NEKAD STOKA, DANAS LJUDI…

Ovim tekstom pokušavam da skrenem pažnju i samom sebi. Ne znam hoću li uspeti, ali svakako, biće vredan pokušaj. Svesno ili nesvesno, nije više bitno kako i zašto, kad je to danas toliko rasprostranjena pojava i navika,  da joj više leka nema. U nadi da će ovaj tekst uspeti malo da je okrnji, valjda se neko od vas već sutra seti ovih reči kad ga od ranog jutra napadnu i na nj` se ustreme razni aligatori, jahači sa motkama, kopljima, „Bossovi“, Tomice (TH), Đokice (GA), Vitice (LJ), trubači iz Guče, „Levaci“, orlovi, pauci, pume, suvozemni jedrenjaci i ajkule u ujedinjenim bojama Benetona i, pretpostavi (Guess), šta još sve ne…?

Ne bi nas naša kompletna profesionalno-profesionalna vojska odbranila, šta je više tih jada… Ali bez obzira ne te bezobzirne svakodnevne napade, mi smo te zveri ipak zaje.ali, dragi moji. Naši očni napadi su brži i opasniji. Otrovniji. Nemilosrdniji. I što je najgore u svemu tome, povezani su sa našim mozgom i njegovim bogatim konkluzivnim mogućnostima… Neki od „expres“ proizvoda te očne konkluzije mogu biti: „Uspeo je u životu, pun je para, moćan je,  taj ima veze svuda, klasična sponzoruša, buržuj, ma kakvi, odakle njoj Luj Viton – ono je 100% kopija, ne zna se šta mu otac nije ostavio, ko zna šta ona radi – priča se svašta, ko zna čime se on bavi, i to se svašta priča, ma dobro se udala, iza njega stoji onaj, ovaj, e gledaj je samo – ima sada na sebi 3000 evra, on drma 2000 mesečno, boli njega koleno, lako je njemu – dobro se oženio, itd…“ I sve to, a malo li je,  samo zbog nekog običnog „žiga“ na izvesnom delu njegove ili njene garderobe. U stanju smo da, maltene brže od bilo kog psihologa iskonstruišemo čitave psihološko-statusne profile napadača. Uz dodatak i onog bankarskog, obavezujućeg. U stanju smo da ih odmah gledamo drugim, ne više našim, već njihovim, željenim očima. U stanju smo da ih momentalno, bar za stepenicu više izdignemo od naše, na kojoj, takođe, čvrsto i stabilno stojimo. U stanju smo, a bolje bi bilo da nismo u takvom stanju! Sve to zarad jednog jedinog, nekog i nečijeg žiga!

E lako je nekada stoci bilo, kako je sada ljudima sa ili bez tih žigova. Pre je bio jedan jedini, u jednoj „sprženoj“ boji i veličini a sada uvek može biti noviji, veći, vredniji, druge boje, vrste, na drugom mestu, da manje „boli“,  nikad se nije zadovoljno!  A tek toga kuku ako ga nema s ove spoljne strane a neka brendirana i skupa krpa u pitanju. Reč brend i jeste američki izraz koji je svojevremeno korišćen za žigosanje stoke, kada je svaki vlasnik imao svoj žig. Reč koja potiče od stare nordijske reči „brandr“ što znači spaliti, tj. napraviti žig usijanim gvožđem koji je nekada predstavljao simbol vlasništva. „Nekada“, napisah li `vo ja? A šta to sada predstavlja? Pa isto simbol vlasništva, samo na malo moderniji i bezbolniji način (tehnika napredovala). Mada i sada po običan narod dovoljno dosta „boli“ da bi mu bio, npr. spržen jedan krokodil na grudima, sveže dopremljen iz neke „Taiwanske“ mutne bare… Sve je dakle isto kao nekada, samo što se sada jasno ne nazire ko je čiji i čega vlasnik, i ko koga prži? Da li smo mi robovi nekog brenda, da li je njegov vlasnik ujedno i naš vlasnik ili smo mi samo vlasnici nekog komada garderobe za koji mislimo da nas čini to što nas sigurno ne čini?! Težak će biti odgovor. Ja ga nemam. Ili nemam hrabrosti da ga imam?!

Zato, ako mene neko sutra vidi u vrhunskim „pretpostavi“ (Guess) pantalonama koje inače vrede oko 150 evretina, neka zna da sam ih kupio za svega 14 evrića u оutletu u srcu Sicilije, i to sve u dve boje. Ako me neko vidi u odličnoj majici s „jahačima“ (Polo), koja vredi oko 100 evrića, neka zna da sam je kupio za 30 kod poznate lokal face i bežanijskog šanera, da ga poštedim reklame i policije, neću mu ime navoditi. Ako mi još neko pohvali zaista vrhunske „predsedničke“ (Tomijeve) farmerke, neka odmah zna da ih nisam platio 12.000 dinara na akciji u Merkatoru nego za svega 40 dolara u ovozemaljskom raju za kupovinu iliti šoping – Americi. Sve to znači, da ne znači da sam bogat, moćan, uspeo, imam para, imam veza, da mi je plata nekolike hiljade evra… Od svega onog gore nabrojanog znači samo da me boli koleno (bez podvučenog „k“) koje sam povredio na fudbalu. To znači – da ne mora apsolutno ništa da znači kad neko nosi to što nosi, da je automatski zbog toga nešto što nije onaj koji to isto ne nosi!  Zato opušteno, ljudi moji. Ne smemo sebi dozvoliti da razmišljamo na taj način! Da sudimo o ljudima i njhovom statusu, moći i pameti zarad glupih žigova, po njima!

Isto tako, ako me neko vidi, a videće hvala Bogu sigurno i češće, u nečemu najobičnijem bez tih zlih moćnih „ani(o)malija“ po meni,  ne mora baš da zaključuje da mi je opao standard, da jedva kuburim kraj s krajem, da sam siromašan, nemoćan, bez veza… To samo znači da sam baš tog trenutka po ličnom osećaju i odabiru opušteno izabrao baš taj komad krpe koji će u tom trenutku da pokriva moju golotinju, što joj je uostalom i osnovna svrha. Isti onaj koji će poput svih onih „moćnijih, iglom brendiranih krpa“ pre ili kasnije završiti u ostavi ili na balkonu, spreman za brendirano brisanje prašine i podova… E baš me zanima koje bolje čiste prašinu?! I skiče li sve one životinje kad se „prže“ po podovima?!