Na nedavnoj novogodišnjoj proslavi naše kompanije, u završnoj fazi dolaska gostiju, direktor i ja razgovaramo kako još nema nekih ljudi, a znamo da će doći. Pominje se i ime kolege Jovana, koji radi u pravnoj službi matičnog preduzeća Energoprojekta, inače jedne veoma kvalitetne mlade i meni drage osobe. Direktor mi tom prilikom daje informaciju da je ovih dana Jovan bio „na odbrani doktorata“ i da je bio u velikoj gužvi. Bio sam iznenađen jer apsolutno ništa nisam znao o Jovanovom doktoratu, iako sam nekako uvek na izvoru EP informacija, naročito tog tipa. U prvi mah sam pomislio da je bio na nečijoj odbrani doktorata, a potom mi je misao odletela na sledeće pitanje: „Zar i ti, brate Jovo?“, misleći da je i Jovan poklekao opštem nagonu privatnih intelektualaca da svoj potencijal dokažu kroz šprintersku titulu privatnog doktora nauka. Bi mi baš žao, cenio sam ga mnogo više od te mogućnosti. Nisam imao mnogo vremena za žaljenje usled još pokoje preostale obaveze oko proslave, a i sam Jovan mi nije dao puno da žalim. Pojavio se niotkuda, onako, onim njegovim šmekerskim hodom i sa ležernim sakoom, nasmejan kao uvek. Direktor i ja ga dočekujemo srdačno, kako to on i zaslužuje. Edukativni đavo u meni, mučen 10-tak godina državnim učenjem i „zlostavljanjem“ na osnovnim i magistarskim studijima mi ne da mira i goni me da potvrdim svoje slutnje:

„Je li, Jovo, ima li to šta da čestitamo, čuh da si doktorirao?“

„Jesam, jesam“, skroman Jovo kao i uvek.

U glavi sam već nekako čuo odgovor na moje sledeće pitanje i maltene digao ruke od doktora, planirajući u mislima moj sledeći slavljenički korak jedne, pokazalo se, zaista uspešne poslovne godine. Odgovor tipa: Kukunion, Megadulum, Metropolitanka, Trendschool, Alfa, Beta, Gama, Astra, Volvo, ko zna kako se više i zovu… A to moje pitanje je bilo: „Gde, na kom fakultetu si doktorirao Jovo?“.

„Na Pravnom“, kratko, tiho i jasno, dobih odgovor. Hm, bio sam u pravu. Htedoh odustati, ali se u trenutku setih one moje „rupe“ iliti udubljenja u „novoj“ kožnoj garnituri u stanu, koju sam svojim gluteusima napravio višegodišnjim trudom (čitanjem i pisanjem) mog magistarskog rada… Morao sam:

„A na kom Pravnom, Jovo?“, ćelavi đavo u meni ne odustaje. Hoću od njega da čujem konkretnu „unionsku“ potvrdu i da se razočaran odgovorom posvetim ugodnoj slavljeničkoj atmosferi i „prijatelju“ Kovačeviću, koji se nije odvajao od mene tu veče.

„Državnom, Božo!“, ispali Jovo k`o iz topa!

„TO, BRATE JOVO!“ – kao iz haubice vrisnuo sam iznenada iz sveg glasa prepavši i sam sebe a ne iznenađenog, sada već proverenog – doktora. Izljubio sam ga i izgrlio više nego što bi sam sebe da sam doktorirao! „TO, BRATE JOVO!“, nastavio sam u sebi… To, brate Jovo, govorim evo i sada ušuškan na zavejanom Zlatiboru.

A brat državni doktor nauka Jovo je verovatno tog trenutka pomislio, kako je brat po nižoj tituli, magistar državni Božo već preterao u druženju „s prijateljem Kovačevićem“, nasmejao se i zaputio ka svom mestu. Nije ni slutio tu moju zlu misiju u meni koja je hvala milom Bogu u ovom retkom i sve ređem slučaju propala! Nije slutio da je ona vredna jednog bloga, tačnije – jedne njegove polovine, koji će se svojim sadržajem nadovezati na neke zvanične podatke i istaći sledeće:

„Koliko je stanje ozbiljno u toj našoj “srpskoj manufakturi doktorata” (ja dodao), najbolje govori sledeća uporedna statistika: za sto godina u Srbiji (od 1905. godine, kada je osnovan prvi srpski univerzitet zaključno sa 2005. godinom) na šest državnih univerziteta doktoriralo je ukupno 16.860 naučnika.“

Stotinu godina, ljudi. Da, dobro ste pročitali – stotinu godina ili jedan čitav vek! Idemo dalje…

„Od 2005. godine do danas, Srbija je dobila 9.000 novih doktora nauka ili oko tri na dan, a u narednim godinama možemo da očekujemo još oko 15.000, pokazuju prvi, alarmantni podaci Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj. To znači da je godišnje tu nekad prestižnu titulu dobijalo od 400-500 naučnika, a napredne školske 2011/12 – čak 1.275.“

Iako s ovim podacima, ovaj blog može komotno da stavi “end” tačku na samog sebe i biće opet gladan zdrave logike, odložićemo je za koji pasus. Pa zar ovo nije tuga? Zar ovo sve ima smisla? Nakon ovoga, ima li smisla i ona moja zla misija sa bratom dr državnim Jovanom? Živimo u državi s takvim obrazovnim sistemom da je danas bukvalno sramota biti doktor nauka, i ne samo nauka – oni što nas leče su tek posebna priča! Da je sramota doktorirati. Iskreno žalim sve one vredne izuzetke, posebno na državnim fakultetima, koji su doktorirali ili će tek doktorirati u pravom smislu te uloge i reči i koji će s pravom nositi titulu doktora nauka! Samo oni znaju šta i čega su morali da se odreknu da bi do te titule došli. Niko ne spori da ih ima takvih i na privatnim fakultetima, ali u formi atavizama… Mišljenja sam da su tamo te titule manje gramaže i u najmanju ruku asfaltnog puta do njih samih… Za razliku od državnog makadama i trnovitih kozjih staza. No, niko to ne može reći ni garantovati da i na svakom državnom fakultetu ide sve kako bi trebalo ići. Najveća odgovornost, mnogo veća od odgovornosti samih doktoranata leži ipak u njihovim mentorima i kriterijumima kojih se drže. Njima neka bude na čast svaki vrhunski, ali i svaki  kupljeni/prodati/kopirani doktorat.

Doktor nauka?

JESAM LI ILI NISAM?

Malo je te sramote i njihovog bledog obraza što mnoge poznate srpske face i politički vlastodršci, što ih nuždom primorano držimo u našim kućama i hranimo u televizijskim uređajima, nisu u stanju bili završiti državne fakultete nego su težili još većoj – morali su i doktorirati na privatnim. Reče nedavno naš ministar prosvetni svima nama: „Trebalo bi svima proveriti diplome!“ A ja kažem njemu: „Zlatna ti ta minđuša u uvcetu bila, naš ministre! Ne čačkaj komšijske mečke, poješće te… Trpićemo mi ove hitre i „školovane“ što nam sudbinu kroje… Pozdrav od istomišljenika, s državnog fakulteta – magistra Vukoja kome je, kao malo priglupom, trebalo više godina da magistrira… Ne mogu reći da mi malo ne zatinjaste, „akademskom“ puškom odavno streljanu, staru volju za državnim doktoratom… Prstiju na tom obaraču oko Vas je previše da bi se ta vatra razgorila a ja bio nešto više od magistra… Glup sam, opet, ali takvih nas je još uvek dosta, na radost i sreću našu!!!“