Нигдје у овом “модерном добу” нисмо тако посрнули и погубили се као у одабиру животних критеријума по којима се водимо у нашим животима. Онима који се сада запиташе шта су то животни критеријуми, рећи ћу да су то критеријуми који данас живот значе! И биће довољно само такво објашњење. Не знам који су ваши, али ево неких од мојих којима сам повинован, којима тежим и које прижељкујем.

Цијеним сложну и бројну породицу без обзира на имовински статус те породице. Пред Богом и собом, они су богатији од многих богатих…

Цијеним сваког вриједног човјека и његов здрав успјех. Нарочито оног чији успјех није отуђен или наслијеђен.

Цијеним сваког човјека који вјеру и Бога у себи гаји. Не мора да значи да такав човјек у себи има више вриједности у односу на неког атеисту, али свакако, код мене има благу предност при доношењу моралних квалификација код људи…

Цијеним људе који редовно посте и одлазе у цркву.

Цијеним тачност, прецизност и уредност код људи. Све троје представљају драгоцјено оруђе при грађењу човјека у човјеку.

Цијеним пажњу и разумијевање према средовјечним и старијим особама. Да ме неко упита коју бих предложио као једанаесту божју заповијест – била би та! Уз подразумијевано присуство гријеха за кршење те заповијести.

Цијеним љубав и дубоко развијену свијест према свом народу, својој вјери и држави, па која год она била. Исто тако, разочаран, осуђујем апсолутну равнодушност према тим стварима. Као што осуђујем и све оно што може потпасти под групу екстремног национализма.

Цијеним давање, одрицање и хуману црту сваке личности. Тај бих предмет, да могу, увео у основне школе као обавезан. У односу на некога, свако има више него што му треба. Мислим да то треба да се осјећа, учи и подстиче у млађим данима. Исто тако, све више презирем себичност, подређивање свега и свачега својој задњици.

Цијеним искреност. Иако је ње некако све мање међу нама. Сви је ми, неко мање, неко више, крњимо из овог или оног разлога.

Цијеним вјерне жене. Не смијем да кажем, а ни да помислим да је и њих данас све мање. Без сазнања о њиховом даљем постојању, мало би шта за мене имало даљег смисла у тим мушко-женским односима.

Цијеним лијепо васпитану дјецу и њихове родитеље. Ту већ, нажалост, хоћу и смијем да помислим да је све мање и једних, а самим тим и ових других.

Цијеним дјецу која несебично и до плавог неба воле, поштују и пазе своје родитеље под њихове старе или старије дане.

Цијеним љепоту сваке жене која је, уз благослов Бога, од мајке, а не неке игле или скалпела, рођена!

Цијеним људе који гаје топла или бар нека топлија осјећања према животињама.

Цијеним људе који воле, поштују и чувају природу и све што има везе са њом. Који се друже са њом као са најбољим пријатељом. Оне који је никада, па ни једном пластичном чачкалицом никада повриједити неће.

Цијеним људе који воде примјетну и планирану бригу о свом здрављу. А, и лијеп су примјер онима који би то хтјели, али још увијек не стижу да то раде како треба.

Извор фото: resurs.rs/

Цијеним све непушаче. Знам да је бесмислено, али једна од мојих првих квалификација при оцјени општег интегритета сваког човјека полази од тога да ли је пушач или не.

Цијеним све људе који поштују, гаје и његују нашу традицију и обичаје.

Нажалост, немају они ништа од мог цијењења, али до бескрајног плавог неба дубоко цијеним и поштујем све борце у протеклим ратовима који су и мени самом омогућили ово безбрижно и удобно куцкање сада. Нарочито оне пале, рањене и инвалиде… Док смо живи, не смијемо их заборавити! Ни ми, ни држава!

Цијеним дату и одржану ријеч, као и морал човјека који стоји иза такве ријечи.

Цијеним спортски дух у човјеку. Он обично за собом повлачи и онај такмичарски, који такође цијеним само ако је здраве природе.

Цијеним све људе који свако мало мисле и помисле на нашег блаженопочившег Патријарха Павла…

Наше све, и овоземаљско, и небеско…

Иако је сам не читам, цијеним људе који читају Политику. Исто тако, све мање цијеним оне који се њоме „професионално“ баве.

Умије то свако само да хоће – цијеним људе који хоће и могу да чувају тајну.

Не знам зашто, али цијеним људе који знају да свирају гитару за своју душу.

Цијеним све људе који се не слажу са болесним, комплексашким и антиспрским дјеловањем црногорског предсједника.

Да је мало више среће, све би се ово подразумијевало и дешавало само од себе, без било каквих људских напора, тежњи и вапаја за истим. Самим тим и наглашавање и писање о било чему овом било би бесмилено попут писања о томе како је небо плаве боје… Међутим, наше небо одавно није тако плаво, између нас и њега се надвијају разни тамни облаци које наносе и ковитлају домаћи и страни вјетрови. То утиче да пред нашим очима све мање има тог нашег плавог, чистог неба, а са њим и још доста тога у нама и међу нама… Зато сам овај пут писао баш о том “плавом небу”.