E moji Srbi… Ne samo Srbi, sigurno je i kod drugih nacija takva situacija. Posmatrajmo generalno ove „savremene“ odnose među nama i u našem najbližem okruženju. Priča ne valja. Nikako. A tek neće valjati. Ne znam šta je sa nama ljudima? Ne znam šta je s našim očekivanjima, željama, htenjima? Šta to ljudi danas uopšte očekuju jedni od drugih te se tako lako hlade, zamrzavaju i odumiru oni iskreni odnosi među njima… Svako u sebi ima najprecizniji mogući kantar da izvaga onu drugu stranu do zadnjeg miligrama, a o svom tasu, svom ulogu, svom zalaganju i doprinosu da ti odnosi samo opstanu, a kamoli da se unaprede, verovatno niko ne razmišlja. Zaključuje se, zamera i optužuje na „prvu loptu“ bez ikakve tolerancije, provere, prava i pomisli na bilo kakvo moguće opravdanje date situacije i nečijeg postupka. Hajde što se zamera, nego se to toliko dugo pamti da se nikada ne zaboravlja… Hajde što se ne zaboravlja, nego se to toliko dugo pominje i prepričava da se ni ne pruža nikakva šansa zaboravu ili oprostu. A isto se zamera na nekoj običnoj gluposti ili nesporazumu i na nekoj krupnijoj stvari zaista vrednoj izvesne zamerke i reakcije. Sve, sa gotovo istim posledicama i njihovim uzrocima… Ljutnjom, prkosom, inatom, sujetom, zavišću i udaljavanjem jednih od drugih, odumiranjem ili sve češće prekidanjem svih mogućih odnosa. A malo, i sve manje, i sve teže se neko lati one svete verničke preporučene vrline – oprosta!
Drug drugu, kolega kolegi, partner partneru, brat bratu, otac sinu i ovaj njemu, kum kumu, ortak ortaku, majka ćerki i ona obavezno njoj, komšija komšiji, rod rodu, sestra sestri, brat sestri, e kakvi smo kukala nam majka?! To se tako lako i tako brzo danas ljuti i zamera kao da je neka trka za mnogo vrednu nagradu u pitanju. Usporimo malo, braćo i sestre, jer na kraju niko ni sa kim tako moći neće…
Ko god misli da je život lak ili lakši onom drugom, grdno se vara. Svako svoju muku muči. Možda, čak, oni koji su na oko nasmejani od nas i koji na isto to „oko“ imaju više od nas, veću i ozbiljniju muku muče od onih koji žive neki mirniji i skromniji život. Ne sme se na život samo „kantarom“ gledati, niti po tome neko ili nečiji postupak ceniti ili ne ceniti. Nije Bog džaba dao dušu svima nama, pravedno i podjednako, da po njoj merimo kvalitet „čoveka“ u nama i svega onoga šta i kako on čini… Stoga, vagajmo strpljivo duhom koji nas čini i razumom koji nas vodi, a ne kantarom i onim što je na njemu u datom trenutku… Ne zamerajte tako lako, tako brzo i tako isključivo! Možda je taj neko to slučajno uradio, možda se šalio, možda je bio preokupiran svojim problemima, možda ima ozbiljnih porodičnih problema za koje niko ne zna. Možda te nije dobro čuo, možda te u trenutku nije shvatio, možda te nije ozbiljno shvatio, možda je bolestan, možda je pod tabletama, možda ga ostavlja partner… Možda se pita šta će sutra sa krompirom ispeći, a da to ne bude opet krompir, jer mesa već odavno nema. Možda mu je u glavi taj famozni 31-vi i u glavi ne ti i tvoje očekivanje već „slika“ kako mu banka pokreće hipoteku i izbacuje decu na ulicu zbog neizmirenih rata kredita. Možda ga ipak malo ili kratko poznaješ, možda ga nikako ne poznaješ. Možda je imao zaista težak i loš dan, možda je morao tako da postupi, možda mu je to bilo naređeno, sugerisano. Možda je previše mlad, a možda su i godine učinile svoje, a niko ne zna šta će nama naše činiti kada ih budemo toliko imali. Ako je dama, možda su joj bili „oni“ dani ili je možda klimaks „drma“. Možda je bio obmanut, nasamaren, možda je mislila da je za tebe tako bolje, možda stvarno ima bolju viziju od tebe pa će za koji mesec ili godinu tako ili zbog toga zaista tebi bolje biti, možda to nije ni istina, a možda je čak neki najobičniji i najbezazleniji nesporazum bio u pitanju…? Možda je bio pijan, možda je bila nenaspavana, možda je samo u trenutku brzopleto odreagovao pa se sada užasno kaje zbog toga, kao i svi ovi „moždani“ pre njega? I još hiljadu možda…
Ljudi moji, ne moramo tih svih hiljadu, ali ispucajmo za početak bar sva ova nabrojana konkluzivna pitanja pre nego što se brže bolje latite onog prvog i olakog zaključka kojeg obično, bez ikakvog dubljeg i analitičnog razmišljanja, potežemo ka svom (ne)prijatelju – da taj neko nije više „onaj“ čovek, da nije onakav kakav je bio, da se taj neko zaista iskvario, da je taj neko „pukao“, da je zao i nečasnih namera, da ga nije briga za vas, da taj neko nije više za druženja i gledanja, da je taj neko naš krvni neprijatelj i budala! Možemo i ne moramo, ali jedno slobodno trebamo, a to je da shvatimo i prihvatimo da smo nekome i mi sami svakodnevno ta ista potencijalna „budala, neprijatelj ili krvnik“ kojeg niko ne želi da razume, a znamo da smo u pravu i da imamo debelo opravdanje za to i to… Opravdanje koje je nekom s druge strane nesporazuma teško shvatljivo i prihvatljivo… A da bi ovakvih i takvih „budala“ bilo sve manje, a tolerancije, razumevanja, iskrenosti, spremnosti na miran i otvoren razgovor, pažnje, strpljenja, opreza i oprosta sve više – dozovimo se pameti!
Činjenica je da ljudski rod nesumnjivo teži vraćanju na ono što je nekada sigurno bio, ali ni životinje danas ne mogu jedne bez drugih, a kamoli ti i ja bez svih tih olakih „budala i neprijatelja“ oko nas… Isto tako, oni bez tebe ili mene. Možemo mi i birati i stvarati neke nove, ali s takvim navikama, nema šanse da i ti novi ubrzo i olako ne postanu budale i „pukotine“, kakva si ti ili ja u nečijim očima… Zato ih moramo menjati i davati ljudima nove šanse, ujedno očekivajući i nadajući se da će je i nama neko pružiti.
Ne treba nikako zaboraviti koju dragocenu vrednost ima ona misao kada uz neko prijateljstvo i odnos vežeš vremensku odrednicu od toliko i toliko godina ili decenija… I sve one zajedno preživljene situacije i trenutke koje više nikad ni sa kim nećete doživeti. Ova savremena, brza, moderna i često interesna prijateljstva i odnosi možda jesu i možda će biti ona prava, ali u samom startu su sve, samo ne ona dugogodišnja koja smo možda malo pre njih tako olako izgubili… I kojih smo se odrekli. Praštajmo ljudi, pa čak i grešili zbog toga. Praštanje ne boli. Razumimo ljudi, pa čak se i kajali zbog toga. Razuma nikada dosta. Pričajmo otvoreno. Ne jednom i nervozno, nego smireno i više puta ako treba. Razgovor ništa ne košta, osim one dve kafe od po 100 i nešto dinara ili jedne marke ili evra koje ih obično prate… Volite se, ulažite u njih, čuvajte i negujte odnose sa vašim bližnjima. Ljubav i blizina dragih ljudi hrani i bogati našu dušu i čini nas srećnima isto onoliko koliko je bespotrebna sujeta i površnost izjedaju, gladne i osiromašuju… Imajmo to na umu!
Zažmurimo nekada na jedno oko, braćo i sestre drage! Svi mi vidimo i na jedno, a možda nam je Bog i dao to drugo oko, da upravo na njega nekada „zažmurimo“. Zažmurimo, potom oprostimo, ali ne zaboravimo da ne bi nekom nešto u naviku možda prešlo. Oprostimo… Ja već jesam! I hoću, Vaskrs je! I možda upravo sada nekome nešto praštam, ujedno moleći za nečiji oprost prema meni. Ovaj blog me obavezuje i tera na to. Nadam se da će i tebe podstaći, da odmah posle njega, a evo, pri kraju smo, razmisliš, vratiš film unazad i daš novu šansu nekom tvom odnosu koji zaslužuje mnogo više…
Uvaženi,
Za razliku od Vas, ja verujem u boga koji se zove Priroda u saradnji s naukom!
Danas, u 57-oj godini životne škole a nakon pune četiri decenije komparativnog proučavanja četiri monoteističke religije (Judaizam, Budizam, Hrišćanstvo i Islam), zaključujem:
ŠTO SAM DUBLJE U MATERIJI, SVE SAM DALJE OD BOGA!
Neko je davno mudro rekao: „Život je najveće škola“! Ta ista, životna škola, govori da ste „prokleto“ u pravu kada pišete sve ovo o našim, međuljudskim odnosima.
Nije to samo danas slučaj. Tako je to od postanka čovekovog!
Za razliku od biljaka i životinja, jedino mi, ljudi, imamo SVEST! I umesto da tu istu svest koristimo na opšte dobro svih nas, mi se vekovima delimo na nacije i konfesije! Još samo da se nađe neki „pametnjaković“ koji će da smisli podelu po zanimanjima pa da ratuju bravari protiv električara, pravnici protiv ekonomista, paori protiv trgovaca… Bilo bi to potpuno pomračenje iovako pomračenog ljudskog uma!?
Takođe, neumitno se stiče utisak da je u našoj kući Srbiji crkva nikad jača! Kada je ona moćna, pastva je, po pravilu, nikada bliža stanju o kojem Vi pišete…Duhovnom i materijalnom stanju koje nazivam: DNO SEPTIČE JAME!!!
Osvrnimo se unazad kroz istoriju, ne samo našeg naroda, i videćemo, ukoliko nismo subjektivni, da je vekovima tako!
I zato, „OČE NE OPRAŠTAJ NAM JER ZNAMO ŠTA ČINIMO“!
U korist sopstvene štete, na žalost!
Dragi Božo, brate moj u Hristu,
vala, svaka ti je na mestu. I nemam ja tebi, dobri moj, mnogo šta ovde da dodam, jer verujemo u isto: Ne čini drugome ono sto ne želiš sebi. Po meni, ljubav-praštanje-mir, tim redom. Mnogo puta sam imala i materijalne i nematerijalne dokaze da jedino za praštanje dobijem pravu nagradu. Reče i Sveti Nikolaj: Mera za meru. Časti mi, mnogo puta dobih dobro za dobro, ali i loše za loše. Ne biva oprošteno, ako se ne pokajemo i nastavimo svesno da se gordimo ili činimo zlo… Nedavno, kad sam zatražila od svog kuma objašnjenje kako to da ja jednoj osobi stalno praštam, pokorim se i činim dobro, a ona mene nastavlja da povređjuje. Kaže on, to je zato sto to činiš da bi nju promenila, a ne da bi sebe uzdigla u dobru. Još kaže, zbog svog mira treba da oprostiš, ali produžiš dalje. I u Svetom Pismu piše: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, i tu je stavljena tačka. Ne piše … a onda ga pozovi svojoj kući, daj mu svoj krevet i sve svoje stvari i sve što je tvoje, operi mu noge, češkaj ga dok spava…
A nekako mi bi žao Đure koji sa svojih 57 veruje samo u prirodne zakone. Moje verovanje je: Duhovno iznad materijalnog, pa ne razumem… Ipak, jedan od osnovnih u prirodi je Zakon opstanka i logično je, normalno i poželjno je da ga ima kod životinja. Preživeće fizički najjače, sa najjačim zubima i kandžama. Moćno deluju dok zadovoljne i site oblizuju krv sa sebe. I ne kažem, vidim oko sebe i argumente za to u sta Đura veruje, ljude koji se međusobno bore za opstanak: Ne opraštaj-kriv je-neka mu se desi loše, ko mu je kriv. I uspeju oni po mnogim ovozemaljskim zakonima. Imaju i puno para, i položaj u društvu, i dobar posao, i telesnu lepotu, i slične pored sebe da im pomažu i da im se dive. Eto, u pravu je Đura, imaju svest da ih razlikuje od ostalog u prirodi. No, ne bih ja rekla da nas samo svest razlikuje od biljaka i životinja. E to je onaj deo u koji Đura ne veruje i pored silnih izučavanja, pa ne bih dalje. Ne bismo se razumeli i dokazivali bismo da smo suprostavljeni, ali apsolutnop u pravu. Ne dao Bog, eto gordosti, majke evih sagrešenja. Tek samo ponizna sugestija Đuri, da prouči i mnoge naučnike, koji zastupaju Teoriju o Tvorcu. Oni iznose brojne naučne dokaze o tome da je svet nastao od Tvorca po preciznom planu, a ne ni iz čega. Ja sam izučavala teoriju o evoluciji, čak kao obavezu, pa eto, uvek treba saslušati obe strane.
Još u odbranu Pravoslavne crkve kada je Đura prozvao jedino odgovornom sa sveopšte padanje (moram, jer sam se odlazeći na Liturgiju i u manastire uverila u velika čuda), ona je sistem sačinjen od duhovnika, zgrada, ali i običnih službenika koji u tom sistemu zarađuju svoje parče hleba. Ne treba sve to u isti koš. A volela bih da postoji bilo koji drugi ovozemaljski sistem koji bi nas naterao u veće dobro. Teško… Piše u Svetom pismu: Ne sudi da ti se ne bi sudilo. Patrijarh Pavle dade i savet, možete rasuđivati, ali ne sudite.
A Đuri bih sugerisala da reč Bog piše velikim početnim slovom. Ne zato što ga želim naterati da veruje u ono u šta verujemo Boža i ja, već zato što je tako po nauci ispravno, po pravopisu. Nikako ne zameram, niti bih volela da se Đura, ne daj Bože loše oseća zato sto ga ispravljam. Nikako! E to je blagodat verovanja bez proučavanja i dokaza. Osećam ljubav prema Đuri, zbog toga sto dišemo isti mironosni vazduh, greje nas isto toplo sunce, hrani nas ista prebogata zemlja i poklonjeno nam je vode u nepreglednom prostranstvu. I zajedno bismo mogli živeti od Ljubavi u Miru, radujuci se svakom čudu Prirode. A u borbi za opstanak i svemu što ona nosi, a što smo mi ljudi naopako smislili… Uh, bojim se, niti dan…
I lepo molim Đuru, neka ne naziva ono u šta Boža i ja verujemo septičkom jamom. Eto, samo to od nas nek usvoji, da ne mrzi i ne sudi. Možemo da verujemo u drugačije zakone i drugačije da mislimo, ali mi ne vređamo one što veruju da su im preci majmuni i volimo one što nas povrede i još molimo Boga da im oprosti. Ne sudimo ni onima koji kobajagi Veruju, a čine naopako. I ne delimo se na njih i nas, ne dao Bog. Znamo da nismo ni najbolji ni pametniji i koliko često pogrešimo mislima i delom. A ipak sve to zato što volimo sebe isto kao i bližnjeg svoga. Želimo sebi smirenje bez mržnje, zlobe i zavisti. Želimo sebi da nam dobro bude. Da oprostimo da bi nama dobro bilo. LJUBAV-PRAŠTANJE-MIR. Tim redom.
Za gospodina Đura:
Poštovani Đuro,
Shodno „otetom“ vremenu kojim sve više oskudjevam, nađoh shodno da „pružim“ koju riječ na Vaš komentar. Iako se s njim u suštini ne slažem, poštujem ja Vaš zaključak koji ste iznijeli u komentaru i koji je sigurno plod Vašeg iskustva i Vaše bogate životne škole. Sigurno je da imate lične razloge i opravdanja za takav stav. Možda je i Vaše mišljenje neki putokaz ili potvrda uvjerenja za nekoga, kao što su to za nekog drugog pojedine moje riječi iz bloga… Bogatstvo ovog svijeta i naših života se ogleda upravo u različitostima koje u sebi nosimo i koje nas okružuju. Svako ima pravo na svoje mišljenje, vođenje i organizaciju života po ličnim uvjerenjima. Jedino što baš ne opravdavam jeste, grubim načinom, poricanje i satiranje drugačijih mišljenja, uvjerenja i stavova. Ostavimo mi svima ponaosob njihov lični izbor, jer svako ima neke svoje razloge. Naročito, ako taj izbor ničim ne utiče na naš, osim što se razlikuju. Što nikako ne znači da se, i pored tih razlika, ljudi ne druže, ne sarađuju i ne vole. Jer kako god okrenemo, ljudi bez ljudi ne mogu i neće moći bez obzira na sve razlike među njima… Zarad mira i što veće harmonije među nama, tolerancija postaje jedna od najpoželjnijih ljudskih karakteristika i osobina. Imamo je svi u sebi, samo joj dopustimo da izlazi iz nas u što većoj mjeri…
Srdačan pozdrav,
B.Vukoje
Za gospođu Milicu Kostić-Stanković:
Draga Milice,
Teško ja bilo šta mogu da napišem i da se nadovežem na tvoj, misaono duboki i snagom vjere – jaki komentar, koji je poput vulkanske lave tvojom čistom hrišćanskom dušom poguran na ovu površinu. Dušom koja misli drugačije od gospodina Đura ili Pera i Janka, ali koja ih ujedno poštuje, cijeni i uvažava. Dušom koja prašta i dušom, koja bez obzira na očigledne različitosti, opet voli, ali i dušom koja ima pravo i na ljutnju i na zamjerku. U tvom komentaru su iznijeti neki osnovni postulati Hristove vjere i i vjerovanja, na radost svih onih koji razmišljaju na taj način. Što nikako ne znači da to treba da predstavlja neku tugu onih kojih razmišljaju drugačije. Napisao sam jedan blog na temu „vjere i vjerovanja“ (http://www.vukoje.rs/ako-vera-ipak-bude-imala-smisla/), bez neke uporne i nerealne namjere da utičem na one koje misle drugačije od tebe i mene… Imam pravo ukazati, ali nemam pravo goniti. Imam pravo misliti, ali nemam ubjeđivati. Kao i svi oni koji misle i djelaju drugačije od mene… Ali, i jedne i druge treba da vežu neke vrle i nadasve korisne ljudske vrline poput tolerancije i oprosta. Nazivao ih neko hrišćanskim ili ne. Svrstavao ih tamo ili negdje drugo, to su ljudske osobine, a mi jesmo ljudi i „Budimo ljudi…“, kao što je to rekao naš duhovni vođa i „otac svih otaca“, neponovljivi Patrijarh Pavle.
Draga Milice, oprosti što te ne persirah, ali isuviše te dobro poznajem da bih „glumio“ persiranje i da ne bih rekao da se ponosim što te poznajem i što jesi takva kakva jesi. Oni koji te iole poznaju, znaće o čemu pričam… Oni koji te ne poznaju, nadam se da „te imaju ili da ćete naći“ u dušama svojih iskrenih prijatelja…
Puno te pozdravljam, ostaj u Hristu, a znam da hoćeš jer se na tom putu i ovom svijetu jedino snalaziš, hvala Bogu. I hvala tebi.
B. Vukoje