Никола Јокић. Заиста сам мислио да послије Новака Ђоковића и Тијане Бошковић нећу више никада писати о неком спортисти. Овим текстом ћу можда дјелимично и задржати ту мисао. Па како? Зато што о том човјеку можда најмање треба писати у неком спортском контексту. Јесте он спортиста и по томе га сви знају, али ја имам утисак да је њему кошарка више неки хоби. Ја мислим да је он зајебао читав свијет и планету земљу својим избором, а касније и статусом. Задивио комплетну урбану цивилизацију својом појавом и постао највећа неријешена спортска енигма на коју нико нема одговор на питања – па човјече ко си ти, шта си ти, шта то радиш и да ли си уопште стваран?
Имам утисак да је кошарку почео и тренирати и играти из досаде. Не напушта ме утисак да је и сада игра зато што човјек не зна шта би друго професионално радио. Не може вала ни јахати оне кочије по ваздан (Welcome to Herzegovina). Уосталом, и он сам види колико му добро од руке иде то планетарно забављање читавог спортског свијета. А њему је забава изгледа и стил живота. Док то читавом свијету тако успјешно и необјашњиво ради, ја мислим да он само живи свој тихи, мирни живот како би га живио и да продаје кокице у Кнез Михаиловој. Истим понашањем, с оним истим изразом лица, истим задовољством, истим ентузијазмом, истом зафрканцијом и оном његовом невјероватном смиреношћу и скромношћу. Мистер Лала, у правом смислу свих изворних карактеристика које их красе.
Заиста је тешко објаснити шта ја хоћу да кажем овим текстом. Још теже – успјети у томе. Мислим да ми то сви знамо и осјећамо, али ниједан папир на овом свијету није идеално спреман за мастило инспирисано том невјероватном спортском појавом која је задесила планету земљу у првим деценијама њеног 21. вијека. Како да пишеш о нечему што је стварно, што се види и гледа својим очима, што може да се пипне и уштине, а с друге стране у што никако не можеш да повјерујеш да се тренутно дешава.
Некад се запитам шта сада мисле они његови напуцани сомборски кошаркашки вршњаци којима се дивио и од којих није могао доћи до слободног терена за баскет, осим у касним вечерњим сатима када ови уморни оду својим кућама. Они којима је Јокић лопте доносио иза коша. Да сам ја један од тих, не знам да ли бих могао икако спавати. Не дај Боже, не из неке злобе и зависти, него од чуђења и стварности које само Бог на овој земљи може некоме приредити. Да је онај дебељуца иза коша што им је скупљао лопте сада двоструки узастопни МВП најмоћније свјетске кошаркашке машинерије. Такође, не бих био у улози једне од најмоћнијих и најскупљих спортских индустрија, НБА. Колико се билиона долара ту завртило и врти деценијама уназад да се прво деси, а потом и створи, а онда можда мало прогура и промовише један Мајкл Џордан, суперсонични атлета који ће се овој цивилизацији десити можда тек у неком наредном кругу. Затим гдје су Меџик Џонсон, Лери Бирд, Бил Расел, Карим Абдул-Џабар, Вилт Чембрлен, Тим Данкам, Шејкил О’Нил, Леброн Џејмс, Коби Брајант и многи други. Сви они су можда и сада у спортском контексту и са популарношћу неупоредиви и немјерљиви са нашим Јокаром. Можда ће и даље бити – не да Америка своје. Једино што их је озбиљно почело јебати су Јокићеве цифре и математика. Многе од њих је већ прејебао, а с обзиром на његов атомски налет и године које има, само да га здравље послужи, дај Боже да га ико икад и престигне по већини тих НБА статистичких параметара. Искрено, не знам како се осјећају ове горе, још увијек живе, побројане кошаркашке величине када гледају и слушају како се Јокић зајебава и на неки начин исмијава спорт у који су они буквално своје животе уложили. А он, чини ми се, само један прекоокеански лет и следујуће обавезне тренинге.
Све ми ово личи на добар и занимљив научно-фантастични филм који је читавој цивилизацији на овоземаљској кабловској, на каналу 15 пустио наш Јокара. Човјек, практично, без мишића, без карактеристичне атлетске грађе за тај спорт, без одраза, без трка, спринта, наизглед без икакве енергије и са крајње опуштеним и помало меланхоличним кретањем ради то што ради. Оно његово лелујање и гегање по терену више некад личи на алкохолисано биће него на МВП. Како је то могуће? Искрено, и ја сам дуго размишљао. И моја памет не може да досегне за другим одговором осим – његов мозак. Све то што ради, ради својим мозгом и ничим више. Мозгом какав се рађа једном или ниједном у овом кругу цивилизације. Могу ја то тако као прилични кошаркашки лаик својим умјетничким даром накитити, написати и без икаквих доказа закључити, али сви они који знају и који се и те како разумију шта је кошарка, спорт, медицина, математика и физика, засигурно могу почети са доказивањем тих недоказивих аксиома које излазе из Јокићевих нога и рука. То што такав момак тренутно ради, то што то ради, мислим да је највећа спортска мистерија у посљедњих 100 година.
Шта је у свему томе фасцинантно? Све то што ја пишем у овом тренутку, пишем када Јокић можда није ни на половини своје професионалне каријере. Ако се узме чињеница да он има 27, а да је просјек НБА пензионисања тек око тридесетчетврте. А филм који нам је пустио је стваран и даље траје. И то све у “livе” преносу. Гледамо га. И гледаће се у наставцима, Богу хвала. Нема дана како ја не помислим на тог човјека. А дебело вјерујем (у Херцеговини се степен вјеровања мјери дебљином) да нисам једини Србин коме је он свакодневно у мислима. Немам довољно времена да унапријед пратим распоред Денверових утакмица и имам утисак да свакодневно улазим у ове несретне телефоне и медије који се редовно пишају и по нама и по њима само да видим да ли је Денвер играо, колико је кошева дао Јокић, колико је пута скочио и упослио своје саиграче. И који је нови рекорд оборио?! Онај дан кад га не нађем на телефону, дјелује ми некако неиспуњен. Мање поносан легнем и заспим.
Наш Јокара је малтене сада најважнија споредна ствар, поред Новака Ђоковића, која се веселом, поносном, али због историје и свих срања и дешавања – и отужном српском роду дешава у овом временском тренутку. И не знам да ли су њих два уопште свјесна колико собом таквима психички утичу на оздрављење колективног бића српског рода. Баш као што нам се некада десио Тесла и не знам да ли је ико икад више. Имали смо хероје и ратнике попут Живојина Мишића, али он је више локални дар од Бога. А ова три су хероји планете земље и њене историје. Уз осмијех трећег, бити два пута узастопно МВП најјаче лиге на свијету и то један Србин из глобално нејаке и непопуларне Србије, без “јаких леђа”, школе, подршке и улагања какву имају нпр. амерички играчи је само један мали дио круне коју Јокић као лего коцкице слаже на својој глави. По мени не и најбитнији.
Чиме ме је још опчинио? То што ради по Америци, ради како ради. То је мање-више свима познато и то цјелокупна свјетска јавност прати до танчина. Од јутра како сване до мрака како смркне. Али, за мене је посебно интересантно шта тај момак ради и како се понаша када дође у своју земљу. Ја бих рекао КРАЉ! Београд му служи само да слети у њега и осим тога, ја вјерујем да га више буквално не занима. Да којим случајем Сомбор има аеродром, убиј ме ако би га икако гледао! Можда једино кад тренира или игра неку репрезентативну утакмицу. По мени, он Београд из неког разлога држи на леру. А можда га тако држи и из никаквог разлога него момак ради само оно што му одговара. Просто сумњам да она његова једноставност која га краси има неких прорачуна у себи. Кад га је ко видио на неком јавном мјесту или ТВ наступу или неком пријему у Београду? За њега је изгледа читави свијет и читава Србија његов Сомбор. Његова породица, другари из дјетињства, његова штала и његови коњи. Зар то довољно не говори још нешто о њему. Мени заиста говори! KING! Сомбора. Србије. Европе. Свијета. Планете земље.
Сасвим сам убијеђен да ће ово овдје написано врло брзо застарити и да ће нужно требати нова инспирација да, свако на свој начин, сабере и поносним мастилом избаци личне утиске о великом и драгоцјеном Николи Јокићу. Човјека којег је можда његов отац направио, мајка родила, али кога Бог дефинитивно води кроз живот и с њим управља. И хвала му што нам га баш нама даде! Колико год болило, шта год ми Срби мислили о нама, за знатну већину оне шарене кугле из глобуса ми смо само једна статистичка грешка. У сваком погледу. И сада смо дошли у ситуацију да баш та једна статистичка грешка урнише једну од најмоћних спортских статистика на овоме свијету!
Браћо и сестре, не пропуштајте и уживајте у овом филму док траје! Српске репризе бити неће, прије него смака свијета. Срећа па ће наша покољења иза нас имати одличну резолуцију снимака када буду за стотину и двјеста година враћали по интернету његове партије, не вјерујући да је у свјетској кошарци постојао такав Србин. Знамо колико се ми сада злопатимо са оним лошим снимцима када враћамо партије наших стариx и „млађих“ великана српске кошарке.
Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.
