Razmišljao sam da ovaj blog ostavim takav da se sastoji samo iz ovog naslova i ispod njega, u prvom redu, samo tri tačke…To bi verovatno bio najkraći blog u istoriji svetskog blogovanja. Blog od svega 9 karaktera! A, sa ovim zagradama, nije da ne bi bio blog. Nije da ne bi bio priča. Nije da ne bi bio shvaćen, prihvaćen i realan, poput nekih drugih blogova koji prelaze i po 1000 karaktera. Onda sam se počeo stavljati u vaših, sada već preko 20.000 „prisutnih glava“ i skontah da će većina vas, svako u nekoj svojoj žurbi, zaključiti – e budale, što se zeznu nešto. Mada, ubeđen sam da bi jedan deo vas i razumeo šta sam s tim i takvim blogom/naslovom/zagradama hteo da kažem. I da bi na ovoj, sada već umirućoj praznini što je upravo rеšetam slovima iz svog „moždanog šmajsera“ što su mi ga tata i mama poklonili 21 mesec pre mog prvog rođendana, ipak uspeli „pročitati“ to što sam nameravao napisati. Odnosno, ovo što sada pišem i što ću dalje napisati.
Za razliku od nekih ranijih vremena, nažalost, jedna sve manje osetljivija i sve manje neprijatnija tema. Tema za koju bih od srca volio da mi je pripišete kao totalno pogrešnu i promašenu. Da mi je osporite, pobijete i ubijete u meni. U smislu da nisam u pravu, da sam u zabludi i da grešim. Radosnijeg osporavanja mi ne bi bilo! Rekoh, manje osetljivija. Da, baš tako, jer je sve aktuelnija, očiglednija, nekako realnija i svakim danom nekako sve normalnija. Iako blage veze nema s normalnošću, bar u tolikoj meri u kojoj je aktuelna… I sve aktuelnija!
Samo đavo zna šta se tu dešava… Oni koji ga još nemaju ima da se, ne verujući, uplaše. Oni koji ga više nemaju – ima da se potvrdno nasmeju. Oni koji ga ne nameravaju nikad ni imati – reći će: „Pa da, znamo mi sve to!“ Oni koji ga imaju i još imaju, ima da se… Znaće već oni sami šta „ima da se…“ Ne moram ni ja sve vala „istrtoljati“.
Šalu na stranu, danas nije baš najprijatnije tako javno i tako otvoreno polemisati na temu braka. Naročito, u ime nekoga ko dolazi iz jedne strogo patrijarhalne sredine, još patrijarhalnije porodice, odgojen po najpatrijarhalnijim principima. I s obzirom što spadam u one koji ga imaju, koji ga cene, koji ga smatraju temeljom našeg društva i budućnosti, nije ni meni nimalo lako ni prijatno, ali moram. I hoću, isključivo radi njegovog značaja, opstanka i moje vere u njega kao jedne od najbitnijih institucija našeg društva. Moramo se u oči pogledati, tepih pod koji se to već dugo baca, slaže i odlaže, miševi su odavno proglodali… Curi to na površinu, slevajući se na sve strane, pisao neko o tome ili ne. Vreme je da uzmemo iglu i konac u ruke, a ne da se iste te ruke tako lako i brzo dižu od „svega…“
Neko će pomisliti, da sve ovo pišem iz ličnog iskustva, s obzirom na moj maltene „brucoški“ bračni status, ali za ovako ozbiljnu temu i zaključak, mora se priznati da je za to zaista rano. Ove moje misli jezivo-inkluzivne prirode nastale su danima i godinama unazad pre mog „freškog“ naliv potpisa u knjigu venčanih čija se tinta još nije pošteno ni osušila. A nastale su iz neke šire dugogodišnje opservatorije, boli, razočarenja i tuge jednog patrijarhalnog čoveka koji pomno prati, gleda i ispraća urušavanje jedne vekovne institucije koja nas je stvorila, digla i održala… Institucije koja sleduje svakoj ozbiljnoj ljubavi. Institucije koja prethodi svetinji koja se zove porodica. Instituciji od koje zavisi naš opstanak i naša zdrava budućnost!
Da, ali i institucije koja polako zamire i maltene prestaje biti „u modi“, jer se danas, „KAO“, može i bez nje: „Ma kakav brak – furam svoj fazon, niko me ne nervira, ne zvoca, ne „pridikuje“. Menjam ih, izlazim s kim hoću i kad hoću. Šta će mi muž – treba mi samo dete, zašto bi ja nekoga trpila – imam sve, materijalno sam obezbeđena. Razvodim se, dosta je – ne mogu više. Pa zar ne znaš – mi smo se razveli, tu su mi uvek moja mamica i tatica da priskoče oko deteta. Kakav brak kakvi bakrači! Razveli bi se do sada 100 puta da mi nije ove dece! Ma samo me još deca drže u braku!“ E kukala nam majka (nemoj da se iznenade „neHercegovci“, ovo je naša klasična jadikovka).
E ovakvih ćeš se „klimavih“ priča danas naslušati po beogradskoj kaldrmi koliko hoćeš. Samo dobro operi uši i kupi kartu za tu antibračnu avanturu. Start može da ti bude bilo koja tramvajska stanica čiji će te tramvaj „klizati“ poznatim krugom beogradske dvojke gde je brak usred zračenja „centralnih gradskih sila“ mnogo ranjiviji. Pa onda fino presedneš na bus koji kreće malo dalje, npr. do Novog Beograda i njegove neupitne širine po bilo kom više pitanju. Zatim sačekaš onaj popodnevni špic kada se obično ljudi nervozni vraćaju s posla i kada je glad za satanizovanjem braka, usled skorijeg suočavanja sa njim, nešto izraženija. Onda možeš i da prošetaš. Ta šetnja može da ide uz Savu do novobegradskih blokova gde je satanizacija braka malo opuštenija, valjda zbog reke i predivnog ambijenta. Kad se umoriš, možeš ponovo uhvatiti tramvaj, ali onaj koji vodi tamo gde je svako od nas beogradskih Hercegovaca bar jednom došao i pošao. Kakvih li se antibračnih otrovnih strelica tek može naslušati na toj beogradskoj autobuskoj stanici gde bukvalno svaka 3 sekunda na točkovima pristiže četa razočaranih. Pazeći da te neka od tih strela ne pogodi, sačekaš već tradicionalnih hercegovačkih 21:15h i mirno odeš do 17. perona i sedneš u, svim beogradskim Hercegovicma, dobro poznatu Ublu ili BS. Obavezno paziš da ne sedneš iza vozača, jer njihova bogata mašta i iskustvo ubijaju brak iz prvog metka. Nakon saslušane bračne žalopojke svog „dupesuseda“, malo odspavaš i fino ujutru siđeš bukvalno gde ti je volja. Hoćeš u Višegrad, Goražde, Foču, Gacko, Bileću ili Trebinje, potpuno ti je svejedno. Slična se priča priča. I ista se priča priča. Samo mnogo tiše, opreznije i malo manje oštrije. I čeka se obično noć da ne bi neki lokal trač lovac na bračne ubice možda čitao i sa usana… Skoro da nema razlike u toj veštini naratorskoj. Osim ijekavice, gde se brak baca „pod noge“ samo sa kojim slovom „i“ i „j“ više. Ista je i potreba. I razlozi. A nekada nisu bili, jer dole je brak više na ceni i obavezi, što donekle objašnjava patrijarhalno iščeznuće manje sredine i siromašnije alternativne mogućnosti „razvodnika“. Ali taj trend polako i dole uzima maha. Poput nekоg virusa, širi se, napada i upija u mozgove onih lakomislenih, nestrpljivih i za brak nedovoljno zrelih i ozbiljnih. Tako da i dole više brakovi pucaju kao, ili čak i više nego svatovi čije se cevi još nisu pošteno ni ohladile od svadbenog šenlučenja i veselja…
Naša vesela omladina još svaki dan, hteli to oni ili ne, idu na „nevaspitne“ časove loših i propalih brakova svojih roditelja, rodbine, prijatelja, idola, tuđe bračne nesreće, problema i poteškoća… Kao da bez braka svi ti problemi postojali ne bi i postojati neće. Što nikako ne znači da ne postoji solucija opravdano razvedenog braka! Naravno da ima i da će ga uvek biti. I treba da ga bude! Niko ne kaže i da svaki treba spašavati i da svaki mora i može biti spašen. Ali, da li treba dozvoliti da brak od jedne „vekovno drvene“ čaše pune šećera i soli postane ona najkrtija staklena puna žuči kojoj je zagarantovana ivica stola ili klizava ruka. S druge strane, taj razvod, nekada velika sramota za supružnike i njihove cele familije sada postaje pomodarstvo i bombona koja se lako guta, a sve lakše vari. Samo je pitanje čiji je želudac jači i koji će više izdržati. Metastaza braka kao institucije živi svoju slavu i niko je sprečiti neće do onih koji ga čine, svako za sebe i svoje najbliže…
Šta se ovo dešava? Ljubavi, kao sve više, brakova sve manje, a razvoda nikad više… Kako je krenulo i koliki trend „taj“ razvod ima, biće ih više nego brakova. Vešti matičari i sada imaju pune ruke posla. Čini mi se podjednako, i da nešto sklope i da nešto rasklope. Ali sada im nekako bolje ide ovo rasklapanje. Ne moraju nigde mrdati, više košta a i brže se odrađuje. Jedino ostaje žal za onim bračnim bakšišom. Ali kakav je trend, ma nema ništa da brinu. Ić`emo svi u matičare! Ja verujem da je već krenulo, a tek će i te situacije da „rasklopni bakšiš“ bude veći i galantniji od onoga sa „sklapanja“. Jer, najzad je skinuta „omča s vrata“ – sloboda je pobedila, a zlo nestalo! A i pri tom rasklapanju, bar se ne mora uzaludno trošiti jezik i glasne žice na onaj sveti bračni tekst neprevaziđenog Duška Radovića, u kojem, poput Boga s neba, bračnim i mudrim „očenašem“ snage vekovnog krsta, moći glogovog ko`ca i belog luka, tera i truje sve bračne ubice, veštice i đavole… Bar pokušava i u tom trenutku obično i uspeva. Ali nažalost, samo u tom trenutku. Do prve bračne zore, kada već počnu sevati one prve otrovne strelice i zamerke sa jučerašnje svadbe. I kada to, kilometražom nažalost ograničeno bračno klupko počinje već da se odmotava…
Misle bračni ratnici, misle da će im biti mnogo bolje u nekoj drugoj priči, u nekom novom ratu, sa nekim drugim ratnikom. Ne shvatajući da se u tom ratu, pred njegovu finalnu bitku, ipak pokaže da su svi ratnici slični i da su bitke tog rata neizbežne! Da ćeš neku dobiti, neku izgubiti, a da rat niko ne dobija, jer ga svi gube! Da uopšte toliko nije do ratnika koliko do savremeno nametnutog rata i logičnih povremenih trzavica koje se teško mogu uvek izbeći. Jer, dvoje spojenih ljudi i osuđenih na konstantnu svakodnevnu blizinu, borbu i bitisanje moraju imati povremene probleme i poteškoće… Da će im pre ili kasnije biti isto, manje isto, u nečemu i gore, a u nečemu sigurno i bolje sa svakim narednim ratnikom u svakom narednom ratu. Ne znam kako odmah nisu toga svesni, a ne tek nakon 2 ili 3 završena rata i puno izgubljenog zdravlja i godina. Misle bračni ratnici i varaju se. Kasnije, često i kaju se…
