Лајк. Толико присутна ријеч на површини, страним изразима све прљавијег српског језика да парира оним, традиционално, свакодневно коришћеним: мама, тата, хљеб, млијеко, кафа, доручак, дијете, школа, посао, испит, ручак, вечера, спавање. Ријеч која је малтене под свакодневну окупацију бацила и још један колективни српски орган – мозак. Тај лајк је толико затровао наш језик и што је још горе, окупирао наше мисли до те мjере и битности да је из посљедичне фазе, која му га дође и као нека природна, рапидном метаморфозом прешао у ону узрочну. На друштвеним мрежама се сада углавном објављује због добијања и праћења лајкова, а не због тога што та објава у том тренутку има довољно смисла, обзира и „тежине“ да би се “обрела“ у мноштву других људи пред њиховим очима.
С друге стране, већина од мноштва тих истих људи без икаквих могућих критеријума лупа и лупета те лајкове на све и свашта објављено да им се и ти сами лајкови некад чуде и ишчуђавају. Међутим, нико од тих богатих дарежљиваца лајкова не схвата како тиме дугорочно прави тотални џумбус на “зидовима” друштвених мрежа. И колико тим својим олаким лајковима намиче “сутрашњу маглу” пред сопствене очи позајмљене Facebook-u, Instagram-u, Twiter-u, Linkedin-u… Олако посађени и побрани лајкови, временом, несвјесно изазивају још већу и глад и жеђ за лајковима код дежурних “качилаца”. Охрабрени сакупљеним бројем, без много реда, укуса и размишљања још интезивније објављују разноразне глупости. И тако у недоглед, за неке нове лајкове и неки још луђи ланац који је данас на друштвеним мрежама превазишао сваку могућу мјеру.
Дајте, људи, да уведемо мало реда и у објаве и у лајкове. Штедимо и једно и друго. Штедимо и нас и наше очи. Наше вријеме и мозак. Што буду рјеђи, биваће пропорционално вриједнији, и “постови” и лајкови. Број лајкова је један апсолутно слијеп и небитан критеријум који не мора да каже ништа вриједно о објављеном садржају. То је проста статистика уско повезана са бројем пријатеља, „фанова” или пратилаца који се данас прихватају или купују к`о на пијаци. А свакако да није везана за квалитет, вриједност, духовност и естетику објављеног. Само један лајк од неке цијењене особе од интегритета и ауторитета која не посеже баш тако често за њима, вриједан је као стотину нечијих који лајкују све живо и што гледају и што не гледају. И што читају и што не читају.
Лично мислим да ти лајкови нису нимало безазлени. Весели човјек се данас труди да надопуни посрнуло самопоуздање како зна и умије. А, што је најгоре, управо друштвене мреже и та лажна, туђа, ружичаста паучина на њима, данас љуљају вјеру људи у себе као мало шта друго. И онда човјек на исте или сличне начине покушава да “успије”. Чини то на разне начине, али нигдје тако лакше и брже као у изазивању и очекивању лајкова на друштвеним мрежама. Мало се данас шта има за избројати као ти лајкови. Одмах послије тога слиједи њихова квалитативна анализа која подразумијева прости улазак у сваки од њих, јер та “лајкоманија“ не би била потпуна ако се не сазна и од кога они долазе. И замислите ви колико то времена данас узме од дивног, дугог, Богом даног и “свашта-могућег” дана свима онима који се на друштвеним мрежама и буде и спавају и једу и серу… Само што нико не пушта воду, јер све то негдје остане записано.
Мало шта данас тако брзо може убризгати адреналин расположењу као задовољавајући и квантитативни и квалитативини фактор лајкова на објављеном садржају. Не контају људи да пола њих лајкује из сасвим другог разлога од онога због којег ми мислимо да је нека слика или објава добила лајк. Неко то ради из поштовања, неко из досаде, неко из брзоплетости, неко само зато да би “позајмио лајк” за неку своју сутрашњу објаву. Нажалост, најмање има оних који лајкују из љубави, добре намјере и истинског укуса. А најзанимљивији су они који селективно ништа не лајкују, а све живо испрате. Два разлога постоје за то – завист или мржња. Трећи не постоји! Један велики лајк за њих!
Искрено мислим и надам се да популарност друштвених мрежа, хвала Богу, полако опада међу средовјечним живљем. Клинце и омладину не узимам у обзир јер друштвене мреже њима данас сачињавају и испуњавају бар 50% дневне окупације, што директно или индиректно. Оне старије и разумијем, њима је то један од сигурнијих прозора у свијет своје дјеце, унучади, родбине и пријатеља… Mало ко од њих и претјерује у томе. Међутим, паметан, вриједан и до краја испуњен човјек заиста нема шта да тражи тамо. Надам се да ћу и ја једног дана бити такав, а мислим да му храбро идем у сусрет. Изузимам само Linkedin као мрежу која корисно представља и повезује пословну улогу сваке личности тамо присутне. Мада се и тамо свашта дешава. Прегршт лажних и нетачних инфомрација које нико не може исконтролисати. Пишу људи да јесу оно што би вољели да буду, оно што су некад били или оно што никада бити неће…
Све је то у принципу једна фарса замазана свим и свачим и која се тако лако поиграва са човјеком и његовим осјећањима, да је то невјероватно. Како год окренеш, знам ја да има и одређених користи од постојања и коришћења друштвених мрежа, али сам дефинитивно убијеђен да је човјек живио неки срећнији и мирнији живот док исте постојале нису. Човјек није мајмун у золошком врту коме сваки посјетилац који му „дотури“ банану кроз решетке треба да постане његов пријатељ. А тај лајк некада није ништа друго него једна обична банана која ће мајмуна учинити само краткорочно ситим, разигранијим и насмијаним. Ништа више од тога. А, док је год друштвених мрежа, биће и тих решетки… Између људи и онога што они могу и требају од својих живота да направе. Кључ је све вријеме у брави само што мало ко данас и жели напоље…
Хајде да полако почнемо враћати људе у људе. Да не играмо баш пред сваком бананом. Живот овај одбројава дане брже него икада и једног сигурног дана ћемо истински жалити. Па са овог или са оног свијета. Шта смо све могли урадити и постићи, а нисмо. Гдје смо све губили вријеме и зашто? Чему смо све вјеровали, а чему нисмо? Кога смо све пријатељем звали, а коме нисмо ни пружили ту прилику да буде. Шта смо све пропуштали и због чега? Зна се шта је пријатељство, близина и подршка. И како се оно данас и кроз вијекове доказивало. И колико човјек данас може имати и задржати пријатеља уз себе. Зна се како се и на који начин стиче самопоуздање, углед, ауторитет и репутација. Друштвене мреже су само један лажни и, нажалост, могући привид те исте намјере. Доста неуспјешан, а само „слијепим” очима и “глувим” ушима – наивно ефикасан. Свима нам желим скорији срећан “кључ улијево”! Шкљоц!
