Већ је увелико кренула сезона новогодишњих пословних журки и прослава које у част својих пословних клијената, партнера, пријатеља и запослених организују многе компаније. Нису то само прославе које се везују за успјешан завршетак једне пословне године, већ то бивају и прославе поводом вишегодишњих јубилеја. Већ годинама уназад, врло сам чест гост на таквим прославама. А, хвала Богу, имао сам прилике да будем и међу организаторима прослава које су правиле компаније у којима сам радио.
И добро, шта сада? Шта си нам то ново рекао, мој Вукоје? Нисам ништа и нећу ништа што и сами не знамо, не чинимо, не примјећујемо и не доживљавамо на тим и таквим прославама. Само је питање хоћемо ли признати себи и једни другима ишта од свега тога…
Те прославе бивају заиста једна дивна прилика за дружење, весеље и опуштање. Мјесто гдје на једном мјесту можеш да видиш све оне с којима се читаву годину гледаш или желиш видјети. С онима с којима дијелиш службено добро и зло. С онима које волиш, али и с онима које не волиш. С онима који доприносе твом успјеху, али и с онима који га тјерају од тебе. Све је то нормално и све се то дешава тамо негдје, уз тактове неке „relax“ музике и мирис добрих специјалитета.
Но, осим свега тога дешава се још понешто. Дешава се, као и свуда гдје има више људи – поштовање и непоштовање. Пристојност и непристојност. Култура и некултура. Пословна и људска. Домаћинска и гостинска, али и она угоститељска. Како сам ја лично поборник, нажалост и већински власник те крајње опасне „појаве“ која геном може да задеси сваког појединца и која се одазива на ријеч перфекционизам, неки облици понашања све већег броја појединаца на тим прославама ми заиста све мање бивају јасна. Но, прије него било које од њих нагласим, желим да вјерујем да у дубини свачије душе и било којег случаја постоји неко оправдање, нама углавном незнано… Па таман то била и њихова сопствена непристојност.
Недолазак. Иако добро зна да заболи, тај најлакши и можда најчешћи облик непоштовања се одвија у оним случајевима када неко ко је уредно и најтоплије позван на прославу и ко би по свим неким неписаним правилима пословних и међуљудских односа са домаћинима требао да буде ту, није ту! Ок, оправдано је човјек „неприсутан“ – зарад личног мира, треба да му се и повјерује у разлог, али не баш свима и по сваку цијену.
Кашњење. Оно умјерено до пола сата од назначеног термина донекле је и разумљиво. Међутим, све те прославе имају и неки програм који обично почиње сатак времена од почетка окупљања. Тај програм свакако захтијева нечији труд и у себи носи неку битну поруку и емоцију коју својим присуством свакако треба уважити. А да би се то урадило, мора се доћи на време. Често се не долази…
Некултура. Један од њених болнијих облика се одвија за вријеме трајања тог истог програма, када је све теже обуздати разјарену гомилу језика који палацају у вријеме кад им није место. Заиста је ружно не уважити домаћина и у највећем миру не саслушати тих не више од 10 минута поруке коју душа домаћина жели да подијели са вама. Па све и да је она не знам каква и како пренета…
Бежанија. Неким гостима је изгледа само битно да се „откуцају“. Нестану прије него се појаве. Ја бих ту машину за откуцавање онеспособио да откуцава било шта испод минималних сат времена присуства. Нека бар толико траје најмања доза неког поштовања према домаћину. У сваком случају мање боли од недоласка.
Непоздрављање. Ова бол ми је некако најнесхватљивија. Свако од организатора је имао потребу за избором својих гостију. И у случају домаћинске обавезе да је током прославе уредно и задовољавајуће испоштовао сваког свог госта, почев од самог пријема тако и током прославе, отићи са прославе а не поздравити се са својим примарним домаћином, заиста је тужно и ружно. А онима које неке своје госте доживљавају и уважавају ближе него ли ће ти гости икад поштовати њих, можда и много ружније од те туге. Велико је питање да ли више заслужују такав статус?
Претјеривање. Та радња у било чему је одавно постала категорија за презир и избјегавање. Степен изнад ако је још ријеч о таквим догађајима. Оно може бити и домаћинско и гостинско. Ово прво је свакако опасније и за жмирај ока и заборав сјећања – теже! На тим и таквим приликама гдје се, некако, унапријед подразумијева уважавање свих могућих принципа умјерености, културе и одважности, свака неумјереност бива примијећена, унапријед осуђена и дуго упамћена. Било да је у храни, пићу, галами, некултури, непоштовању других лица, музике, особља…
Облачење. Мени је лично битније како си пред долазак на било чију прославу обукао своју душу, вољу и расположење од тога чиме си прекрио своје тијело. Та тема зна бити много врућа па није згорега унапријед је охладити са 5 додатних минута своје пажње испред свог омиљеног кућног огледала. Мода већ одавно не познаје границе свог лудила и у њу нећемо задирати, али нема данас баш толико модерно лудих и довољно слијепих који не знају или да осјећају правила или да читају упуте с позивница које се тичу препоруке за “стајлинг”.
Наравно, има ту још доста скривених ствари и финеса које мањински власници оне опасне појаве с почетка и не морају да примијете. Оне већинске што све живо примијете и хоће да доведу у ред, искрено жалим. Једног понајвише. Да ли за жаљење или славу – вријеме ће показати! Многа слова искуцана на овој адреси су управо посљедица једног таквог власништва које бих радо уступио и подијелио са многима, него неће нико – рађа им је мирнија глава и исти такав сан.
Било како било – биће како мора бити. Свакако да би свака и свачија прослава сигурно љепше и пристојније изгледала када би сви ми обратили мало додатне пажње на ове неке ствари. Без обзира да ли смо гости или домаћини, који за разлику од ових првих и немају право на грешку. Домаћинске грешке коштају много више од оних гостинских и дугорочно – у доброј мери су уско везане са количином и учесталошћу оних гостинских. Па нека се сви запитају!
