E moji Srbi… Ne samo Srbi, sigurno je i kod drugih nacija takva situacija. Posmatrajmo generalno ove „savremene“ odnose među nama i u našem najbližem okruženju. Priča ne valja. Nikako. A tek neće valjati. Ne znam šta je sa nama ljudima? Ne znam šta je s našim očekivanjima, željama, htenjima? Šta to ljudi danas uopšte očekuju jedni od drugih te se tako lako hlade, zamrzavaju i odumiru oni iskreni odnosi među njima… Svako u sebi ima najprecizniji mogući kantar da izvaga onu drugu stranu do zadnjeg miligrama, a o svom tasu, svom ulogu, svom zalaganju i doprinosu da ti odnosi samo opstanu, a kamoli da se unaprede, verovatno niko ne razmišlja. Zaključuje se, zamera i optužuje na „prvu loptu“ bez ikakve tolerancije, provere, prava i pomisli na bilo kakvo moguće opravdanje date situacije i nečijeg postupka. Hajde što se zamera, nego se to toliko dugo pamti da se nikada ne zaboravlja… Hajde što se ne zaboravlja, nego se to toliko dugo pominje i prepričava da se ni ne pruža nikakva šansa zaboravu ili oprostu. A isto se zamera na nekoj običnoj gluposti ili nesporazumu i na nekoj krupnijoj stvari zaista vrednoj izvesne zamerke i reakcije. Sve, sa gotovo istim posledicama i njihovim uzrocima… Ljutnjom, prkosom, inatom, sujetom, zavišću i udaljavanjem jednih od drugih, odumiranjem ili sve češće prekidanjem svih mogućih odnosa. A malo, i sve manje, i sve teže se neko lati one svete verničke preporučene vrline – oprosta!

Svitak-oprostaj-greha

Drug drugu, kolega kolegi, partner partneru, brat bratu, otac sinu i ovaj njemu, kum kumu, ortak ortaku, majka ćerki i ona obavezno njoj, komšija komšiji, rod rodu, sestra sestri, brat sestri, e kakvi smo kukala nam majka?! To se tako lako i tako brzo danas ljuti i zamera kao da je neka trka za mnogo vrednu nagradu u pitanju. Usporimo malo, braćo i sestre, jer na kraju niko ni sa kim tako moći neće…

Ko god misli da je život lak ili lakši onom drugom, grdno se vara. Svako svoju muku muči. Možda, čak, oni koji su na oko nasmejani od nas i koji na isto to „oko“ imaju više od nas, veću i ozbiljniju muku muče od onih koji žive neki mirniji i skromniji život. Ne sme se na život samo „kantarom“ gledati, niti po tome neko ili nečiji postupak ceniti ili ne ceniti. Nije Bog džaba dao dušu svima nama, pravedno i podjednako, da po njoj merimo kvalitet „čoveka“ u nama i svega onoga šta i kako on čini… Stoga, vagajmo strpljivo duhom koji nas čini i razumom koji nas vodi, a ne kantarom i onim što je na njemu u datom trenutku… Ne zamerajte tako lako, tako brzo i tako isključivo! Možda je taj neko to slučajno uradio, možda se šalio, možda je bio preokupiran svojim problemima, možda ima ozbiljnih porodičnih problema za koje niko ne zna. Možda te nije dobro čuo, možda te u trenutku nije shvatio, možda te nije ozbiljno shvatio, možda je bolestan, možda je pod tabletama, možda ga ostavlja partner… Možda se pita šta će sutra sa krompirom ispeći, a da to ne bude opet krompir, jer mesa već odavno nema. Možda mu je u glavi taj famozni 31-vi i u glavi ne ti i tvoje očekivanje već „slika“ kako mu banka pokreće hipoteku i izbacuje decu na ulicu zbog neizmirenih rata kredita. Možda ga ipak malo ili kratko poznaješ, možda ga nikako ne poznaješ. Možda je imao zaista težak i loš dan, možda je morao tako da postupi, možda mu je to bilo naređeno, sugerisano. Možda je previše mlad, a možda su i godine učinile svoje, a niko ne zna šta će nama naše činiti kada ih budemo toliko imali. Ako je dama, možda su joj bili „oni“ dani ili je možda klimaks „drma“. Možda je bio obmanut, nasamaren, možda je mislila da je za tebe tako bolje, možda stvarno ima bolju viziju od tebe pa će za koji mesec ili godinu tako ili zbog toga zaista tebi bolje biti, možda to nije ni istina, a možda je čak neki najobičniji i najbezazleniji nesporazum bio u pitanju…? Možda je bio pijan, možda je bila nenaspavana, možda je samo u trenutku brzopleto odreagovao pa se sada užasno kaje zbog toga, kao i svi ovi „moždani“ pre njega? I još hiljadu možda…

Ljudi moji, ne moramo tih svih hiljadu, ali ispucajmo za početak bar sva ova nabrojana konkluzivna pitanja pre nego što se brže bolje latite onog prvog i olakog zaključka kojeg obično, bez ikakvog dubljeg i analitičnog razmišljanja, potežemo ka svom (ne)prijatelju – da taj neko nije više „onaj“ čovek, da nije onakav kakav je bio, da se taj neko zaista iskvario, da je taj neko „pukao“, da je zao i nečasnih namera, da ga nije briga za vas, da taj neko nije više za druženja i gledanja, da je taj neko naš krvni neprijatelj i budala! Možemo i ne moramo, ali jedno slobodno trebamo, a to je da shvatimo i prihvatimo da smo nekome i mi sami svakodnevno ta ista potencijalna „budala, neprijatelj ili krvnik“ kojeg niko ne želi da razume, a znamo da smo u pravu i da imamo debelo opravdanje za to i to… Opravdanje koje je nekom s druge strane nesporazuma  teško shvatljivo i prihvatljivo… A da bi ovakvih i takvih „budala“ bilo sve manje, a tolerancije, razumevanja, iskrenosti, spremnosti na miran i otvoren razgovor, pažnje, strpljenja, opreza i oprosta sve više – dozovimo se pameti!

Činjenica je da ljudski rod nesumnjivo teži vraćanju na ono što je nekada sigurno bio, ali ni životinje danas ne mogu jedne bez drugih, a kamoli ti i ja bez svih tih olakih „budala i neprijatelja“ oko nas… Isto tako, oni bez tebe ili mene. Možemo mi i birati i stvarati neke nove, ali s takvim navikama, nema šanse da i ti novi ubrzo i olako ne postanu budale i „pukotine“, kakva si ti ili ja u nečijim očima… Zato ih moramo menjati i davati ljudima nove šanse, ujedno očekivajući i nadajući se da će je i nama neko pružiti.

oprost

Ne treba nikako zaboraviti koju dragocenu vrednost ima ona misao kada uz neko prijateljstvo i odnos vežeš vremensku odrednicu od toliko i toliko godina ili decenija… I sve one zajedno preživljene situacije i trenutke koje više nikad ni sa kim nećete doživeti. Ova savremena, brza, moderna i često interesna prijateljstva i odnosi možda jesu i možda će biti ona prava, ali u samom startu su sve, samo ne ona dugogodišnja koja smo možda malo pre njih tako olako izgubili… I kojih smo se odrekli. Praštajmo ljudi, pa čak i grešili zbog toga. Praštanje ne boli. Razumimo ljudi, pa čak se i kajali zbog toga. Razuma nikada dosta. Pričajmo otvoreno. Ne jednom i nervozno, nego smireno i više puta ako treba. Razgovor ništa ne košta, osim one dve kafe od po 100 i nešto dinara ili jedne marke ili evra koje ih obično prate… Volite se, ulažite u njih, čuvajte i negujte odnose sa vašim bližnjima. Ljubav i blizina dragih ljudi hrani i bogati našu dušu i čini nas srećnima isto onoliko koliko je bespotrebna sujeta i površnost izjedaju, gladne i osiromašuju… Imajmo to na umu!

Zazmurite na jedno oko

Zažmurimo nekada na jedno oko, braćo i sestre drage! Svi mi vidimo i na jedno, a možda nam je Bog i dao to drugo oko, da upravo na njega nekada „zažmurimo“. Zažmurimo, potom oprostimo, ali ne zaboravimo da ne bi nekom nešto u naviku možda prešlo. Oprostimo… Ja već jesam! I hoću, Vaskrs je! I možda upravo sada nekome nešto praštam, ujedno moleći za nečiji oprost prema meni. Ovaj blog me obavezuje i tera na to. Nadam se da će i tebe podstaći, da odmah posle njega, a evo, pri kraju smo, razmisliš, vratiš film unazad i daš novu šansu nekom tvom odnosu koji zaslužuje mnogo više…