Nema veće i usiljenije parodije od toliko ushićenja, žurbe, nervoze i gužve pred Novu godinu. Njenog čekanja i iščekivanja. Osim neke formalnosti, navike, običaja i koliko toliko povoda da se nešto desi u tom, godinu dana čekanom, danu ili noći, zaista ništa drugo nema. Ili ga bar ja ne vidim. Ako nekada, tih ”golobradih godina” jesam – što i priznajem, s ovim srednjim četrdesetim zaista sam “obnevideo”! Tog Deda Mraza ja više ne gledam istim očima…
Izvor fotografije: www.mirror.co.uk
Taj brojčani „reset“ i vraćanje te tri cifre: trojke, šestice i petice na keca, teško da može u bilo čijoj glavi napraviti misaoni i životni “reset“ svega onoga što mu se trenutno dešava i vrzma po glavi. Teško da taj euforični ”povratak na keca“ može nekoga ubediti da potisne i zaboravi sve što je za zaboraviti iz prethodne godine. Kao što je jednako nemoguće biti siguran da će mu on doneti nešto bolje u narednoj godini dana. Nešto bolje ili sve ono što nam drugi poželeše i uviše u “sjajni celofan” tih i tolikih čestitki kojih se siti naprimasmo ovih dana…
Sumnjam da s tom noću neko u praksi može napraviti neki životni presek koji će podvući crtu zaborava sa svim onim lošim što se dešavalo u protekloj godini. Praktično nemoguće, a ispada da „u mozak jednoumno“ svi mi to očekujemo od nje. Malo li je?! Kao da ne znamo ili ne želimo da znamo da se sa svim tim budimo i onog prvog januara koji, osim proste kalendarske promene, ništa nikome drugo ne donosi.
I onda, kako se ne pitati čemu tolika euforija. Čemu toliko ludilo? Bar u ovom velikom gradu koji definitivno živi mene, a ne ja u njemu. Ovih dana je prosti beogradski uspeh ostati nenagažen, nezgažen ili neudaren. Malo veći – prebaciti auto u četvrtu brzinu ili preći „zebru“ pre onih 40 automobila. Još veći – stići negde na vreme ili bez nesvesti dočekati kasirku. Najveći – primetiti i osetiti mir, kako u očima tako i u telu i u duši, svima nama preko neophodan.
Svom tom ludilu doprinosi i ono najupitanije moguće decembarsko pitanje: „Gde ćeš za Novaka?“ Koliko ta euforija nekoga „ždere“, za to pitanje je mnogima više i decembar kratak pa se ono već preliva i iz novembra. No, moj odgovor je spreman i u oktobru ako treba: „Za njega, ja i u vatru ako treba!“ Misleći, naravno, na naše tenisko čudo! Imam utisak kao da većina ljudi imaju pouzdanu dojavu da će samo oni najushićeniji i najnervozniji, a koji obavezno moraju nešto kupiti ovih dana, „preteći“ prvi i osvanuti onog drugog januara. Onima koji je nemaju, neka im je Bog u pomoć!
Protiv kićenja, slavlja, veselja i optimizma nemam ništa protiv. Lepote pred očima i veselja u duši nikada dosta. Ali, dajem, uzimam i prihvatam s rezervom tolike čestitke i čestitanja. Da su baš sve te želje kojih se „najiskrenije“ naprimamo u novogodišnjoj euforiji toliko iskrene, pa nama bi u preostala 364 dana bilo mnogo lepše u okruženju tih naših „dobroželjenih čestitalaca“. Mnogo bi lepše i živeli i radili. I mirnije, bezbrižnije, opuštenije i uspešnije. Srećnije i nasmejanije svakako. A ovako se o živu jadu zabavismo od istih tih čestitalaca koji nam sada, kao, celu godinu žele i rade „sve naj”. Nekada pomislim, ne d`о ti Bog da se ostvari baš sve ono što nam tako srdačno i učtivo „žele“ za tu Novu godinu… Ko to danas može imati onoliko iskrenih prijatelja koliko tih dana primi iskrenih čestitki?
Postoji tu jedna vrsta neopravdane utehe koja životna dešavanja i očekivanja razgraničava tim kalendarskim prelazom između godina. Prelazom od te jedne i prve novogodišnje sekunde u kojoj se biraju naša nada, vera i ljubav. I samim izborom postavljaju opet na „jednogodišnji mandat“. Nada, da je sve ono loše u godini iza nas, a sve dosta bolje u onoj ispred nas. Vera da nam je prijatelj svako ko nam čestita i poželi nešto sa njegove novogodišnje, ukusne „vokabular tacne”… Ljubav koja naivno misli da ako mi druge toliko volimo, da i oni moraju nas. Nemam ništa protiv nade, vere i ljubavi, to je jedino što živom čoveku danas niko ne može ukrasti i ništa ne može ubiti. Jer, nada, vera i ljubav ipak umiru „potonje“! Odmah posle nas…
Zato, dragi moji, ja vam ovoga puta osim nade, vere i ljubavi ništa poželeti neću. Zdravlje se podrazumeva. Ipak, vi najbolje znate šta sebi želite bez da vam se iko drugi meša u taj izbor. Ja se nadam samo zdravlju koje će verom da pronađe i ljubav. To nam jedino preostaje da budemo optimisti kakvi trebamo i moramo biti. A, nekako sam i ubeđen da mi je samo to dovoljno bar za borbu, ako ne za samo ispunjenje svih mojih želja. Jer, ne daj Bože spasti na samo jednu želju. Oni koji su, nažalost, spali, znaju koja je to želja.
Uz neizrecivu zahvalnost što ste ovu prvu našu zajedničku godinu u tolikom broju ovde i sa mnom, želim vam puno nepokolebljive i istrajne nade, vere i ljubavi na putu ostvarenja svih vaših realnih želja. Uz jednu jedinu moju – da vaše želje ne budu više samo želje, već ono nešto što živite, gledate i osećate…
Čuvajmo se i sačuvajmo…
Vaš Hercegovac u Beogradu
