Направићу преседан и кренути од закључка! Озбиљно подмукла болест, веома опасна попут свих оних других болешчина кад болест и не призна човјеку да је болест и гдје живот није и не мора бити угрожен. А, дугорочно, не мора да значи чак ни то, јер болести призивају једна другу… Мало ко од ње, Богу хвала, озбиљно болује, али онај кога нападне рођењем, не пушта до смрти. Њена подмуклост је утолико већа, јер је мало ко са стране доживљава као болест, већ напротив, као нешто пожељно. И сами болесници упадају у ту замку па мисле да то и није толико лоше. Али, тако само могу мислити перфекционисти почетници или они које је он мимоишао или окрзнуо. Они други, добро знају како им је са њом… А сазнају обично када након дужег времена и година увиде да више не могу тако… Да их та потрага за савршенством кошта много више него што вриједи. Да им тај идеалиста у њима почиње правити озбиљне проблеме. Да је неки другачији свијет око њих ипак у знатној већини и да, ако мисле здрави остати, морају почети махати бијелом заставицом… Колико год то за њих било болно и несхватљиво.

фото извор: www.krenizdravo.hr

За све оне које је та болест мимошла, та људска особина можда дјелује и сасвим општеприхватљиво и корисно. Чак и позитивно. Јер, шта има лоше у томе бити уредан, тачан, испланиран, прецизан, критичан и самокритичан. Естета која тежи непогријешивости и савршенству у свему и свачему? Шта фали увијек и у свему извући максимум из себе и дјеловати најбоље што се може? Шта фали очекивати, тражити и чекати идеалног партнера, посао, кума, пријатеља, мајстора или кућног љубимца? Исти такав кров над главом, ауто, комад гардеробе, путовање, смјештај, филм, књигу… Шта фали бити префекциониста и кад су људи у питању? Очекивати највиши, најпоштенији и најискренији могући ниво међуљудских односа у свом најближем окружењу… Шта фали под сваку цијену држати дату ријеч и поштовати дато обећање?

Шта фали ако се нешто ради, да се уради како ваља и како том послу доликује? Шта фали испратити и преконтролисати све живо до задње секунде и посљедњег детаља? Шта фали бити и доста спорији, али прецизнији. Шта фали бити љут и ужаснут на било чију грешку, а највише на своју? Шта фали у томе да је сигурније урадити нешто сам, него ли га препустити другоме? Шта фали имати вишак повјерења у самог себе? Шта фали ишчуђавати се свему и свачему око себе? Шта фали у тој мисли да дан не траје 24 сата, него 86.400 секунди? Тј. онолико колико одрађеног посла и “дневне користи” може стати у хрпу тих секунди. Шта фали мало спавати, мозак не одмарати и тај перфекционизам са амбицијама мало измијешати? Шта фали ићи тим путем, бити вриједан и довести себе до запаженог успјеха и видљивих резултата?

Па не фали сигурно ништа, осим ако ти резултати немају никакве везе са перфекционизмом који човјеку на крају више узме него ли му подари. А подари му и више него што му треба и више него што је тражио. Тако да и сваки успјех има своје двије стране медаље од којих је она без перфекционизма свакако пожељнија окачити за врат. Кад би се тај перфекционизам дијелио негдје на пијаци бесплатно, ја вјерујем да би ред био дугачак, јер је он у друштву, на неки начин, препознат као наивна претпоставка успјеха. Ја бих добро размислио би ли главу окренуо и побјегао од њега бестрага. Лично га, у тој некој екстременој мјери, не бих препоручио никоме! Мада, искрено мислим да се он својим именом и може назвати само у тој својој екстремној варијанти и представи. Све друго испод тога, је питање шта је и да ли је? Не постоји умјерени или селективни перфекционизам. Или јеси или ниси оболио?! Или јеси или ниси болестан?!

фото изор: www. srednja.hr

И добро, шта сада? Сви су и прије ових ријечи чули за перфекиционизам и знали шта је то. За кога је онда написан овај текст и коме може бити од користи? Већина читалаца су, хвала Богу, здрави људи од те пошасти и врло вјероватно неће дубински ни схватити о чему то пишем. Остали су они који још увијек “горе”, као и они већ “прегорели” од те живе ватре која се већ од сутра мора почети гасити. Мора и може, без обзира на цијену незадовољства, пораза и одступања од себе дојучерашњег. Мора се пружити рука самом себи, признати пораз и славити побједу.

Ма, нека иде како иде, нека буде како бити мора – како каже наш добри Сергеј Ћетковић у својој генијалној пјесми “Пусти проблеме”. Једну ријетку, филозофски корисну, пјесму на нашем етарском, свим и свачим, запрљаном небу која је вриједна пажње. Пјесму коју би многи од нас требали слушати по неколико пута дневно док јој сваку изговорену ријеч не научимо на памет… Док нам не уђе не само у уши, него и у мозак, гдје би требало да остане и да јој то буде нужно, трајно пребивалиште овог савременог несавршеног доба које као на траци даје несавршене људе и исте такве процесе и односе међу њима… Рука својој руци па да славимо пораз! Перфекционисти, дозовите се и одазовите. Себи сте најбитнији. Доста сте мијењали све око вас, од сутра је вријеме да кренете мијењати сами себе! За ваше добро!

Уколико сматрате да ће текст бити занимљив и користан некој Вашој блиској особи, слободно га подијелите.

Related Posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *