AKO VERA IPAK BUDE IMALA SMISLA?

Ufff, evo bloga sa mnogo ozbiljnom temom! Bežite od njega. Zar ne vidite da vas plaši već prvom svojom rečenicom?! Što mu manje bude čitalaca to će meni biti nekako lakše. Kad je ovakva tema u pitanju, osporavanje i ljutnja su neizbežni. Ni po dužini nije nikako ni po blogerskim tehničkim principima i pravilima. A kakav bi drugo bio kad je u pitanju jedna vrlo osetljiva tema, laka za zameranje i osporavanje, i za jednu i za drugu stranu. Tema i večita dilema koja nas proganja kroz čitav život. Sve do onog momenta kada ga istinski napustimo i verovatno saznamo pravu istinu. Ili „šeš ili beš“ – oni koji su nekada imali priliku da igraju domine sa đedovima i babama, znaju šta to znači. Ovo „đed“ nije greška, sve mogu ali tu reč ne umem da prebacim na ekavicu. Ne ide mi! Božu i Žarku, mojim čestitim i voljenim đedovima ni ovo „đ“ nije bilo dovoljno tvrdo kakvi su to „đedovi“ bili!

Slave prolaze, neke idu i dolaze. Božić evo prolazi, a srpska Nova godina nam dolazi. Crkve pune, sveće gore, molitve i dalje traju… Smisao ili besmisao? Kako god okrenemo, odgovor će u sebi sigurno sadržati reč „smisao“.

Do tog pomenutog trenutka „napuštanja života“, samo je na nama šta ćemo biti, vernik ili nevernik. Ili čak nešto između to dvoje?! Ili, što je takođe često moguće, jedno vreme ovo, jedno ono, a nekad nešto između, i ovo i ono. Niko nikom tu ne može dati odgovarajući savet, niti ovaj tekst treba savetodavno shvatiti! Ne treba ljude goniti ni ubeđivati ni na jedno ni na drugo, sami će osetiti potrebu i razlog, i za i protiv. Kada crkva nije vekovima ubedila sve ljude da postanu vernici, neće onda niko drugi, nikad! Kada sav nevernički i obično bogatiji i moćniji lobi sve ovo vreme, počev od njihovih prvih pripravničkih koraka – raspeća Isusa Hrista, nije uspeo odagnati ljude od vere i ubiti Boga u njima, neće niko nikad! Dok nas ima, biće i jednih i drugih, svako sa svojim razlozima ili prosto – njihovim slabostima da prelome, na ovu ili onu stranu…

Poštujući i stvarno ne osuđujući one druge, lično više volim i težiću da uvek bude više vernika među nama ili onih koji koliko-toliko žive po tim verničkim, moralnim, finim i tihim vrlinama, principima i preporukama. Ovaj tekst je samo jedan praktičan pogled na to pitanje i moj odgovor – ZATO, ako neko upita „ZAŠTO?“… Ne znam da li ću uspeti?!

Ima li ga ili nema, gde je i u vidu čega je ako ga ima, zašto ovoliko nesreće, nepravde, jada i katastrofe ako ga ima? S druge strane, kako loše može biti, i ovo je dobro, ovo je samo upozorenje za mnogo veće jade i nedaće, on nas čuva, upozorava, tera da budemo pažljiviji, pošteniji, bolji, zdraviji… Na osnovu mog prosečnog shvatanja principa na kojima se vera u Boga zasniva, izvodim jasan i hrabar zaključak. Zaključak koji se tiče i odnosi samo na nas obične ljude, tj. onu većinu koja ne ide ni u jednu ni u drugu krajnost poput onih koji u monaškoj odori i manastirskim kelijama provode čitav svoj život ili onih drugih koji isto to provode samo u zatvorskim ćelijama, a zarad višestrukih ubistava i silovanja. Sa životnog aspekta običnog, prosečnog čoveka, ti, i jedni i drugi, gube definitivno mnogo od života.

Zaključak kaže – u veri i verovanju za organizaciju jednog zdravog, realnog, prosečnog života ne vidim apsolutno ništa loše! Kada bi negde pred kraj svog života čovek morao da podvuče crtu, sabere i oduzme sve sa aspekta vere i nevere, šta je izgubio a šta dobio, to bi praktično izgledalo ovako… Ako čovek veruje čitav svoj život, on osim izgubljenog vremena utrošenog na molitve, svakodnevno kršćenje, odlaske u crkvu, manastire, hodočašća, slaveći crkvene praznike i slave, ne može ništa više izgubiti osim fizičkog vremena koje je prošlo u tim činovima. Da vidimo, po jednom kršćenju 3 sekunde, molitvi 3 minuta, po slavi 3 dana, po hodočašću 3 sedmice… Pa neka množi svako za sebe. Ne vidim i ne znam šta bi to čovek još mogao izgubiti ako veruje u nešto čitav život, a kasnije se ispostavi da je verovao uzalud. Nikave direktne štete, posledice ili kazne neće imati, osim tog utrošenog vremena. Možda samo još i taj duhovni gubitak, odnosno razočarenje da je ipak bio u ogromnoj životnoj zabludi. Ali tada kada sazna da je bio u zabludi, verovatno neće imati mogućnosti i ovozemaljskog načina da se nervira i ljuti na sebe.

S obzirom da vera propagira skromniji život, kakav pravi vernici obično i žive, materijalni aspekt i novac potrošen na ostvarenje nabrojanih verničkih činova je nebitan. Živeti se svakako mora, materijalni trošak je neminovan, verovao neko ili ne verovao. Dakle, tog gubitka ni uštede nemaju ni jedni ni drugi. Opet, i to vreme što se “izgubilo”, po meni nije izgubljeno. Vremena u jednom danu, mesecu ili godini ima na pretek, njega i nevernik gubi svakodnevno na neke druge stvari, njemu interesantne i poželjne, a koje nisu uvek smislene i za život korisne… Ono što je meni najbitnije u svemu – vera propagira i teži vođenju života zdravim umom i duhom u zdravom telu po nekim strogo moralnim i na kraju, poželjnim ljudskim principima. Principima na kojima su, između ostalih, zasnovani i uređeni današnji pravni sistemi mnogih civilizovanih država. Pa normalan čovek će se svojim namerama složiti sa bar 6-7 od 10 Božjih zapovesti, verovao ili neverovao u Boga? Zašto? Znači li to da u svima nama čuče bar dve trećine verničke? Znači li to da smo možda ipak neki vernici, iako mislimo da nismo? Hajde da obnovimo te zapovesti s aspekta nevernika:

1. Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih Bogova osim mene.
– Bez ikakve koristi i obaveze po nevernike. Oni će reći – „čista glupost“.

2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
– Nije obaveza, ali je poželjan savet za svakog normalnog čoveka. Topla preporuka i sa moje strane. A ko to danas idol da nam bude? Da neće ovi kukavci što se ne skidaju sa TV-a i kukavice sa „miKrofonom“ u ruci? Uf, omače mi se „Caps Lock“- oprostite. Hajde sve da ga i nađemo, zvali ga idolom ili našim ponosom, kao što sam ga ja našao u liku i delu Novaka Đokovića ili mog zemljaka iz susednog sela – Profesora iliti Emira Kusturice, nećemo mu sigurno klanjati ni služiti. Dakle, svakako jedna zdrava i korisna preporuka za nevernike. 1/2

3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega.
– Bez ikakve koristi i značaja po nevernike. „Još jedna glupost“, reći će opet.

4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu.
– Radite li nevernici? Da li ste možda umorni od naporne sedmice i svih obaveza koje su pred vama, obaveza oko dece, stana, kuće… Verovali ili ne, neka zdrava logika korisna pre svega po naše zdravlje nalaže da se napravi predah bar u tom jednom danu, pred početak još jedne naporne sedmice. Dakle, svakako zdrava i korisna preporuka i za nevernike. 2/4

5. Poštuj oca svojega i majku svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
– A koga ćeš drugo moći ako nećeš prvo njih. Oni su naša svetinja, šta god ta reč nevernicima značila. Dali su ti tvoj život, a dali bi ti i njihov ako ga još uvek imaju i ako ti ne daj Bože zatreba. Naravno da ih treba poštovati i paziti! A da će ti biti od toga dobro i da ćeš duže živeti to niko neverniku ne može da garantuje. Dakle, jedna savim normalna moralna i zdrava preporuka. 3/5

6. Ne ubij.
– Suvišno je trošiti reči na „normalnost“ ove preporuke. 4/6

7. Ne čini preljube.
– U ovome nevernik, s aspekta vere neće videti ništa loše. Ali zašto bi vodili dvostruke živote? Zašto bi povređivali nekoga s kim jesmo i zašto bi povređivali nekoga s kim „ta“ ili „taj“ jeste? 5/7

8. Ne kradi.
– Zašto bi krali? Pa zato što to nije ni moralno, ni normalno, ni korektno a ni dozvoljeno. Uostalom, možeš završiti u zatvoru i sa svim onim što on nosi. Voliš li ti da neko od tebe nešto krade? Kako si se osećao kad ti je neko nešto ukrao? Budi frajer pa sam pošteno stvori i zaradi to što si namerio ukrasti? Dakle, svakako zdrava i normalna preporuka i za nevernike. 6/8

9. Ne svedoči lažno na bližnjega svojega.
– Nije korektno ni moralno lažno svedočiti ni na koga, a kamoli na nekog svog. Ta pojava ukazuje na postojanje nekog grdnog problema u sebi samom. Svaki pošten nevernik neće težiti ka ovome i živeće i živi po principu ove fine preporuke. 7/9

10. Ne poželi ništa što je tuđe.
– Ne može niko reći da je nezdravo i nekorisno poželjeti šta god mu um trenutno poželi. Zato neverniče, samo udri po željama…

Crno na belo, sa bar 7 zapovesti će se složiti svaki normalan čovek, zvale se one Božje ili Janka Simovog, a svakako da su korisne, zdrave, logične i poželjne! Naravno ovo ne znači da se i svi vernici strogo pridržavaju njih i preporuka koje one sobom nose.

No dobro, ostavimo zapovesti za trenutak po strani. Da vidimo ima li јоš šta praktično i za život korisno u tom propagiranju verničkom:

Post, sredstvo koje svakom doslednom verniku pomaže u izgradnji spasenja kroz očišćenje tela i duha, je, dokazalo se, itekako zdrav i koristan i po ljudsko telo neverničko. Preporučuje se svima danas, verovali ili ne u Boga.

Sve češće, danas preko neophodan, onaj unutrašnji mir i spokoj koji vernici mnogo lakše pronalaze u sebi, poželjan je i nevernicima i njihovim teškoćama u sve bržem životu.

Slaveći verske praznike i svoje slave, kud ćeš poželjnijeg povoda za gledanje i okupljanje sa svojim najbližima ta 2 ili 3 puta godišnje. Pa zar nije praktično i korisno kad ti se odrasla i rasuta deca okupe sa svojim porodicama na ognjištu, nevezano kojim povodom i zvao li se on krsna slava ili Božić. Uz nezobilazne najbliže prijatelje, rodbinu i i kumove.

Odlazak u crkvu? Nema danas mnogo tako lepih i tihih mesta na koje možeš brzo, lako (na svakom su koraku) i besplatno da odeš i da nađeš koji minut svog mira, preko potrebnog i verniku i neverniku.

Molitva? Pa zar to nije jednostavan, brz, besplatan i što je najvažnije bezbolan način da zamrzneš na trenutak onu usamljenost koju povremeno osećaš u sebi, i u miru s poverenjem podeliš s nekim svoju tugu, želje i radosti…

Biti kršten ili ne? Krstiti decu ili ne? To košta maksimalno jednog odvojenog dana i nešto malo novca, koji ćeš svakako narednih dana ostaviti negde u kafani. Vernik dobro zna šta znači sveta tajna krštenja, a nevernik bi mogao da se bar na papiru upozna s eventualnim posledicama “nekrsta”, na ovom i na onom svetu (ako postoji).

Ja se samo praktično pitam zar nije ogromna šteta ne razmisliti, ne pokušati približiti svoje stavove verovanju, ne ostaviti bar jedan promil mogućnosti odsustva tom neverničkom stavu i na kraju krajeva, ne dati šmekersku šansu veri i ne odvojiti taj jedan dan i nešto novca i krstiti sebe i sutra svoju decu. Ili, s druge strane, ostaviti đavolu šansu da te možda “sutra” danima urniše u paklu. Nemerljiv je to dobitak, a mali gubitak, ako vera ipak bude imala smisla. A bude li, ja lično ne bih poželio taj čistilišni momenat i tu kožu nevernika kad mu neko sa visine bude “`brusio” – ne bi od toga ništa bilo da si sebi priuštio one “verničke gubitke”… A da ne kažem da ćeš tim činom krštenja nekome bliskom i dragom ukazati tu stvarno veliku čast pozvavši ga za svog kuma ili kuma svoje dece. Produbićeš trajno svoje prijateljstvo i sećanje na njega. Razmisli o prvom koraku, stepeniku…

Niko ništa mnogo ne gubi na ovome svetu, a koliko se i šta samo dobija (znaju to vernici) od ovozemaljske vere na onom tamo svetu, ako vera ipak bude imala smisla. Gubici koje smo naveli su toliko minorni i smešni. Ako se u stvarnosti zaista dešava ta „filmska“ situacija da se na onom svetu pakuju koferi i čeka se odluka Božja za kartu za raj ili pakao… Pa „ko je kako živeo“ zna otprilike gde će, sumnjam da bi bilo nevernika, koji bi pred vratima pakla, još onako grafički sablasno predstavljenog na raznim ilustracijama, rekao: „E, neka sam tako živeo, opet bih da mogu, idem srećan u pakao, tamo mi se više sviđa“. I kad onim zadnjim čistilišnim pogledom, prolazivši kroz vrata pakla, isprati sve one nasmejane na drugoj strani koje ulaze u raj… Svi mi to dobro znamo, u tako blaženo i rajski grafički predstavljenom da čovek poželili odmah da ode na odmor tamo. U svakom slučaju, postojeći bar na papiru, bolje i lepše mesto od pakla!

Dakle, ako mogu i ako smem, svima bih preporučio vođenje i organizaciju života po većinskim principima vere i verovanja. Ne ulazim u istovremeni obim, jačinu i dubinu verovanja, to je prepušteno svima da biraju. Hoću da kažem, da vera i revnost upražnjavanja većine verničkih vrlina nije na odmet. Nije ni na štetu, nije na zlo već je veoma veoma korisna, zdrava, moralna i poštena. Ništa se sa njom skoro ne gubi, a mnogo dobija i na ovozemaljskom životu, a kamoli na nekom drugom, ako vera ipak bude imala smisla i ako taj drugi postoji?! Kao što ne postoji kraj na ovu večitu temu i dilemu, niti to ovaj tekst jeste i može da bude. Oprostite mi i nevernici i vernici. To je takođe još jedna od mnogih, korisnih, zdravih i poželjnih verničkih vrlina za koju svi mi moramo naći mnogo više prostora u nama od onoga koji joj trenutno pridajemo…