Сада, на жалост многих Новобеограђана и свих љубитеља ријеке Саве и њеног приобаља постоји само Савски кеј. Ријека је ту. Она и даље тече, чује се, њише и мирише, али се не види и не осјећа као што се оком некад видјела и душом осјећала…
Савска добродошлица из правца Пирамиде – „прави“ осећај доласка на ријеку…
Ту новобеоградску оазу сам некако и сам запустио својим одсуством посљедњих година. Не зато што сам хтио и желио, већ због тога што сам по пријеко неопходни београдско-душевни мир отишао који километар узводно и сковао нешто своје што су ми душа, тијело и срце у један глас искали још од малена. Додуше, ништа ми у тој мјери не може замијенити оно прелијепо и пречисто Билећко језеро на коме доста стажа као млађан момак уписах. Али, без обзира, поента је бити на води и са водом… Некоме можда сасвим довољно да открије ту магичну и драгоцјенију животну формулу која човјека испуњава и чини га срећним у данас све компликованијем и напорнијем животу.
Но, да се вратим ја својој теми. Поменух ја једини разлог зашто ме на Савском кеју није било као што ме је некад бивало… Вратим се ја њему понекад, као што то учиних и прије неколико дана. Вратих и скоро да зажалих што јесам. Ето, кад ме та срџба од виђеног држи и сада истим јадом као тада када сам видио нешто што нисам желио, а ни очекивао да видим. А видио сам, Будву послије Будве, Златибор послије Златибора, Савски кеј, послије кеја Савског…
Није то више то. Није то више онај Савски кеј због којег ми се Београд, одмах по свом доласку у њега, истински, прво и свидио. Није то више онај мир, она ширина. Онај хоризонт, поглед и јава поред Саве. Није то више оно мјесто гдје су, уз осјећај сродности са ријеком, многе породице долазиле по свој предах и опоравак. Није то више она раздрагана играоница гдје су дјеца опуштено скакала и трчкарала корацима испред својих родитеља. Гдје су бацала кокице пријатељски расположеним паткама, гускама и лабудовима… Није то више онај лијепи осјећај да си на ријеци или одмах тик поред ријеке гдје ти поглед несметано пуца ка двијема адама, Циганлији и Међици… Није то више то! Све је другачије осим што се истим именом назива.
Сада човјек може доћи и шетати Савским кејом, а да ријеку и не примијети и све што она са собом носи, душом не осјети. А то је ваљда и главни разлог зашто уопште долазимо на њу. Како ће је и примијетити када је она, накарадним урбанистичким правилима постала резервисана само за одабране. Толико на њој сада има наџиџаних, високих, различитих и естетски неспојивих грађевина да све једна другој „МРШ“ говори. И све то тако у комплету представља једно велико „МРШ“ за све шетаче и љубитеље ријеке. Јер, шетња на Савском кеју сада и нема више толико смисла. Бар мени, великом и истинском љубитељу ријеке и природе, као и свега онога што је у вези са тим.
Ипак се „види“ ријека тамо у даљини…
Данас, шетајући се Савским кејом, човјек треба да уложи огромну концентрацију и голем труд да види нешто од те ријеке. Буквално је немогуће видјети је у континуитету дужем од 4-5 секунди. Већ на оној шестој те чека зидина какву имамо и у кући и пред зградом. Некада су то биле читаве минуте – није их ни било толико, а нису ни биле такве. Сада, те углавном одвратне, естетски несинхронизоване и планом неуигране грађевине један од наљепших крајева Новог Београда претворише у блокчину каквих у њему већ има на претек. Нема више ни онолико патака и гусака. И њима је то све постало неприродно окружење. Да се то примијетити на онима које су још увијек ту. Нису више расположене и раздрагане као што су некад биле.
Ко, како, коме и када даде и дозволи тако нешто на том и таквом мјесту, не знам. Нисам те струке. Већина тих сплавова сада нису ни угоститељски објекти који су бар опет подређени шетачима. Доста њих су сада неки апартмани за издавање, журке и ко зна какве баханалије. Толико је тијесно међу њима да је оним обичним шетачима од ријеке остало да виде само онај њен најпрљавији дио који сви ти сплавови углавном држе неуредно и неугледно – њихов предњи дио набацан свиме и и свачим што је ријека нанијела и оставила… На то се сада своди шетња Савским кејом. На то се сада своди поимање здравог разума којег нечија глад и похлепа сатјераше у ћорсокак којим се сада наводно шета и ужива. Шетати се сигурно може, а и мора. Али, уживати, бар у оној мјери колико се некада ту уживало, просто сумњам. Па ко воли нека изволи!
