Колико боли старост?

Не знам када то други људи раде, али ево ја у својој четрдесетој помислих први пут о старости… Не само помислих него трунку осјетих да она и постоји. Онда одох много даље од тога и могу вам рећи да ми не би нимало пријатно те се брже-боље одмах вратих у младост. Можда и незаслужено, јер више и не знам гдје ми је мјесто. Има весели човјек право на свашта у себи мислити, није му за замјерити. Толико сам био отишао далеко, да сам дошао до тачке дивљења свима онима пуно старијима од мене и упитао се у ком облику њима она пада на памет, како је доживљавају и подносе…

Је ли то скорији крај живота, је ли то његова половина, три-четвртине, је ли немоћ, је ли растанак? Шта ли је та старост и када се она почиње осјећати? Треба ли бјежати од ње правећи се да она не постоји или јој храбро ићи у сусрет? Треба ли је се плашити? Да ли се може припремити за њу и може ли се испланирати? Може ли се одложити? Доста је ту незгодних питања које човјек себи може поставити, а вјероватно и да поставља. Шта ћу ако паднем на постељу? Остало ми је још оволико или онолико од живота… Како ће сутра ово или оно без мене? Шта ће неко са овим или оним? Како ће дјеца даље? Унучад. И тако редом…

Међутим, ако се човјек својим песимизмом намјерио на себе и околину, ђаво га неће спријечити да мрачи и на старост, што свакако није здраво, ни добро. Старост треба посматрати као фазу живота из које, као и из сваке претходне, треба извући максимум мира, задовољства, среће и користи. Наравно, уз одређену дозу захвалности што се она ипак дочекала. Зар није био огроман успјех доживјети неке позне године, с обзиром шта све човјека може снаћи и задесити у животу… Пуна гробља младих нам о томе много више говоре. Одавно већ она “само нека иде редом”, нажалост више не важи. А, да се разумијемо, нажалост, није никад ни важила…

Највећа је грешка дубоким емоцијама поредити старост и младост. То уопште не треба чинити, а многи то раде. Искрено, не знам ни како не би радили, јер шта има љепше у животу од младости и шта има тужније од старости, ако се иста посматра са аспекта такве младости. Зато је и не треба посматрати из тог угла, јер никада неће бити лијепа и млада као младост. Но, нико не каже да не може бити квалитетна па чак и квалитетнија од ње, само ако је човјек здрав, ако је у младости лијепо посложио ствари и мирно је дочекао. Младост је управо период у којем се, по готово свим аспектима, унапријед компензује срећнија старост. Међутим, мало ко у младости размишља о старости и зато је старост већински таква каква јесте међу нама. Тешка, напета и крајње неизвјесна…

Извор фото: thebetterindia.com/

Ако се сада неко пита, докле ми је младост, а одакле почиње старост, боље да се не пита. Нема одговора на то питање, осим субјективних осјећаја сваког понаособ. Ако бих морао да одговорим, пожелио бих да старост крене тек од одласка у пензију… Што никако не значи да не креће раније као и да се одласком у пензију завршава младост. Њој не бих дао више од 45 година никако… Ово “између” је лагани период опраштања од младости и активне припреме за старост. И управо тај период је кључан за што извеснију, да не кажем лагоднију старост…

Шта год ко мислио о њој, вјерујем да суштински проблем ипак није у годинама већ у здрављу које их носи. То јест, колико здрав дочекаш своју старост таква ће ти она углавном и бити. А биће ти онаква какву си је чувао у младости, какву ти је намјерила генетика и какву си припремио у оном периоду “између”. Зато о старости треба бринути још у младости, а не онда када се дубоко загази у њу. Онда обично бива касно за големе промјене и велика очекивања. Ако будемо у милости здраве генетике, у старости ћемо сигурно жњети оно што смо сијали у младости… Бити стар никако не значи бити старац! Бити стар значи бити жив и имати живот. Имати прилику за осмјех, срећу и задовољство – све оно што и младе данас чини срећним. Имати прилику који многи данас немају…

Тако да бих ја на крају изустио и ову – не постоји старост већ само болест, па била она и са дијагнозом званом “трајни недостатак витамина младости”. И заиста, стар човјек док је здрав, не треба уопште да размишља о старости. Треба да живи и своје године схвати као најбоље. Још ако је сачувао свој младалачки дух и енергију, он заиста нема за чим да жали. А шта послије старости? Ништа осим вјере и наде да ће се сва она наша младост опет негдје заједно окупити и “јаранити” кроз неки други облик или врсту живота…

Свиђа ми се овај текст!

Дискусију и коментаре по објављеним темама можете пратити или водити искључиво на фејсбук страници блога: https://www.facebook.com/vukoje.rs/

Уколико сматрате да овај текст може бити интересантан и од неке користи вашем пријатељу или драгој особи - слободно га проследите:Share on Facebook
Facebook
0Email this to someone
email
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on LinkedIn
Linkedin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Free WordPress Themes - Download High-quality Templates