TAJNI ZADATAK BUDUĆIH POKOJNIKA

Koliko puta do sada smo čuli onu misao “O mrtvima sve najbolje.” Pretpostavljam, svi mi, više puta. I ne samo čuli, nego je naš narod, kao bukvalno shvaćenu, nekako baš dosledno upražnjava u pravom smislu njenog značenja. Odmah po smiraju neke nama znane i drage  osobe, narod, a u njemu i tebe i mene, iznenada napadne tako ubedljiva inspiracija o svim pozitivnim osobinama, delima i karakteristikama pokojnika da te uhvati golema tuga. I ne samo da hvata nego te drži danima i mesecima jer jedna zaista kvalitetna, vredna i nama draga i značajna osoba nije više među živima. Kako ti dani idu, ljudi ili mediji oko nas, svako na svoj način i svako nekim svojim utiskom i pozitivnim, nama do tada nepoznatim, saznanjima dodatno raspiruje tu tugu i žal za pokojnikom. Pokojnikom koji nam je, sasvim sigurno, mrtav ispao mnogo draži i vredniji u očima nego što je to bio i bivao živ. Pa zar to nije malo čudno, da ne upotrebim neku drugu, težu reč. Neko treba da umre i nestane sa lica ove zemlje da bi neko drugi shvatio koliko ga je u suštini voleo i cenio i koliko je on u suštini bio jedna pozitivna i izuzetna osoba, vredna pažnje, druženja, ugleda i divljenja. E moj narode, a međ` tobom prvi ja. Mora li to tako?
.
SONY DSC
.
Sada jedno konkretno pitanje, za tebe putniče i ovog bloga namerniče. Ne uzimajući u obzir one baš najbliže osobe koje nam “odlaze” i tu vrstu tuge, ljubavi i poštovanja koja je neupitna, koliko puta ti se do sada desilo da si po nečijoj smrti znatno pojačao svoje pozitivne utiske i stavove o toj osobi. Bila to tebi baš neka bliska osoba, komšija, sugrađanin, kolega, rođak ili neka javna ličnost koju nikada u životu video nisi. Utiske, kojih u toj i toliko meri nisi baš bio svestan dok je taj isti čovek bio među živima. Utisak koji si toliko “pojačao” da si možda i jedan kamen u suzu pretvorio i skotrljao je niz svoje obraze. Naravno, uvek se nađe i biće izuzetaka da neko o pokojniku i nema baš neke reči hvale, ali ti, takođe, realni slučajevi iskaču iz smisla ovog bloga i njima se nećemo baviti.
 .
Koliko puta? I da si sam sebe preispitao da li si u tom stvarnom ili virtuelnom odnosu sa tim “budućim pokojnikom” i ti mogao više, bolje, pažljivije i lepše… Siguran sam da se to svakome desilo, dešavalo i “dan-danas” dešava. I da je sada kasno toj osobi nečim dati do znanja da smo je ipak toliko cenili, poštovali ili voleli. Da ste se divili njenoj dobroti, harizmi, mudrosti, njenim rečima, delima ili stavovima. Da ste ipak, kada se sve sabere i oduzme, imali jedno realno, fino i izuzetno pozitivno mišljenje o njemu ili njoj, a koje je do juče bilo samo njegova nesvesna slutnja, naznaka ili mogućnost. Da bi sada, kada bi kojim slučajem mogli vratiti vreme unazad, ipak korigovali svoj generalni odnos i mišljenje prema toj osobi, da bi neku izgovorenu reč o njoj ipak prećutali i možda  neko “nedelo” ipak preinačili u delo. Da bi mnogo toga drugačije, samo da je ona živa. E pa ne može, moj putniče. “Ne mere!” Za to svi mi imamo samo jednu šansu a ona se zove život ili “za života”, jer mrtvi ne čuju, ne vide… I da kojim slučajem čuju, vreme vratiti ne možemo, a u njemu sve ono što bi sada očajnički hteli ipak bolje, ipak više i drugačije…
 .
Poentu ste, nadam se, već naslutili.  Haj`mo boni preduhitriti smrt i o živima, bar onima do kojih nam je i za života imalo stalo, misliti malo drugačije. Malo lepše, pozitivnije, pažljivije, obzirnije i realnije, kao da su ne daj Bože mrtvi ili kao da će, daleko bilo, sutra “na onaj svet.” Ne samo misliti nego tako pričati i “delati” sa i o njima. I iste te misli unositi u naš ovozemaljski odnos sa njima. Zar zaista neko mora `mreti da bi mi bili svesni njegove veličine, a naše odsutnosti, uspavane pažnje, lepe reči, pozitivnog stava i ljubavi? I da bi mi znatno unapređivali svoje stavove i mišljenja o njima. I da bi prosečna tuga za samo jedan dan prerasla u golemu žalost što više nikada nećemo imati prilike za nešto, što smo “juče” ili već danas komotno mogli uraditi, učiniti i popraviti. Reći ili prećutati…
.
Svi mi imamo na nebu nekoga
 .
Blože, tog tamo ćelavog Hercegovca u Beogradu, molim te, ukaži ovim svojim slovima, rečima, mislima i stavovima tu kardinalnu, bespotrebnu i neispravljivu grešku koju, i on koji te piše, kao i svi oni koji te čitaju nesvesno i nepromišljeno prave za svog i života njima dragih i bliskih ljudi. Da pokušaju “budućim pokojnicima” oko sebe, a i sami su to, kroz svoja ovozemaljska svakodnevna dela, ljubav, lepe reči, pažnju, istinu, otvorenost, praštanje, dobru nameru i fine postupke dati do znanja i pokazati koliko ih cene, vole i poštuju. Da ne moraju da čekaju njihovu smrt da bi im sve to bilo jasno i da bi tek tada svega toga bili svesni. Da ih samo, na malo duži mig svojih očiju zamisle i prebace među one kakvi ćemo svi, svako svog sudnjeg dana, biti… I da u tom kratkom mraku potom “vide” šta i kako misle o njima i ko su i kakvi su oni u suštini. Da nekim novim treptajem, snagom njegove svetlosti, oteraju tu mračnu nesvest koju nose u sebi, a ono što su tim “mrakom” spoznali, štedljivo čuvaju neguju, održavaju i unapređuju. Da s tim žive i delaju… Na obostrano zadovoljstvo, sreću i mnogo lepši život svih nas, “budućih pokojnika”.
Ljubav
 .
Ja sam evo već krenuo… U tišini ovog mrklog mraka duboke noći ili plitkog jutra, sve kako se uzme, ispred sklopljenih očiju “ređam i ponosno u oči gledam” sve one koji mi nešto znače. Dosta svesniji da mi mnogo više vrede, da ih mnogo više volim, mnogo više cenim i poštujem! Mnogo više nego što to oni mogu i da zamisle, bilo da su mi bliži, najbliži ili oni malo dalji. Nekako mnogo mnogo više nego pre prvog slova ovog bloga. Ali, ni to nije dovoljno, od sutra ću se truditi da im to pokažem i što više pokazujem… Nadam se, i ti ćeš sa mnom. Ko zna, možda se jednog dana i sretnemo na tom “tajnom zadatku budućih pokojnika”, u toj sreći, tom osmehu, toj ljubavi i zadovoljstvu koje nam je BAŠ za života najpotrebnije. I danas svima nama preko neophodno. Pa posle života, kud i kako koji, mili moji…
.
  Sviđa mi se ovaj tekst!

       

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
73Email this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

2 comments

  1. Sopček Đura

    Uvaženi,

    U jednom trenutku lepo rekoste: ….”Za to svi mi imamo samo jednu šansu a ona se zove život ili za života, jer mrtvi ne čuju, ne vide”…

    Iskreno, ne u reč, nego u slovo se slažem s Vama! Čitajući dobar broj Vaših viđenja života, u mnogome se slažemo!
    Kao ateisti, nije mi jasno da Vi, kao verujući, napišete gore citirano, što se u osnovi kosi sa hrišćanskom filosofijom???

    Želim Vam dobro zdravlje i uspeh u pisanju…

    Iskreno,
    Sopček Đura,
    selo Potporanj u Banatu

  2. Poštovani Đuro,

    Ja samo mogu biti i jesam iskreno zahvalan što pratite moj blog. Drago mi je da se u tolikoj mjeri pronalazimo po analiziranim temama. Ali, poštovao bih Vaše mišljenje i da nije takva situacija, kao što sa nekim drugim sigurno nije.

    Primjetili ste nešto što nije bilo tako lako za primjetiti. To pokazuje s kojom pažnjom i dubinom pratite ovaj blog i svaka Vam čast na tome. Ja zaista vjerujem i želim da vjerujem, ali to ne znači da bespogovorno i bez iscrpnog razmišljanja i česte dileme vjerujem u sve ono što vjera propagira i nalaže… Zagrobni život je vječita tema i dilema. Možda ćemo se “tamo” svi opet sresti, ali grijesi i nepravda se prave i osjećaju na ovom svijetu, kad i treba voditi računa o njima. Svako o svom ili svojoj. Ljubavi, pažnje, tolerancije i lijepih riječi nikada dosta. Naročito u ovim poteškim okolnostima kroz koje nosimo naše živote…

    Do neke druge teme ili komentara, srdačan pozdrav i sve najbolje!

    B. Vukoje

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates