиста не могу да схватим биће које се декларише као „људско“, а да дозволи себи да му Звезда, Партизан или било који други клуб буду синоними за његов „живот“. А познајем таквих. И могу тек мислити колико их има које не познајем. Ја то не видим као ништа друго до нечији бијег од стварности, бјежање од сопственог живота и свих обавеза и одговорности којих толико у њему има да једва и стану у један. А мени ће овај мој сигурно проћи да ми никада неће постати јасни толика јаз и нетрепељивост око те двије најбитније и најкобније српске боје. Боје општег српског гнева и раздора. Боје крви и (разв)рата око два наша највећа клуба – Звезде и Партизана.
Што се мене лично тиче, нису вриједни ни једне сломљене руке, а камоли једне ископане хумке, а није их се мало ни сломило, ни ископало том лопатом црвене или црне боје. Одавно се то код нас престало сматрати фудбалом… Сад је то нешто сасвим друго. Немам, нити ћу икад више имати иједног црвеног и црног слова за ову крваву српску тему. Нека држава најзад ријеши и пронађе „покоје“ своје у неком новом закону па да сви ми одахнемо, а неко можда и погледа нешто од љепоте коју фудбал заиста зна да крије у себи… Код нас то још увијек ради тако досљедно и себично да смо практично и заборавили како она изгледа!
